"MOJ PUT OD SOMBORA DO HOLIVUDA" Životna priča glumca Lazara Rokvuda: "Nemam još puno želja, ali bih voleo da snimim još jedan film u svom zavičaju"

Rođen sam na dan anđela, Aranđelovdan, 21. novembra 1948. Na svet sam došao u najlepšem gradu na svetu, Somboru. Zbog očevog posla, ali i pogleda na svet, stalno smo se selili. Bio sam umoran od šina, zapravo od nedostatka doma u potpunom smislu. Tek što steknem prijatelje, zavolim mesto, mi moramo da nastavljamo put.

Dok bih sedeo u tami, progutala bi me večna svetlost besmrtnih zvezda, većih od života. Bio je to drugi svet. U svakom pogledu superioran u odnosu na onaj ispred lavova. Moje iskustvo bilo je religiozno. Moje telo bilo je zarobljeno u tami starog sveta, moj duh bio je slobodan u svetlosti novog sveta. Odrastao sam u bioskopima. Činilo mi se da filmska umetnost i ja sazrevamo zajedno. I njen i moj fokus je s herojskih likova koji uvek učine pravu stvar prešao na savremene momke koji nemaju sve odgovore. Ti momci, reditelji i glumci, bili su znatno drugačiji od onih uz koje sam odrastao.

Treba vremena

Promena se dešavala, ali korak po korak. A onda sam doživeo kulturološki šok, nešto suštinski drugačije. Neko je otišao tamo gde niko do tada nije. Za mene je centralni trenutak bio plač Džejmsa Dina u filmu "Buntovnik bez razloga". U filmu se ljudi bore, ubijaju i ponekad ljube. U filmu se ne plače. "The good old boys" Klark Gejbl i Džon Vejn nikad ne plaču. Din je njihova suprotnost, mlad čovek koji oseti svaki trenutak poput uplašene životinjice. Neverovatan trenutak oslobođenja.

Idol

Promenio je moj život. Zanimalo me je sve o Dinu. I što sam više otkrivao, intenzivnije sam osećao njegovu umetnost. Govorio je fantastične stvari: "Only the gentle are ever really strong" (Samo nežni su zaista jaki) i "Studying cows, pigs and chickens can help an actor develop his character. There are a lot of things I learned from animals" (Posmatranje krava, svinja i kokošaka može pomoći glumcu da razvije karakter. Mnogo toga sam naučio od životinja). Džejms Din je postao kultna ličnost. Ostavio je večni trag na filmu, popularnoj kulturi, osećanjima mladih ljudi, bez obzira na vreme i mesto. Identifikovao sam se s Dinom. Činilo mi se da nas ima samo dvojica, to je dovoljno, više nisam sam. Njegove filmove gledao sam bezbroj puta. Odmah sam počeo da ga imitiram, pušim, nosim farmerke, podižem kragnu. Ništa nije bilo isto.

Drugačiji

Moj osećaj da sam drugačiji dobio je orijentir. Postao je definitivni znak odabranosti za nešto izvan konteksta u kojem sam živeo. Nije me zanimalo pomeranje na društvenoj lestvici, zanimalo me je nešto potpuno drugačije - drugi svet. Za mene uvek relativna granica između fikcije i realnosti postajala je sve fluidnija. Filmovi su dominirali svim mojim razmišljanjima. Izašli su iz okvira bioskopa. Oni su bili stvarnost stvarnija od stvarnosti.

Moje detinjstvo obeležila je blizina smrti i relativnost realnosti, njena nagla i nepovratna promenljivost, preplitanje i sinergija s maštom i sujeverjem. Sigurnost, stabilnost, strukturu nisam imao. Bio sam, i uživao sam da budem, van društva, u prirodi. Čuvao sam stoku. Svinje su mi bile omiljene životinje. Bili smo siromašni. Dovoljno je bilo samo hleba. Improvizovao sam i jeo ga na slatki i ljuti način. Umočio bih ga u vodu i posuo s malo šećera ili namazao mašću i posuo solju ili mlevenom paprikom. Toliko dugo sam živeo s glađu da sam izgubio želju za hranom. Jedino što sam zaista želeo bilo je da vidim svet. Da doživim avanture i ostvarim snove.

Odlazak

Jugoslaviju sam zauvek napustio, u Francuskoj i Nemačkoj se nisam pronašao. To je otvorilo pitanje kuda dalje. Odgovor se nametnuo slučajnim susretom sa zvezdama zbog kojih sam došao u Francusku. Tokom jedne od mojih brojnih, besciljnih šetnji, naišao sam na filmski set na ulici. Od okupljenih prolaznika čuo sam da se u Marseju snima film o životima dvojice gangstera koji su dominirali jugom Francuske 1930-ih godina, "Borsalino".

Delon i Belmondo

Šetajući besciljno, odjedanput sam iz svakodnevice ušetao u svet filma i out of the blue, pred sobom video Delona i Belmonda. Njihova harizma na svetlosti dana nije bila ništa manja nego na bioskopskom platnu. Ne mogu to da izrazim na srpskom, najadekvatnija je engleska reč unearthly (nezemaljska, op. aut.). Pripremali su se za scenu. U jednom trenutku pogledi su nam se sreli. Nadrealno iskustvo. Sve se brzo odigralo. Čuo se zvuk za kraj pauze i Delona i Belmonda okružila je masa. Nikad ih više neću videti. Ali jasno vidim svoj put, vraćam se na njega. Idem (dalje) na Zapad.

Kanada

U nastavku serije neverovatnih događaja, tokom iste šetnje, našao sam se pred diplomatskim predstavništvom Kanade. Pošto se put otvarao, pratio sam ga. Radnici na šalteru sam ponavljao: "I go Canada". Pozvala je gospodina koji je govorio na slovenskom jeziku koji nisam razumeo i obraćao mi se sa "brat". Sreća je nastavila da me prati, radilo se o dobrom čoveku, lekaru poljskog porekla. Lekar mi je pomogao oko svih formalnosti. Na rastanku me je zagrlio i poželeo mi sreću. U avionu sam prvi put video Amerikanca. Imao je karirani sako i pušio tompus. Srdačno mi se obraćao i za mene naručivao pića. Delovao mi je kao milioner. Francusku sam napustio bez nostalgije, u njoj sam proveo tri meseca. Napustio sam i Evropu, Stari svet, i prvi put osetio energiju okeana i Severne Amerike, neverovatno mi je prijala. Imao sam osećaj da idem kući, u Novi svet.

Moja Mona

Imam puno žena prijatelja. Fascinirale su me od prvog trenutka kojeg mogu da se setim. Najviše od tih uzvišenih bića postalo je ljubav mog života. Monu Rijum (Mona Rheaume) upoznao sam 1975. na žurki u Torontu. Imala je 22 godine, rođena je 21. septembra 1953. u Sadburiju, i bila je potpuno jedinstven spoj savršene lepote i stidljivosti. Prva pratilja mis Kanade, manekenka čije fotografije su u magazinima, na bilbordima i autobusima, ali i frankofonska Kanađanka iz tradicionalne katoličke porodice. Mona je u svemu videla dobrotu i lepotu. Bila je vesela, duhovita, vredna. Radovala se životu. Monu i mene je privlačila svetlost reflektora. Hrabrili smo jedno drugo.

Dečački san

U Kanadi je od ranih 1980-ih bila popularna serija "Seeing Things". Kombinovala je elemente komedije i drame. Glavni lik Luis Čikone, koga je glumio Luis del Grande, bio je vidoviti novinar i rešavao je misterije. U epizodi "Naked Eye", Luis traži domoroca iz Brazila, Kanu, koji je prokrijumčaren u Kanadu u drvenom sanduku s panterom, i razotkriva kriminalne aktivnosti međunarodne kompanije. Pogodi ko će biti Kana. Ja!

Agentkinja Ajrin mi je rekla da ima veliki izazov za mene, ulogu Tarzana. Kana nije Tarzan, ali ima brojne sličnosti s njim. Odmah sam prepoznao priliku. U toj ulozi ne bih imao jezičku barijeru, a zbog igranja fudbala bio sam u odličnoj fizičkoj formi. Fokusirao sam se, sećao se, proživljavao. Vratio sam se u detinjstvo, kad je moj san, kao i verovatno san svakog dečaka, bio da budem Tarzan. To je ključ. Pronašao sam ga u sebi. Postao sam on. Audicija je samo formalnost koja će to potvrditi. Svi koji joj budu prisustvovali imaće doživljaj za ceo život.

Audicija

Vođen Strasbergovim rečima da lik kojeg ćete glumiti treba živeti, na audiciju sam krenuo gotovo bez odeće, premazan tamnom bojom, u šorcu od kože, raščupane kose, bos. Moj izlazak na ulicu zaustavio je saobraćaj. Ušao sam u taksi. Taksista je bio kul, očigledno je prošao sve. Postavio je samo dva pitanja.

- Gde držiš novac?
- Ne želiš da znaš.
- Kuda?

Audicija je održana u studiju "Canadian Broadcasting Corporation" (CBC). Portir je bio suviše zatečen da bi me zaustavio. Sve je stalo, svi su gledali u mene. Ušao sam u lift i stigao na peti sprat. Petnaest glumaca, čija imena su bila poznata širom sveta, došli su u odelima s kravatama, ćuteći sedeli pred vratima kancelarije u kojoj je održavana audicija. U takvoj situaciji normalno je pitati se da li si kompletna budala. Nisam se pitao. Stajao sam dok devojka nije otvorila vrata i viknula: "Lazar Rokvud?!"

Komunista

Ušao sam u kancelariju. Iza ogromnog pravougaonog stola sedeli su režiser Džordž Mekovan, glavni glumac i scenarista Luis del Grande, producent, direktorka kastinga, osam ljudi. Ćaskali su. Kad su me videli, nastao je muk. Luis je harizmatičan čovek, prvi se sabrao.

- Odakle si, Lazare?
Planirao sam da ne govorim, ali nisam se suzdržao:
- Jugoslavija.
Luis se nasmejao:
- Komunista.
Svi osim mene su se smejali.

Luis je shvatio da više neću govoriti. Prešao je na stvar.
- Tvoj lik je domorodac iz Amazona, niko ne razume šta govori, ako želiš, mrmljaj svojim maternjim jezikom. Moja supruga je otrovana, ti joj spasavaš život lekovitim travama i molitvom. Pokaži nam to!

Katarza
Možeš da zamisliš koliko je to bilo teško. U jednoj od najmodernijih zgrada u centru Toronta, u kancelariji u kojoj osam ljudi analizira svaki moj pokret, treba da postanem domorodac iz Amazona, a ne samo da izgledam kao on.

Poput divlje životinje, unezvereno gledam oko sebe. U najudaljenijem uglu kancelarije je velika biljka. Iz dva velika skoka dospevam do nje. Dodirujem je, mirišem, kidam njeno lišće. Još dva skoka i vraćam se pred sto iza kojeg svi sede. Istog trenutka, iz mesta skačem na njega. Na njemu su bezbrojne flaše vode i šoljice kafe i čaja, hodam kao mačak između njih. Neke padaju, tečnost se prosipa, ljudi besno ustaju ili se nekontrolisano smeju. Ne obraćam pažnju na to, fokusirano nastavljam da hodam. Dolazim do Luisa, stajem pred njega, predajem mu "trave":

- Umba-numba.

Skačem sa stola na mesto s kojeg sam krenuo. Svi me gledaju u tišini i neverici.

Odjedanput, Luis, potpuno ozbiljno, vikne:

- Who the fuck let you jump on my table (Ko ti je dozvolio da skčeš na moj sto)?! Svi se nekontrolisano smeju.

Luis se malo naginje unazad, da ga samo ja vidim, namigne mi:
- Don't call us, we'll call you (Ne zovi nas, mi ćemo pozvati tebe).

Naklonio sam se i izašao. Osetio sam katarzu. Uradio sam ono što sam želeo. Ništa više nije važno. Dok sam ulazio u stan, čuo sam da telefon zvoni. Podigao sam slušalicu. Ajrin je slavila: "Lazar, are you sitting down? You are Tarzan!" (Lazare, da li sediš? Ti si Tarzan). Mona je čula razgovor. Dotrčala je i poljubila me. Bila je presrećna.

Grad anđela

Film je za mene značio Holivud. Obožavam Los Anđeles. Vidim ga kao selo od deset miliona stanovnika, prelepih ljudi i savršene prirode. Mitsko mesto na kraju sveta nad kojim zalazi sunce.

U Los Anđelesu sam redovno trčao i igrao fudbal. Parkovi i vreme su idealni. Jednom prilikom, dok sam igrao fudbal, video sam heroja filmova svog detinjstva Kirka Daglasa. Trčao je stazom oko terena. Nisam oklevao, potrčao sam ka njemu:
- Mister Danijelovič... Mister Danijelovič!

Zastao je začuđen da ga neko zove po imenu (Isur) Danijelovič, koje je dobio po rođenju. Počeli smo da razgovaramo. Kad sam mu rekao da sam iz Jugoslavije, rekao je da u njoj rado snima filmove i da je upoznao Tita. Tokom doručka u hotelu "Beverly Wilshire" primetio sam da za sto pored Moninog i mog sedaju tvorci novog Holivuda, Voren Biti i Piter Bogdanović. Namerno sam na srpskom nešto glasnije rekao:
- Pitam se da li gospodin do nas govori srpski.
Bogdanović me je pogledao i, uz osmeh, odgovorio na srpskom:
- Pomalo.
Pozvali su nas za svoj sto. Biti je živeo duže od deset godina u hotelu. Rekao je da mu to prija zato što ne mora da misli o čišćenju stana, kuvanju, parking mestu. Bogdanović je s naklonošću govorio o Jugoslaviji.

Fudbal

Za razliku od slučajnih susreta s legendarnim filmmejkerima, sa jednom zvezdom razvio sam prisniji odnos. Igrajući fudbal, upoznao sam Roda Stjuarta. Oduševio se kad sam mu rekao da sam iz Jugoslavije. Poštovao je jugoslovenski fudbal i znao gotovo sve o njemu. Do detalja je pričao o karijerama naših igrača. Prozvao me je "Jugoslav" (Jugosloven). Tako sam upoznao i Eltona Džona i Pitera Framptona. Igrali smo utorkom i četvrtkom.

Kriza

Tokom perioda kada je Mona bila između poslova, imali smo finansijske teškoće, pa sam morao više da radim, a to je značilo manje slobodnog vremena. Rod me je pitao zašto ređe dolazim na fudbal. Nije mi bilo prijatno da razgovaram o tome. Ti momci mojih godina imali su svetsku slavu i ogromna bogatstva. Insistirao je da mu kažem o čemu se radi. Nerado sam to učinio. Zagrlio me je i pitao koliko mi treba. Nedostajalo mi je 400 dolara za stanarinu. Rod je mahnuo prelepoj ženi koja je stajala uz teren. Kada nam je prišla, prepoznao sam bivšu suprugu Džordža Hamiltona, sada Rodovu suprugu, Alanu Hamilton Stjuart. Upoznao nas je, uzeo novac od nje i dao mi ga.

- Hvala, Rode. Vratiću ti.

- Zaboravi! I nemoj da propuštaš fudbal, Jugosloven! Rukovali smo se.

Monina bolest

Sve u vezi s Los Anđelesom mi je prijalo. Ali došlo je do novog potpunog preokreta. Život me je udario tamo gde je najviše bolelo. Mona se razbolela. Počela je da pokazuje simptome bipolarnog poremećaja. U očaju je iscepala sve svoje fotografije. Bez legalizovanog statusa, nije mogla da bude zdravstveno osigurana, a bila joj je neophodna lekarska nega. Nisam imao izbora. Morali smo da se vratimo Moninoj kući. Zagrlio sam Monu kad smo napuštali Los Anđeles jednako odlučno kao kada smo u njega dolazili.

Ponovni susret

Prijatelj me je pozvao da ga posetim u Los Anđelesu. Javio sam se prijateljici, manekenki i glumici Moniki Šner, došla je po mene i primila me u svoju vilu u Menhetn Biču, elitnoj maloj zajednici na obali Pacifika. Bila je nerazdvojna prijateljica sa 20-godišnjom novozelandskom manekenkom i modelom Rejčel Hanter. Najzanimljiviji deo je tek sledio. Rejčel se zabavljala s Rodom Stjuartom.

Predložila mi je da se našalimo.
- Rod dolazi, kada se vidite, nemoj načiniti prvi korak. Zanima me da li će te se setiti.
- To nije fer prema njemu. On upoznaje stotine ljudi.
- Opusti se, to je šala. Dopašće mu se.
Kad me je video, Rod me je, ne dajući mi šansu za prvi korak, zagrlio.
- Jugosloven, obećao si da ćeš dolaziti na fudbal!
Pričao sam mu šta sam radio od naše poslednje utakmice. On je pričao o svom novom albumu Vagabond Heart, koji je bio na desetom mestu po prodaji u Americi. Očigledno se svega sećao, ali činilo mi se karikaturalnim da mu ponudim novac koji sam mu dugovao. Predložio je da Monika i ja idemo s Rejčel i njim na parti u hotelu "Šato Marmont" na Sanset bulevaru.

Da budeš viđen
Njegovim "porše" kabrioletom došli smo pred mesto sagrađeno dvadesetih po ugledu na francuski srednjovekovni dvorac. Privatni raj holivudskih zvezda. Tada sam čuo izreku: "If you want to be seen, go to the Beverly Hills Hotel. If you don't want to be seen, go to Chateau Marmont".
"Šato Marmont" je u centru legendi o Holivudu i Lorel Kanjonu, u kojem je navodno nastao hipi pokret i kultni bendovi šezdesetih. Hotel je iznutra bio još impresivniji, stari Holivud. I svi su bili tu: glumci, muzičari, političari. Razgovarao sam i s belom i s crnom kraljicom "Dinastije" - Lindom Evans i Džoan Kolins. Manekenka somalijskog porekla Iman rekla mi je da imam neverovatno lice i fotografisala me je. Kroz masu nam je prišao njen suprug Dejvid Bouvi. Razmenili smo nekoliko reči. Sve što sam želeo bilo je da, kao što kaže naziv filma iz 1985, živim i umrem u LA.

Kraj prijateljstva

Rod mi je rekao da će se venčati s Rejčel. Pozvao nas je na venčanje. Ali nedugo zatim, Monika i Rejčel su se posvađale i prekinule sve odnose. Rod i Rejčel venčali su se u crkvi na Beverli Hilsu. Gosti, lista Who's Who, bili su smešteni u hotelu "Four Seasons" i izolovani od medija. Događaj je proglašen venčanjem godine.

Bolest

Mona je dobila rak. Protiv bolesti borili smo se u svom domu. Njeno telo brzo je nestajalo. Kad sam je, na insistiranje lekara, smestio u bolnicu, ostao sam uz nju. Bio je ponedeljak, 5. jun 2017, 20.55. Držao sam Monu za ruku. Prestala je da diše. Sahranjena je 17. juna u Torontu. U omiljenoj haljini, bosa, da njeno telo bude slobodno kao njen duh. Monina sahrana je prva i jedina na kojoj sam bio.

Veće od života

Ljubav i umetnost su jedino što je veće od života. Njihova suprotnost je svakodnevica. Ali i nju sam naučio da tolerišem. Uživam u običnom danu, ali samo zato što i u njemu radim na snu.

Dom

Volim Toronto. On je jedan od centara Novog sveta. Čini trougao metropola s Njujorkom i Čikagom. U njemu žive ljudi iz celog sveta. Monin i moj stan je skroman, zamišljen kao prenoćište. Živeli smo na putu. Ali s vremenom smo sa puta donosili uspomene, neke u fizičkom obliku, i prenoćište je postajalo dom. Domom ga je učinila i otvorenost za naše prijatelje, prijatelje naših prijatelja i životinjice koje beže od nevolje.

Kraj u kojem živim, Aneks, jedan je od najlepših na svetu. Stambeno područje sa zgradama u viktorijanskom stilu, drvoredima i parkovima. Okružen je Blur stritom i Jorkvilom i u blizini je Kineske četvrti i Male Italije.

Doručak šampiona

Budim se u zoru. Naviku koju sam stekao rođenjem na selu nije promenio nijedan život koji sam vodio, od molerskog do glumačkog. Buđenje me čini srećnim. Svaki puta kad otvorim oči prvi put vidim svet. Uživam i u osami. Počinjem s feelgood programom. Sedim na terasi, pušim, pijem kafu i rakiju, to je moj doručak šampiona, i hranim veverice i vrapce. Oni me uvek nasmeju. Dajem im više nego što mogu da pojedu, nema evolucije, borbe za opstanak, samo uživanja u obilju. Vrapci su mi omiljene životinje. Neprestano se kreću, ali sve rade "korak po korak". Oni su komunisti, svi za jednog - jedan za sve. Iz svog doma ulicu vidim u drugom planu, a onda izlazim na nju, postajem deo sveta.

Trendovi se menjaju, ja ne

Nikad ne propuštam priliku da prođem kroz pijacu. Uživam u gužvi, u intenzivnim bojama i mirisima. Neki nisu prijatni. To je život. U neposrednoj blizini je indijanski kulturni centar. Tu me svi poznaju. Put me vodi u Kinesku četvrt. Tamo je jedna stara vintidž i seknd hend radnja. Njihove stvari imaju karakter koji je teško naći u novima. Trendovi se menjaju, ja ne. Iz Kineske četvrti odem u "Aroma espreso bar", mesto kroz koje prolaze glumci, scenaristi, režiseri. Ako nekoga sretnem, čujem novosti. Kad hoću da budem sam, odem u jedan portugalski bar s mediteranskom atmosferom. Jedem pršutu ili sardine. Pijem vino. Kratko popričam s gazdom o "staroj domovini", Evropi. Ponekad odem i u barove "Volfgang Amadeus Mocart" i "Last Chance", u njima se okupljaju alkoholičari koji su bili uspešni umetnici ili biznismeni. Među njima se osećam kao da sam u romanu Čarlsa Bukovskog ili Tomasa Hantera.

Svet oko mene

Na svakom mestu, u svakoj prilici, sa zanimanjem posmatram ljude. Uvek vidim neki detalj koji me oduševi. Čovek pije kafu, deluje savršeno mirno, ali petom brzo udara od tlo. Koji problem ima? Neko zapali ili ugasi cigaretu na tako intenzivan način da mogu da osetim njen ukus u ustima. Trudim se da sve što mi privuče pažnju iskoristim za konstrukciju likova koje igram.

Samo sport

Moje noći su tihe. Uglavnom uz TV. Gledam isključivo sport. Prvenstveno južnoamerički fudbal, u njemu i dalje ima magije. Razmišljam o prijateljima. Oni su na svim krajevima sveta i života. Zajedničko im je da su dobri ljudi. Moj cilj nije perfekcija, neko bi mogao da kaže da je to očigledno iz mojih filmova. Težnja perfekciji blokira kreativnost. Ja težim izrazu i jednostavnosti. U njima je genijalnost. Snimio sam bezbroj filmova, nekoliko njih su dobri. Više ne gledam filmove. Na premijerama, kad mi "zavrnu ruku" da na njih odem, sedim što bliže izlazu i brzo pobegnem.

Stari radio

Verujem da u sebi imam jedan dobar film. Nezavisan i iskren. Voleo bih da bude snimljen u Somboru. Jasno ga vidim: Živim u prirodi - šuma, reka, divlje i domaće životinje. Kokoška čeprka po prašini, petao se šepuri oko nje. Kuvam pasulj, pijem vino. Gledam oblake. Moja jedina veza sa svetom je stari radio, a na njemu je samo muzika. I kad prođe neko od ljudi, pozdravimo se samo naklonom, osmehom ili pokretom ruke. Životi većine ljudi izraženi su mišlju "iz tiganja u vatru". Kad bi videli nešto drugačije, možda bi bili potaknuti na razmišljanje. U svakom slučaju bi uživali u lepoti. To želim. Želim i da neko, gledajući me, zavoli film i pomisli: "Ako je mogao on, mogu i ja."

Sutra

Ne pravim dugoročne planove, promene dolaze neočekivano i neizbežno. Ono što možeš uradi danas i budi zadovoljan. Sutra te čekaju novi izazovi, zadovoljstva ili razočaranja. I ni oni nisu večni. Indijanci kažu: "Život je most, pređi ga, nemoj na njemu praviti kuću." Ja sam sanjar. Nemam osećaj za realnost. Živim u mašti. Upornošću i sticajem okolnosti postao sam ostvarenje svoje mašte.

Moja pesma

Volim pesmu "My Way", i neka se bližim spuštanju zavese, ali mogu da kažem da sam prešao svaki put i da sam sve uradio na svoj način.
Ali moju pesmu peva pokojni Bora Đorđević.
"Sa trinaest sam popušio prvu pljugu, a posle prve odma' i drugu

...
Sa šesnaest sam prvi put ponavljao, pobego od kuće i nisam se javljao
...
Malo sam lagao, bio sam nagao, nikome račun nisam polagao, jer tad, tad sam bio mlad."

Sve će proći

Ne zanimaju me materijalne stvari. Sve što daješ će ti se vratiti, sve što zadržavaš ćeš izgubiti. Siromaštvo i bogatstvo su iluzije, stanja svesti. Uvek sam bio u ili na granici "siromaštva", a živeo sam i s milionerima i bio bogatiji od njih. Bogatiji onim što je suština za mene.

Odlazak

Ne bojim se smrti. Od prvog trenutka života u dodiru sam sa smrću. Groblja su komadi zemlje napunjeni drvenim kutijama, oni koje volimo nisu tamo. Ne želim da imam grob, voleo bih da neko od mojih prijatelja, kad dođe taj dan, ode u Arizonu, gde je nebo uvek vedro, Indijanci igraju oko vatre i galopiraju divlji konji, i prospe moj prah u vetar, neka leti beskrajno, do zvezda, zauvek slobodan.