Kod nas su bili Šaban, Sinan, Mitar, Šemsa, prodavali smo milionske tiraže - a država nas oporezovala kao šund! Velika ispovest Mije Milutinovića za Kurir

Ja sam Mijodrag Milutinović. Uglavnom me znaju kao Miju Milutinovića, a oni koji mi tepaju zovu me Mijodrag. Rodio sam se 1. februara 1954. godine kao deseti član porodice Milutinović, od oca Živka i od majke Rajke. Moje selo se zove Bratići, a nalazi se u opštini Aleksandrovac.

Jedino sam dete Živka i Rajke, a u porodici sam imao dedu i babu, zatim strica, strinu, tetku... Ono što je ostalo u mom sećanju, to je ta stara kuća koja je odmah na ulazu imala odžakliju, u kojoj je visio jedan bakarni sud u kome je stalno bila voda koja se kuvala i koristila za kućne potrebe. Ostao mi je u sećanju i taj prvi dan kada me otac odveo u osnovnu školu u Ržanici. Tog istog dana odmah sam zavoleo školu i do kraja sam dobijao samo pohvale od učiteljice i nastavnika. Kad bismo se mi deca vratili iz škole, uvek nas je čekao neki posao. Morale su da se čuvaju ovce, svinje, kokoške, krave i tako dalje. Da li smo voleli to? Pa nismo voleli, ali disciplina je bila takva u domaćinstvu, pa se to tako radilo.

Dečje igre

Naše selo jeste bilo malo, ali je bilo dosta stanovnika, puno nas dece je bilo. S obzirom na to da ni struje, ni televizije, ni bilo čega nije bilo, voleli smo da se bavimo sportom. Odnosno igrali smo se s loptom, to se ne može nazvati fudbalom. Ja mislim da je prva lopta u Bratiće došla kad sam imao sedam godina. Igrali smo i neke druge igre, bilo je popularno kliskanje, na primer. Ne znaš šta je kliskanje? To je igra u kojoj u ruci imate neko drvo koje je malo jače, a klisk je manje drvo. Velikim drvetom udarao se klisk. Malo drvo je trebalo da odleti što dalje. Deca su čekala da uhvate klisk i ako ga uhvate, onda oni udaraju. Ako ga ne uhvate, onda su dužni da ga bace što bliže, a tim velikim štapom se čuvao taj neki prostor da te ne udari. To malo deluje opasno kad se priča ovako, ali nije opasno.

I danas se hvalim svuda da nikad nisam dobio batine od roditelja. Od oca nisam čak ni ukor nikada dobio, a majka je znala tako nekad kroz priču da me kao nagrdi. Bio sam jedinac, mazili su me malo više (smeh).

Prva ljubav

Moja prva velika ljubav bila je devojka kojom sam se kasnije i oženio. I ona je bila đak pešak kao ja, sreli smo se prilikom vraćanja iz škole. Naravno, to nikad ne mogu da zaboravim. Bila je iz susednog sela. Ja sam bio srednjoškolac, a ona je u osnovnoj školi bila. To je bila moja Nena. Posle zabavljanja smo se venčali i u braku smo dobili dvoje dece. Imao sam lep i skladan brak, mogu da kažem da sam i s te strane bio srećan i ispunjen čovek.

Nena je preminula 2019. godine, nažalost. Borili smo se sa opakom bolešću pet, šest godina.

Prve radosti

Prva životna radost je bila kada je očev prijatelj iz susednog sela doneo prvu loptu. Prvu gumenu loptu. Zatim, moj otac je trgovao rakijom iz Banata i doneo je prvi radio u selo, to je bio onaj radio na akumulator. Bila je neka kutija sa 20 baterija. Sve je morao da napaja taj akumulator koji je bio težak, to sam dobro zapamtio.

Morao sam da ga nosim pet kilometara kod čoveka koji je jedini u kraju imao punjač da napuni taj akumulator. Radio radi dva dana, pa treći dan se ide da se puni ceo dan akumulator. I naravno, neopisiva sreća bila je kad sam dobio prvi bicikl. Bio sam srednjoškolac, pa sam tada mogao da idem biciklom u školu ako putevi nisu bili blatnjavi (smeh).

Neće očevim stopama

Naravno, najradosniji trenuci u životu su rođenje ćerke Ane i sina Ace. Anu smo dobili 1981. a Acu 1983. Oboje su ovde u Beogradu. Ana je profesor srpskog jezika u školi, a sin je pravnik, bavi se advokaturom. Posebna sreća su unuci, imam ih dvojicu od ćerke, Andreja i Aleksandra. Andrej ima 12, a Aleksandar 15 godina. Žao mi je što moja deca nemaju afinitet da nastave posao s „Diskosom“. Onda bi „Diskos“ imao šansu da jednog dana slavi jubilej od 100 godina (smeh). Zasad smo dočekali 60 godina postojanja.

Nemam za čim da žalim

Ne znam da li sam negde u životu pogrešio. O tome verovatno svaki čovek s vremena na vreme razmišlja, pa tako i ja. Bio sam u prilici da ostanem u Beogradu, čak sam neko vreme radio u srednjoj ekonomskoj školi u Beogradu dok sam bio apsolvent, nekoliko meseci sam zamenjivao nekoga. To su bila vremena kada su ljudi koji su ostali da žive u većem gradu uglavnom bolje prolazili u životu, imali su priliku da se bolje snađu. S te strane ja nemam za čim da žalim jer u mom slučaju posao me vezivao da često budem ne samo u Beogradu nego u svim gradovima Jugoslavije. Putovao sam mnogo, što poslovno, što privatno. I danas živim u Aleksandrovcu.

Skupština, pa „Diskos“

Po završetku srednje škole upisao sam Ekonomski fakultet u Beogradu i uspeo sam da ga završim za tri godine, bio sam proglašen studentom generacije Univerziteta u Beogradu. Ali napravio sam pauzu u studiranju zbog vojske koju sam služio između druge i treće godine fakulteta. Prve dve godine sam dao za godinu dana, onda sam otišao u Prištinu i služio vojsku. Nije da sam morao baš tada da idem u vojsku, mogao sam da prvo završim fakultet, pa onda.. Ali hteo sam ovako. Tako da sam ja jedan od ljudi koji je Ekonomski fakultet u Beogradu završio za nepune tri godine i jedini sam u generaciji koji je to uradio. Samo je Vojislav Šešelj uspeo još brže da završi studije u Sarajevu, mislim da je on za manje od tri godine, oko dve i po.

Po završetku studija, vraćam se u svoju rodnu i voljenu Župu i zasnivam prvi radni odnos u Skupštini opštine Aleksandrovac, gde radim od 1977. do 1979. godine.

Nije mi se sviđao taj posao u Skupštini. Monoton je bio. Radilo se o poslovima nekih izrada planova, analiza i tako dalje. Pa sam ja iskoristio prvu priliku da odem u privredu. „Diskos“ je imao raspisan konkurs za programskog komercijalnog direktora. Imao sam već tri godine staža, što je bio uslov. Primljen sam, i tako ja dolazim u „Diskos“.

Prvi zadaci

Prvi radni dani u „Diskosu“... Bili su vrlo interesantni i dinamični. Jedan od prvih zadataka bio je da odem do „Jugotona“ da odradim rezanje acetatne folije, tj. prebacivanje muzike sa studijske trake na acetatnu foliju. Posle toga već sam imao ozbiljan zadatak da predvodim ekipu koja je učestvovala na festivalu Ilidža 1979. Učesnici su tada bili Mitar Mirić, Era Ojdanić, Miroslav Radovanović i drugi. Ostvarili smo dvostruku pobedu, Mitar je pobedio s kompozicijom Novice Uroševića „Poslednja stranica“, a nagrađen je i Era, on je tada otpevao pesmu „Rado, lepa Rado“, koju je napisao Rade Vučković. I dan-danas to su dve pesme koje su, ovako, baš hitovi.

Osamdesetih su kod nas bila najveća imena jugoslovenske muzičke scene. Evo navešću vam primer Dragane Mirković. Imala je 16 godina kada je došla kod nas da objavi prve pesme. S tom prvom pločom „Imam dečka nemirnog“ tiraž je bio preko 100.000, a već njena sledeća „Umiljato oko moje“, koju je takođe radio Novica Urošević, prodata je u 150.000 primeraka. A onda, kad je počela njena saradnja s Južnim vetrom, ti tiraži su na svim pločama uglavnom prelazili pola miliona.

Najbolji, a najgori

Takve tiraže je imala i Šemsa Suljaković, zatim Mitar Mirić, Kemal Malovčić, kasnije Sinan Sakić, pa Šaban Šaulić, Ipče Ahmedovski, Zorica Brunclik, Milanče Radosavljević, Mile Kitić, Vesna Zmijanac, Halid Bešlić. Veliki je broj pevača koji su kod nas ostvarili ogromne prodaje albuma, nepravedno bi bilo da sad izostavim nekog od njih.

Ali imali smo jedan drugi problem. Tada je postojala komisija Republičkog komiteta za kulturu koja je praktično oporezivala sva izdanja, svih produkcija. Neki su bili u povlaštenom položaju, a „Diskos“ nikako nije bio. Tako da je, recimo, Miroslav Ilić sa albumom „Voleo sam devojku iz grada“ bio oporezovan. Mitar Mirić je s pločom „Voli me danas više nego juče“ takođe bio oporezovan. Taj porez je bio 30 posto od prodaje! A šta je obrazloženje te komisije, da objasnim. U toj komisiji su bili ljudi koje je Republički komitet delegirao iz svojih redova, ljudi koji su se bavili ozbiljnom muzikom ili pisanjem poezije. I njima nijedan tekst nije odgovarao. Narodna muzika je tad bila šund u principu, po njihovim shvatanjima. A bilo je slučajeva kada su i zabavnjake oporezivali po tom principu, primer za to je Riblja čorba.

Ljudi su presudni

Eto, ljudi su masovno voleli našu muziku, a s druge strane, trpeli smo takve sankcije. Bili smo, da tako kažem, narodna kuća, a često su nas zvali i zemljoradnička zadruga, seljačka kuća i tako dalje. U tehnološkom smislu „Diskos“ je imao kompletnu proizvodnju gramofonskih ploča, malih, velikih, kaseta, kasnije video-kaseta, i neku poluprofesionalnu opremu za proizvodnju diskova. Tako da smo uvek bili spremni, a mislim da smo imali i ljude koji su znali da procenjuju šta je u datom trenutku popularno.

Da pomenem i da su nas stvarali veliki autori poput Časlava Džokovića, Predraga Vukovića Vukasa, Buce Jovanovića, Radoja Mitrovića. Kasnije su došli Novica Urošević, Branimir Đokić, Futa i Marina. Od prodaje ploča svi su mogli lepo da žive, i mi izdavači, i pevači i autori. Doduše, što se tiče pevača, samo oni koji su imali komercijalne izdanja, tj. velike tiraže, recimo iznad 30.000, zaista su dobijali dosta novca. Mogli su da imaju za solidan život.

Zvučna imena

Evo i da pomenem pevače koji su i danas velike zvezde, a karijeru su počeli kod nas. Na primer, Dragana Mirković. Ona se pevanjem bavila još u osnovnoj školi, neko ju je zapazio, i tako je krenula priča sa snimanjem albuma. Novica je isto iz tog kraja, on je Dragani rođak, dalji, njega su pitali i on se zainteresovao da radi ploču s njom. A Dragan Kojić Keba je prvu ploču nudio nekima, nisu hteli da je objave. Mislim da je „Jugodisk“ bio u pitanju. Onda je kaseta došla u naše ruke i mi smo je slušali od Beograda do Aleksandrovca u kolima i nama se odmah dopala pesma „Postao sam drug samoće“. Odmah je krenula priprema i Keba je dobio veliku ploču, to znači da je mogao da snimi odmah najmanje osam pesama. To je bila velika nagrada za pevača.

Potom Jelena Karleuša. Njeno prvo izdanje „Ogledalce“ je objavljeno u „Diskosu“. Sećam se i promocije tog albuma, bila je vrlo interesantna. Tad su braća Šljukić na Tašu držala diskoteku, tu je Jelena imala promociju, Zoran Bašanović joj je bio menadžer. Nama je sve to bilo čudno, tad su se normalno nosili pištolji, svaki drugi čovek u diskoteci je imao pištolj. Inače, Jelenina prva ploča je imala odličnu prodaju u to vreme i ozbiljno je skrenula pažnju na sebe.

Estradne anegdote

Kad već pričam o anegdotama, biće vam i ovo zanimljivo. Mitar Mirić je do 1979. snimio sedam ili osam pesama i nije bio naročito popularan pevač. Odlučimo mi da on ide da se takmiči na festival na Ilidži tada, a znalo se da je bilo teško da tamo pobedi neko ko nije lokalnog porekla. Pravila su bila takva da se pesma izvodila dve večeri. Prvo veče nezapaženo je bilo. Sutradan peva on „Poslednju stranicu“, posle drugog refrena je dobio takav frenetičan aplauz i takva je atmosfera nastala u sali, čudo neviđeno. Nikad u svojoj karijeri, dugoj 45 godina, to nisam doživeo, takvu eksploziju raspoloženja. Bacanje šešira, kapa, skidanje svega. I pobedio je Mitar.

Posle toga, šef orkestra Bane Đokić i kompozitor Novica Urošević su demolirali restoran u Sarajevu. Bane je ispijao litar vina na eks! E sad, ja sam bio vođa ekipe „Diskosa“ i morao sam sutradan da jurim da kupujem flaše, čaše, prozore i vrata da nadoknadim štetu restoranu (smeh).

Duple karte

Joj, bilo je još nešto čega sam se sad setio... Andrija Era Ojdanić (smeh). Posle njegove pobede na Ilidži 1980. s pesmom „Rado, lepa Rado“, on je već postao veliko ime i organizuje veliki koncert u Užicu jer je poreklom iz tih krajeva. Naravno, sve je to u organizaciji „Diskosa“. A u Užicu se tek otvorila velika hala, mogla je da primi 3.000-4.000 ljudi. Odštampamo mi karte, proda se sve, ceo koncert. Dolazi taj dan, katastrofa... Popunjeno sve, rulja u hali, nema šanse, jedan drugom na glavi. Šta se desilo u stvari... Era je to posle ispričao. Ako smo mi 4.000 karata štampali, isto toliko karata je štampao i on i prodavao ih. I zamislite, u tu halu se sjatilo 8.000 ljudi (smeh). Era je valjao pare, znao je da neće biti inspekcije nikakve jer je to njegov grad.

Period tranzicije

Devedesete su bile strašne svima, pa i za nas u „Diskosu“. Mnogo je ostalo nenaplaćenih potraživanja u svim republikama, najviše u Bosni jer je tamo prodaja naših albuma bila najveća. Raspad Jugoslavije je uništio diskografiju i trebalo je mnogo vremena da prođe da se ona na neki način vrati na stabilne grane. „Diskos“ je tamo negde 2004. privatizovan, ja sam jedan od članova konzorcijuma koji je kupio „Diskos“. Sada smo jedna mala produkcijska kuća koja se bavi istim delatnostima kao i pre, ali pre svega izdavanjem izdanja koje su više lokalnog karaktera, festivalskog karaktera. Ali „Diskos“ ima jednu ozbiljnu fonoteku iz prošlosti i uglavnom se živi od toga.

Zabeležio Ivan Ercegovčević