"BIO SAM U ŽIRIJU KOJI JE DODELIO PRVU NAGRADU TARANTINU" Životna priča Borislava Anđelića: Upoznao Velsa i Istvuda, ali mu Grejs Keli omiljena od svih zvezda

Jedan je od najuglednijih, najuticajnijih i najznačajnijih izveštača s filmskih događaja u regionu. Družio se sa Selenićem, Tirnanićem, Zoranom Radmilovićem... Kao član glavnih žirijai žirija kritike u zemlji i inostranstvu, aktivno je učestvovao u izboru dobitnika mnogih značajnih filmskih nagrada. Jednostavno, on je - čovek film. Upoznao je Orsona Velsa, Klinta Istvuda i mnoge druge zvezde, ali mu je, kaže, Grejs Keli bila i ostala jedna od omiljenih.

Dva fakulteta

Imao sam sestru, koja je bila mlađa od mene sedam godina. Kad je trebalo da se rodi, nadao sam se da će biti dečak, kako bismo imali novog člana ekipe za fudbal u ulici, gde sam se družio i s Tomom Filom. Želeo sam da se zove Dušan.

Moj maturski rad je bio o Hemingvejevom romanu „Starac i more“, ali sam se u zadnji čas predomislio, napisao rad o letenju, upisao Mašinski fakultet i završio ga. Ipak, ljubav prema književnosti me je dovela na Katedru za engleski jezik i književnost, koje sam završio paralelno s mašinstvom.

Prvi film

Prvi film koji sam gledao u bioskopu bio je „Baš-Čelik“, to je bilo nešto sa školom. Obožavao sam Džejmsa Stjuarta, gledao sam vestern „Vinčester 73“ sedam ili osam puta. Odlazio sam u bioskop „Balkan“, na užas moje majke, jer su se u tom bioskopu skupljali dorćolski mangupi, pomalo revolucionarna publika. Kad sam malo dublje ušao u kinematografiju, snažan utisak na mene je ostavio „Građanin Kejn“, pa sam bio posebno srećan kad sam upoznao Orsona Velsa.

U tim buntovničkim danima moje mladosti obožavao sam Džejmsa Dina, posebno njegov film „Div“. Imao je izuzetno ličan izraz u glumi, bio je poseban. Voleo sam Garija Kupera, pa i Džona Vejna, tada su se mnogo gledali vesterni. Serđo Leone je za taj žanr uradio veliku stvar, a Klinta Istvuda sam čak i upoznao na jednoj večeri u Kanu.

Spoljna trgovina

Prvi posao koji sam radio ipak nije bio vezan ni za jednu ni za drugu stečenu diplomu, već sam radio u spoljnoj trgovini, u firmi „Univerzal“, doduše najviše u prodaji mašina.Teoretski sam bio potkovan, ali nisam bio praktičar.

Sećam se da su me komšije stalno zapitkivale nešto o održavanju automobila, mislili su da sam stručnjak, a ja pojma nisam imao šta da im kažem, poslušabo bih rad motora i onda bi ih hohštaplerski upućivao na mehaničare.

Tirke, Mira, Muci...

U mladosti sam voleo da pišem, a sklonost ka tome sam nasledio od majke, koja je bila umetnička duša. Kao dete sam dobijao i neke Zmajeve nagrade, čak i za crtanje. Pisao sam nešto za časopis „Student“, a onda sam negde 1964. ušao u redakciju omladinskog lista Susret i tu sam postao dobar prijatelj s Bogdanom Tirnanićem, koji mi je bio urednik. Obožavao sam teatar, gledao sam mnoštvo predstava, a to je bilo doba kad je pozorište na sve načine raslo. Počeo sam da pišem kritike, da se družim s Mucijem Draškićem, pa sam nešto kasnije bio i predsednik ljubitelja Ateljea 212. Sećam se da je Mira Trailović na to udruženje gledala kao na neku navijačku grupu, pa je govorila „Boro, molim vas da večeras imamo tri aplauza!“ Ja joj kažem: „Ali, Miro, oni su ljubitelji teatra, ja ću da sugerišem, ali nije to grupa navijača.“ Družio sam se sa Slobodanom Selenićem, Vladom Stamenkovićem, Zoranom Radmilovićem, bila su to zlatna vremena...

Porodica

Oženio sam se Irenom 1977. godine, i danas smo u braku. Imamo dve ćerke, Tijana je završila FDU, a Jelena Akademiju umetnosti, tu su povukle na mene i moju majku.

Starija ćerka je radila na filmu „Mrtav ladan“i tada su mi uzimali auto za snimanje, dobro su ga oštetili i nikom ništa. Kasnije se nije više bavila time. Mlađa se neko vreme bavila televizijom, a posle je s mužem otišla u Trst, gde i danas živi.

Irenu sam upoznao u pozorištu, gde sam, bežeći od bivše devojke koja je tamo bila s novim partnerom, seo do nje. Posle predstave sam je otpratio do kuće, živela je u Dragoslava Jovanovića, gde danas mi živimo. Međutim, ona mi je ispred zgrade rekla da ide u „Poslednju šansu“ i tada sam mislio da meni takva devojka koja ide s društvom u kafanu u sitne sate ne treba. Dobio sam njen broj telefona, ali je nisam pozvao. Sledeći susret je bio u „Maderi“, gde sam bio s prijateljem Dimitrijem Jovanovićem, i on je komentarisao grupu devojaka za susednim stolom, među kojima je bila i ona. Tada sam pomislio: „Ako je njemu ona zgodna, što je ja ne bih startovao...“ I, evo, u braku smo 47 godina.

Nisam zloupotrebljavao prisustvo lepih žena, posebno glumica, ali sam voleo žene. Muškarci imaju jednu ružnu naviku da se hvale s kojom su damom bili, e, to nisam nikada radio.

Tapuškovićev savet

Jednom sam došao na glupu ideju da se razvedem, i dobro je što nisam, to bi bila velika greška. S Branislavom Tapuškovićem sam igrao tenis i pre nego što sam mu rekao o čemu hoću s njim da pričam, on me pitao: „Je l’ ti to hoćeš da se razvodiš?“ Ja sam ga pitao kako zna, a on će: „Imaš isti onaj glupi izraz lica kakav sam imao i ja kad sam se razvodio.“ I tu sam se ohladio i odustao.

Amaterska pozorišta

U mladosti sam voleo mnogo amaterska pozorišta, a s vremenom sam postao i potpredsednik Međunarodne asocijacije amaterskih pozorišta, što mi je otvorilo vrata raznih pozorišnih festivala širom sveta. Mogu da kažem da sam bio zvezda, jer su retki pisali o amaterskoj sceni, pratio sam Dadov, Teatar Levo, „Branko Krsmanović“, pa sam im na neki način i pomagao da se afirmišu.
Tada sam, i pre same Mire Trailović, video Living teatar na festivalu u Parmi i posle sam pomogao da ih dovedemo u Bitef, što je bio veliki uspeh.

Pisanje za novine

U to vreme sam i sam rastao kao kritičar, pa su me pozvali da budem selektor za Sterijino pozorje, što mi je bila velika čast i veliko iskustvo. Pisao sam za razne jugoslovenske časopise, za Polja, Odjek, Mladost, zagrebački Telegraf, kasnije Prolog... Sarađivao sam s Tomislavom Kurelecom, koji je pisao i filmske kritike, i on mi je sugerisao da počnem i o tome da pišem. On je mi je ostao do kraja života veliki prijatelj, bilo je to veliko i kreativno druženje, bio sam mu i venčani kum.

Razlog zbog kog sam to prihvatio bio je pragmatičan, jer za pisanje o teatru nije bilo toliko novca u novinarstvu, a ako bih se bavio filmom, mogao bih da idem na mnogo svetskih festivala. Mislim da sam tu uradio pravu stvar. Tada su se i naši glumci iz pozorišta uključili u filmsku industriju.

Tirnanić u vojsci

Kad je Tirnanić otišao u vojsku, imali smo problem u redakciji Susreta, jer ja, uz dva fakulteta, nisam mogao da stignem da pratim i pozorište i film. Napravili smo konkurs za novog kolegu, gde se pojavio Božidar Zečević. On je zakasnio na konkurs za jedan dan, ali je insistirao da pogledamo šta radi. Nezainteresovano smo mu rekli: „Ostavi tu tekst“, ali je stvarno bio najbolji i počeo je da radi s nama i ostao posle Tirketovog povratka iz vojske.

Tenis na Kalemegdanu

Od ulaska u filmsku kritiku proveo sam najveći deo svoje karijere upravo tu. Sarađivao sam i sa stranim časopisima, sretao mnogo zanimljivih ljudi. Sretao sam velikane naše kinematografije Sašu Petrovića, Žiku Pavlovića, oni su bili stariji i od njih sam mnogo naučio. Tu su bili Srđan Karanović, Goran Marković, Rajko Grlić, umeli smo često da igramo tenis na Kalemegdanu, dolazio je i Rade Marković da igra s nama. Rade je mnogo brinuo o tome da dobro izgleda na terenu, jer je tada već bio velika zvezda. Zaprepastilo me je kad sam otkrio da nosi steznik ispod majice, a primetio sam da povremeno teško diše, to je mi je bilo mnogo zabavno, a njemu je bilo najvažnije da dobro izgleda pred prolaznicima.

Filmovi u Kanu

Sećam se saradnje s Milanom Vlajčićem, s kojim sam kasnije imao prijateljski odnos. On je uvek imao neki profesorski odnos prema meni, iako nije bio mnogo stariji. Jednom mi je dao spisak knjiga koje moram da pročitam i ja sam ga poslušao. I bilo je stvarno korisno. Bio je dobronameran, nikad nismo bili neka konkurencija. On i Dinko Tucaković su u Kanu imali običaj da gledaju baš sve. Bilo je dana kad se gledalo po pet ili šest filmova, a oni su uveče išli i na dodatne projekcije, bili su veoma posvećeni poslu.

Ušao sam u asocijaciju filmskih kritičara Fipresci, koja je bila značajna i u evropskim i svetskim razmerama. Godine 1996. postao sam predsednik te organizacije za Srbiju i tu sam ostao do 2020. Mislim da smo tih godina uradili veliki posao za afirmaciju srpskog filma, počeli smo da dodeljujemo neke lepe nagrade. U početku nam je pomagao Dinko Tucaković, a kasnije se uključio i Ivan Karl. To smo sve prestali da radimo od pandemije koronavirusa, a čini mi se da je cela ta priča sada na silaznoj putanji. Filmska kritika je zamrla, a veliki je pritisak televizija i striming platformi, što utiče i na programe festivala. Netfliks je počeo da traži promene pravila čak i u Kanu. Ranije se znalo da se kritika ne objavljuje dok publika ne pogleda film, iako su akreditovani novinari imali priliku da ga vide ranije. A sada se svi bore za klikove i sve se odmah objavljuje. Viđao sam mlade novinare koji u Kanu izađu s projekcije i odmah sednu tu na stepenice i kucaju tekstove. Mislim da to nije u duhu pravila i nije fer.

Na kraju sam 27 godina proveo u Večernjim novostima kao filmski kritičar. Ja sam imao iza sebe ugledne novine s visokim tiražem i svi su me zvali na festivale. Šalili su se mladi novinari u kulturnoj redakciji lista: „Kad porastem, biću Bora“, baš zbog tih poziva od većine značajnih festivala.

Princeza od Monaka

Uvek sam se trudio da u svojim kritikama nikoga ne povredim. I kad mi se ne bi dopao film, to nisam glasno govorio, jer je svaki film umetničko delo, gde glumac prikazuje svoje umeće. Nisam se ni intimizirao s glumcima, jer su oni često umeli da traže, uslovno rečeno, iz tog prijateljstva neku korist. Upoznao sam mnogo glumaca, naravno, ali mi je Grejs Keli bila i ostala jedna od omiljenih. Imao sam sreće da je upoznam, da porazgovaramo. Kad je postala princeza od Monaka, dobila je funkciju predsednice festivala amaterskih pozorišta u Kneževini, gde su učestvovali i naši teatri. Bila je divna, sa svima nama se upoznala i popričala, koliko je to dozvolila švajcarska garda koja ju je čuvala.

Festivali

Meni je svaka godina bila dinamična i zanimljiva. Počinjao sam u januaru s festivalom Alpe Adrija u Trstu, zatim je sledio veoma značajan i ugledan festival u Roterdamu, onda je išao Berlin, gde sam nekoliko puta bio i član žirija za nagradu kritike, što je stvarno bilo fantastično.

Tu sam uspevao da nekim autorima dam prvu nagradu u karijeri. Uspevao sam ponekad da sugerišem kolegama i uspem da ih „zavedem“ da damo nagradu nekome za koga sam ja smatrao da vredi, pa i nekim našim autorima.

Posle Berlina je sledio Fest, s kojim sam imao lični odnos jer je meni bio značajan, i gde sam i sam u dva navrata bio umetnički direktor, a 1997. radio sam selekciju. Tada je festival prekinut zbog napada policije na studente, a moja ćerka je bila student u to vreme i ja sam se iz moralnih i etičkih razloga povukao. Festival je naknadno „reanimiran“ i održan, a ja sam se na Fest vratio tek 2010. i sarađivao sam sa Ivanom Karlom, i mislim da smo posao dobro radili, jer smo 2014. imali više od 100.000 prodatih ulaznica.

Posle Festa sam uvek išao na festival austrijskog filma Dijagonale u Gracu, odakle sam dovodio neke zanimljive filmove u Beograd. U aprilu se održavao festival u Istanbulu, gde su prikazivani i turski filmovi.

Onda bi usledila dva festivala koja sam izuzetno voleo, Krosing Jurop (Crossing Europe) u Lincu i Go ist (Go East) u Visbadenu koji je negovao istočnoevropski film, gde su se prikazivali i srpski filmovi.

Zlatna palma

Posle svega toga dolazila je kruna sezone u Kanu. Tu sam se maksimalno trudio da dobitnike Zlatne palme dovedem u Beograd i imao sam podršku distributera za to, što danas ponekad nije moguće. Išao sam u Kan 32 godine, samo sam preskočio 1999, kad je naša zemlja bila bombardovana. Mi smo dozvolu za izlazak iz zemlje dobili, ali smo smatrali da nije u redu da ostavimo porodice i nismo otišli.
Voleo sam u junu da odem u Taorminu na Siciliji, gde su se filmovi prikazivali na otvorenom u antičkom amfiteatru. Jednom se dogodilo da je na platnu išao film „Apokalipsa sada“, a da je u pozadini krenula erupcija Etne. Bilo je nestvarno - eksplozije na platnu i eksplozije iza platna. Posle je bilo malo problema prilikom povratka, ali se sve dobro završilo.

Letnju turneju sam nastavljao u Puli, gde sam išao i posle raspada Jugoslavije, oni su bili divni domaćini. Tamo smo često igrali fudbal, novinari protiv glumaca, divno smo se zabavljali. Aca Đorđević je voleo da igra tenis, pa me stalno budio rano ujutru da mu budem partner na terenu.

Neko vreme sam odlazio i u Veneciju, jer obožavam Italiju, ali sam radije odlazio u Toronto, gde festival ima svoju zgradu u samom centru grada. On se održavao pred dodelu Oskara i bio je pokazatelj koji će film dobro proći tamo iako nije bilo dodele nagrada.
U to vreme je festival u San Sebastijanu bio značajan, a tamo sam odlazio jer je Fipresci delio nagrade. Sledio je Solun, koji je imao regionalni značaj, a bio sam i u žiriju i trudio se da predstavim i srpsku kinematografiju. Na kraju godine sam imao običaj da odem u Varšavu i u Manhajm, gde je otkriven i Vim Venders, kojega sam izuzetno cenio kao režisera.

Bez intervjua s pobednikom

Jedan od dražih događaja iz života mi je bio kad sam na festivalu u Stokholmu, gde sam bio u žiriju, upoznao Kventina Tarantina. Tada smo mu mi dodelili nagradu kritike za film „Ulični psi“, i to mu je bila prva nagrada u karijeri. Bili smo smešteni u istom hotelu, pa smo se upoznali, zvao me je Boris. Oduševilo me je koliko je pričljiv i prijatan, ali sam primetio da stalno meandrira u razgovorima, prepliće priče, poput načina na koji je kasnije snimao filmove.

Tarantino je u Stokholm došao sam, ali je kasnije radio s Harvijem Vajnstinom, s kojim sam i ja imao kvalitetan odnos. Njegov „Miramaks“ je radio jednu lepu stvar. U vreme održavanja festivala u Kanu iznajmio bi lokal, gde su se održavale žurke i druženja, kojima je prisustvovao recimo, i princ Albert od Monaka, i bio sam i sam pozivan. Desilo mi se da me je Tarantino 1994. pozvao lično na to druženje, gde je bio raspoložen da uradimo i intervju. Meni se nije išlo, a on je tada dobio Zlatnu palmu za „Petparačke priče“, a ja sam ostao bez intervjua s pobednikom.

Monika Beluči

Sećam se 11. septembra 2001. godine. Ujutru bila projekcija filma Gorana Paskaljevića „Kako je Hari postao drvo“ u Torontu i kad smo izašli iz sale, na svim ekranima je bilo rušenje kula u Njujorku. Ja sam pomislio da je to još jedan glupi američki šou, a onda sam video uglednu kritičarku iz San Franciska kako plače i shvatio da se to stvarno dešava. Inače, Paskaljević je tada praktično otkrio Kilijana Marfija, koji je sada, eto, dobio i Oskara.

Tih dana sam proveo neko vreme s Monikom Beluči i njenim tadašnjim mužem Vensanom Kaselom u hotelskom holu, dok smo čekali da se vratimo iz Kanade, jer su svi letovi bili otkazani. Dejvid Linč je, na primer, otišao kolima, njemu je bilo jednostavnije, ali mi smo morali da čekamo prekookeanski let. Monika je meni bila i ostala odlična glumica, jedna od dražih, ali nisam hteo da zloupotrebim tu situaciju i da je forsiram za neki intervju.

Penzionerski dani

Od odlaska na festivale sam odustao 2020, najpre zbog pandemije, a onda i zbog manjka interesovanja za takvu vrstu izveštavanja. Takođe, odlazak na, recimo, Kanski festival košta nekoliko hiljada evra, a to malo ko hoće da finansira.

Naše udruženje Fipresci i dalje postoji, ali naši autori, nažalost, retko gde imaju prostora da pišu i nismo više toliko aktivni, ne delimo nagrade. Hiperprodukcija filmova i ekspanzija filmskih platformi je promenila odnos prema filmskoj kritici, a štampani mediji su svuda u svetu u krizi.

Penzionerske dane provodim sa suprugom, posvećeni smo unucima, imamo ih troje. Najviše vremena provodim s našim psom Arsenom. Ponedeljkom se nalazim sa svojim starim prijateljima Zoranom Bogdanom, profesorom Grubješićem, Darkom Bajićem u lokalnom kafiću. Vodim miran penzionerski život.