"Dobar sam da napravim decu, pun sam materijala, ali da vaspitavam..." Ispovest Peđe D’Boja za Kurir o muzici, ženama i porocima

Što se tiče mog prvog sećanja u životu, bio je to jedan san, koji ne mogu nikada i nikako da zaboravim. Kao klinac, koji je tada imao godinu i po, dve, imao sam problem s piškenjem u krevetu. Ćale je počeo da bude grub prema meni, govorio mi je - ako to uradim opet, da ću dobiti po guzici.

Dosta vremena sam provodio kod babe i dede, u selu Kobilje - u okolini Kruševca. Kod babe i dede mi je bilo najlepše, jer je moj otac često menjao maćehe - tako da sam na kraju bio kod babe i dede. Sećam se da su starije žene i rođaci ulazili u ogromno jedno bure, gde su gazili vino. To su mi sećanja. E, urezano mi je i ovo sećanje: jednom ja ulazim u spavaću sobu kod dede - kad baba sedi na dedi! Ja se odmah zbunio, pitam se šta radi ona mom dedi tamo?! Čudo! Baba mi se zvala Sara, a deda Raja. Obožavao sam ih!

O ocu

Pre mog rođenja, otac je bio vojno lice. E, onda je 1948. godine bio taj Informbiro i onda je on prestao da bude oficir - i počeo je da radi kao šofer za policiju u Kruševcu. Kasnije je prešao da vozi kamione, meso su vozili - hladnjačama je vozio negde u Belgiju. Tako da mi je otac isto bio putnik. Ja sam bio nemiran, ali on je bio jako strog. On je meni govorio da donesem prut kad napravim neku glupost. Treba da idem da donesem prut da bi me tukao - to mi je bilo najgore i zato sam pobegao od njega. Sećam se da mi je maćeha, pokojna Ljilja, stavljala Novosti u pantalone pre nego što on počne da me šiba. Tad sam se pravio da plačem kad me udara, a u stvari ništa nisam osećao.

Prvo pevanje

Kad sam otišao kod mame, ona je rekla da je znala da ću doći. Direkt sa Železničke stanice, devetkom sam otišao na Voždovac - gde je ona stanovala. I od tada sam u Beogradu. Bila je priredba u košarkaškoj sali i mi smo sedeli na onim drvenim stolicama, koje se sklanjaju posle da bi igrali košarku, rukomet... Bio sam stidljiv jer su mi se smejali svi u razredu zbog mog naglaska, čarapanski sam razvlačio. Tu je bio orkestar Radio Beograda i voditelj, jer je bio dan škole "Karađorđe".

Voditelj je dohvatio pet Borbinih listova i bacio je pet tih kuglica i kaže: "Ko nađe, taj se penje na binu." Tu je nastao haos. Ja sedim mirno i slučajno pogledam ispod moje stolice, kad ono stoji jedna kuglica. Podignem je, izađem poslednji na binu. Pitanje je bilo - šta fali jednoj novoj čizmi? Rekoh, druga čizma, onako spontano. Bravo, dobili ste jedan poen. Na kraju je bilo da svako nešto otpeva. Tu sam prvi put u životu pevao. Dok su drugi pevali, ja sam bio poslednji i razmišljao sam šta ću da otpevam. Na kraju sam pevao "Prolećni cvet". Kao pobednik dobio sam bombonjeru.

Osnovna škola

Voleo sam školu. Bio sam odličan, ali nisam bio najbolji. Uvek sam imao poneku četvorku, ali ostalo sve petice. Otac mi je bio strog, pa sam i zbog njega morao. Tada sam se i zaljubio u jednu devojčicu. Bilo je to jedno divno detinjstvo.

Pekar

Kad sam bio mali, stalno sam išao po hleb. Najviše sam voleo da idem u pekaru, pošto oni uvek imaju slatkiše. Hteo sam da budem pekar kao mali, to mi je bio san.

Prva ljubav

Zaljubio sam se u jednu Branku, koja je bila ćerka šnajderke moje majke u Beogradu. Imao sam 15-16 godina. Sve smo imali. S njom sam stvarno bio zaljubljen. Dugo smo se zabavljali - godinu i nešto.

Prvo seksualno iskustvo

To je bilo čisto fizički, nisam osetio ništa... Bez veze. Tada sam imao... ne mogu da ti kažem koliko godina, tinejdžer, a ona je bila mlađa. Pošto je njena pokojna majka pevala u Skadarliji, kući je dolazila posle posla jako rano ujutru. Ta devojka i ja smo se jednom prilikom uspavali i kad je došla njena majka i kad nas je videla, samo je dreknula: "M'rš napolje! M'rš iz kuće!"

Bend Lutalice

Družio sam se s drugom jednim, Džeraldom. Džerald mi jednom kaže: "Peđa, aj mi praviš društvo. Idem na probu jednog benda. Treba da lupam bubnjeve." Odemo. Ceo bend je tu, a ja nikog ne znam. Jedan dečko je tad izašao iz benda, a Džerald im je rekao da ja dobro pevam. Tako su me nagovorili da pevam. Gledao sam u Kruševcu koncert na kom je pevao Met Kolins. Kad sam ga video u Kruševcu - imao sam možda 11-12 godina, pomislio sam da hoću tako da pevam. Tad sam dobio prvi put želju da budem frontmen. Pitao sam se šta da pevam sa ovim bendom i setim se njegove pesme "Be my baby". Rekli su mi da ostajem da pevam u bendu i od tada smo napravili repertoar. Pevao sam Stounse, jer volim hard rok. Imali smo petkom i subotom po hiljadu ljudi na nastupu, a bili smo i na televiziji. Imali smo jednu pesmu "Da li znaš da te volim", to je moj prvi tekst. Tada sam ukapirao, sa 17 godina - da ja nikad neću moći da budem Stounsi, da pevam njihove pesme, ali ni oni moje! Najbolje je praviti sam svoju muziku. Svirali smo čak i u Skadarliji - kad je moja mama pevala sa Silvanom. Na to mesto je dolazila beogradska elita.

Vojska

Imao sam, dakle, orkestar Lutalice od 14. do 17. godine. Negde u mojoj 17. bubnjar Perke i gitarista Srba reše da odu u vojsku. Onda sam hteo da i ja odem tamo, da bismo se vratili u isto vreme. Čak sam regrutovan - dobio sam saobraćajnu službu, da budem vojni saobraćajac. Bio sam srećan što ću tamo dobiti vozačku dozvolu. Međutim, njih prime - za mene nema mesta. Rekli su mi da će mi poslati poziv za sledeći put, a ja se već ispisao iz škole i sve sredio da završim vojsku. Tada se naš bend rasturio.

Odlazak u Pariz

Sreo sam druga koji je živeo u Parizu. On mi je rekao: "Peđa, ajde ti u Pariz - tamo je super." Rekao mi je da je tamo bolji život i da krećemo za dva-tri dana. Ajde da krenemo, i on se ne pojavi. Posle ga vidim i kaže mi, idemo sutra. Ajde. Onda opet ne dođe. Rešio sam da putujem sam, imao sam pasoš. Rekao sam mu da hvatam voz i da ga čekam u Ljubljani. Posle dan i po tražio sam ga u vozu - tri puta sam pretražio voz, a njega nema. Stigao sam u Pariz, sav novac sam potrošio za mesec dana. I šta ću sad? Tad je bio aktuelan auto-stop, rešio sam da krenem auto-stopom za Beograd. Negde oko 11 sati, to nikad neću zaboraviti, odem da stopiram, kad tamo - sto stopera! Hteo sam da odem prvi. Nije prošlo ni dva minuta, zaustavlja se taksi i izlazi prelepa devojka u mini-suknji. Ona meni prilazi, a ja ne znam francuski. Pitala me je da stopiram s njom, jer je opasno da to ona radi sama. Odmah sam pristao! I kako je ona stala pored mene, tako je stao auto! Prvi smo otišli, što je meni bilo najbitnije. Ona mi je promenila život. Bukvalno. U jednom momentu me je pitala gde idem, na šta sam joj odgovorio da idem u Beograd, Jugoslaviju. Pitala me je zašto idem tamo, rekao sam joj da nemam para više, a ona meni odgovara da ima novac, hajde sa mnom u Sen Trope. Tako smo otišli tamo - ona je platila hotel, divno smo se proveli. Ljubav na prvi pogled. Dve nedelje u Sen Tropeu s njom, nemam kinte - ona sve plaća i ima društvo. Mislim da je tu bila i Brižit Bardo, samo što ja tad nisam nešto znao za nju. Posle dve nedelje kažem joj da idem za Jugoslaviju, osećam se kao višak.

Pravljenje nakita

U nekim noćnim klubovima u Parizu sam gledao jednu poznatu muzičku grupu. Tada sam digao ruke od muzike i počeo sam da pravim srebrni nakit s jednim Nemcem. To smo prodavali po metroima, a onda je jedan drugi Nemac počeo da prodaje za nas. Prvi smo bili u Francuskoj koji su prodavali i pravili nakit. Kasnije sam video da su svi okolo počeli da prave slične stvari.

Rad s kožom

U Kopenhagenu sam prvi put počeo da radim s kožom. Pravio sam kožne kaiševe, pantalone, tašnice... sve što je moglo od kože, ručni rad. U jednom momentu dolazi jedan gitarista Englez, koji me zna iz Diseldorfa i koji mi je rekao da odem tamo - da je tamo prava lova. U Diseldorfu sam najveću lovu zaradio. Imao sam prijatelja koji je pravio garderobu od zmijske kože, kameleona, krokodila... Jednom mi je rekao da dođem kod njega u atelje i dao mi adresu. Rekao sam da ću doći, ali nisam. Ponovo sam ga sreo u nekom butiku - gde me je poveo sa sobom u atelje. Rekao mi je da ga je napustila devojka, da mu se sviđa šta ja radim - da će naći kupce na veliko. Ako pristanem, po pola plaćamo kiriju za atelje - a čak mi je ponudio stan blizu ateljea, gde bismo plaćali po pola kiriju. Rekao sam da prvo mora da nađe kupce i da tek onda možemo da se dogovorimo. Sutradan on dolazi, kaže imamo sastanak. Ja na sastanku - a oni gledaju moje kaiševe, svi su bili pleteni u raznim bojama, dužinama... Čovek kaže, daćete mi hiljadu ovih, dve hiljade ovih, tri hiljade ovih. Deset hiljada kaiševa prva narudžbina!

Pogodili smo cenu od osam maraka po kaišu i rekao sam im da mi daju trećinu novca odmah - da bih mogao da kupim kožu, jer nisam radio u tim količinama. Bio sam iskren. Zarađivao sam na nedeljnom nivou otprilike sedam-osam hiljada maraka.

Prvo dete
Napravio sam najstariju ćerku sa 20 godina. Upoznao sam devojku još u Diseldorfu. To je bila avantura, jednu noć smo proveli zajedno, ali stvarno mi se dopala. Međutim, ništa... Prođe neko vreme, odem u Amsterdam i tamo se u nekoj diskoteci nađem s prijateljima iz Diseldorfa, tada sam bio sa drugom devojkom. Međutim, dolazi drugarica i kaže: "Peđa, znaš ko je ovde?" Nemam pojma. Bila je to Ingrid, iz Diseldorfa. Čim sam je video, ova devojka iz Berlina koju sam poveo u Amsterdam bila je višak. Posle toga, odvedem Ingrid u Berlin. Krenemo da živimo zajedno. Jedne noći, ona se budi. Ja spavam, probudim se i pitam je zašto ne spava. Ingrid puši cigaretu i govori mi da bi htela dete sa mnom. Rekao sam joj da to nije problem. Tu joj napravim dete, moju prvu ćerku - moju prvu radost.

Ibica

Drug me je pozvao da odemo na Ibicu, što nisam hteo. Nisam hteo da gledam iste face tamo, hteo sam da idem u Maroko. Na kraju odlazimo na Ibicu i meni se tamo dopadne. Otišao sam na nedelju dana, a ostao sam sedam godina. Prvo sam tamo prodavao garderobu na hipi pijaci jednom nedeljno, a posle sam otvorio butik. Na Ibici sam imao puno para i onda sam počeo da pravim pletene kaiševe od srebrnih i zlatnih niti. Taj biznis se rasprostro. Jednog dana dolaze dva rokera i jedna rokerka - svi u koži, duga kosa. Dolaze u butik i probaju pantalone. Kupili su sedam pari kožnih pantalona. Nekoliko dana kasnije, uveče se vraćam motorom s plaže i vidim tri motora dolaze ka meni. To su bili ti likovi i pozvali su me na piće. U tom momentu nemam pojma ko su oni. Kasnije sam saznao da je to bend Džejn iz Hanovera. Svirali su moje pesme i na kraju su kupili dve pesme za album. Prodao sam ih za hiljadu maraka po pesmi. Posle šest meseci sam ih sreo ponovo i hteli su razgovor sa mnom. Rekli su mi da im je otišao jedan član benda i da hoće da budem u bendu. Pitali su me šta bih ja radio u bendu - a ja sam im rekao da bih bio frontmen. Rekli su u redu, ali da zatvorim butik. Rekli su mi da tu ima para i da su broj jedan u Nemačkoj. Tako ja zatvorim butik i krenem najzad u muziku. Tada sam imao 31 godinu.

Grupa Džejn

Sve je počelo u grupi Džejn. Morao sam da naučim sve što su oni znali za deset godina. Snimili smo album, pisao sam tekstove uz pevanje. Oni su imali svoj studio - a ja sam spavao kod gitariste u salonu. Posle smo imali turneju i tu sam naučio, u stvari, šta znači baviti se muzikom. Tako sam krenuo ponovo u moj muzički biznis. U bendu sam bio dve i po, tri godine. Snimili smo dva albuma. Jedan je izašao - a čak je pesma "Love your life" bila prva u Engleskoj na hevi metal čart listi mesec dana, dok je album bio nedelju dana. Imali smo turneje po celoj Nemačkoj, Švajcarskoj. U Švajcarskoj mi je bilo vatreno kršenje. Tamo je bila gradska hala - bilo je oko dve-tri hiljade ljudi. Izašao sam na binu, a publika uzvikuje. Pitao sam se šta radim ovde i odjednom sam se uznemirio - počeo sam da hodam polako unazad, da propadam. Basista je video da sam olabavio i kad me je zveknuo gitarom po kičmi - tu sam se trgao i onda je sve krenulo, bio je haos! Turneja, drugi album smo napravili i kasnije upoznajem jednu devojku. Dovedem je u stan gde sam živeo kod gitariste i tu smo počeli peting, maženje... Kad on izlazi i kaže: "Peđa, ne mogu da spavam od vaših uzdisaja!" Rekao sam mu da je stan njegov i da ću otići - pa smo sve završili u parku. Ovaj gitarista je u stvari bio zaljubljen u nju i to je bio naš kraj.

Beograd

Majka je bila u Parizu i tamo je imala restoran s našim specijalitetima. Rekla mi je da odem za Beograd, da imam prazan stan i da je tamo moja muzika u povoju. U Beograd sam dolazio na dve godine da produžim pasoš, ali nikad nisam bio duže. I tako ja dođem u Beograd, kad ono - nikoga ne poznajem. Sreo sam Miška Mihajlovskog. Kaže mi: "Peđa, ima žurka posle, idemo!" Prvi čovek koji me prepoznaje. Odvede me na žurku kod Ateljea 212 - pedeset ljudi u stanu koji stoje, nigde pića. Kupio sam "peglicu" da imam da se vozikam i rekao sam mu da idem kući i da mogu da idu sa mnom - da tamo imam nekoliko flaša viskija. Tako je krenulo druženje s Miškom Mihajlovskim - klubovi, SKC... Miško je imao ritam mašinu i rekao sam mu da je donese kod mene - jer sam imao pojačalo i gitaru, pa da se malo zezamo i sviramo. Njegov drug, poznati dizajner, koji je radio dizajn za prvi album "Ajde da se zezamo", došao je i čuo šta sviramo. Rekao je da otvara izložbu svojih slika i da dođemo da sviramo tamo.

Grupa D'Boys

Napravio sam pesmu za to sviranje "Ajde da se zezamo" i "We are the boys" na engleskom, jer sam tad mislio i pevao na engleskom. Brzo mi se pokvarila "peglica" i ulazim ovde u "dvadesetčetvorku" da odem do grada - kad me klinci vide u busu i kreću da pevaju moju pesmu "We are the boys"! Bio sam u fazonu - vau, ovo svi znaju, šta je ovo! Na toj izložbi dolazi Miki, koji je tad bio menadžer SKC, i kaže da dođemo to veče u "Dugu" da se dogovorimo oko nastupa. Dogovorili smo 25 ili 30 koncerata kao predgrupa, u roku od mesec dana po Beogradu. Hteo sam da se grupa zove Oranž, zato što sam imao tu belu, oranžastu blajhanu kosu. Međutim, Duca - koja je tad vodila emisiju "Hit nedelje", i Gile iz Orgazma, koji se tad zabavljao s njom, rekli su nam da se nazovemo po pesmi "The Boys". Tako je i bilo. Prvo solistički koncert bio je u Zagrebu. Koncert je bio u pozorištu u koje može da uđe 101 osoba. Miško mi je dao neku hemiju pred koncert, ja sam se izgubio - sakrivao sam se ispod nekih stepenica. Bila je gužva, nije bilo sto, već hiljadu ljudi! Mene je uhvatila paranoja. Scena je bila mala, a pošto je bila gužva - na njoj je sedeo Karlo Metikoš, koga sam gledao u Kruševcu. Tad sam se ponovo izgubio - nisam znao odakle da krenem. Koncert je bio fenomenalan i nakon toga u garderobu je došao čovek iz Jugotona da potpišemo ugovor. Tako smo potpisali prvi ugovor s Jugotonom na tri godine - nismo tražili, nego su oni došli kod nas. Prva ploča nam je bila zlatna. Posle smo snimili album s "Jugoslovnekom". Tu je meni već počelo da ne miriše na dobro...

"Jugoslovenka"

"Jugoslovenka" je nastala u kolima od Franše d'Eperea do Slavije. Menadžer Miha mi je tad rekao: "Peđa, ovo je hit!" "Jugoslovenka" je ispala hit i vrtela se svuda. Problem je bio kad stigne lova, nije bilo to to, a vrtelo se svuda - bili smo jedni od najjačih u Jugi. Kad jednom dolazi u Beograd iz Zagreba prodavac ploča, koji je popio malo više vatrene vode. Pitao sam ga zašto je mala lova. Kaže on meni: "Problem je u tome što u Hrvatskoj u prodavnicama ploča neće da prihvate 'Jugoslovenku', jer se oni ne osećaju kao Jugosloveni." Tad sam ukapirao da tu počinje neki problem. Po ugovoru sam morao da napravim još jedan album - koji sam hteo da skinem s vrata, jer sam se osećao prevarenim na neki način. Svi su tad pričali o ratu. Nikad neću zaboraviti reči Miška Mihajlovskog: "Ovaj momenat se nikad neće ponoviti. Živimo sada, sutra je daleko." Neka mu je laka zemlja. S njim sam krenuo u bend i zahvaljujući njemu smo napravili toliki uspeh u Jugoslaviji.

Bora Čorba

Boru Čorbu sam sreo u Londonu. On je svirao u jednom klubu "Papagajo", koji svakog ponedeljka zove grupe iz Jugoslavije. U Londonu sam bio godinu i po dana, tamo sam snimao novi album koji do sada nije objavljen. Imao sam bend s Markom Emansom - pa sam pitao Boru da li možemo da budemo njihova predgrupa. On je odmah pristao i tako smo svirali zajedno. Jako smo se dobro družili. Bora Čorba je genije, neka mu je laka zemlja. Sreli smo se jednom na turneji pre tog Londona - u Istri, spavali smo u istom hotelu. Ujutru se vidimo u foajeu hotela. Rekao sam mu: "Boro, daj neki tekst", a on mi kaže da donesem flašu loze i imam tekst! Doneo sam lozu na sto i onda Bora kaže: "Otišo Peđa na Ibicu, da upeca zlatnu ribicu!" Tako krene njegov tekst koji nikad nije objavljen...

Ljubav i žene

Ženio sam se dva puta, imam četvoro dece - sa četiri žene. Najduže sam bio, najdublje mi je u srcu i još uvek mi je u srcu bivša supruga, sa kojom sam bio 11-12 godina. Rodila mi je sjajnog sina Filipa, a ona se zove Aleksandra. Posle 12 godina smo se razišli, ali je ostala najdublje urezana u mom srcu.

Ja otac

Strog otac nisam. Nisam dobar otac, jer ne znam da budem otac. Želim detetu da ulepšam život, da dobije sve što poželi - da ima sve ono što ja nisam imao kroz detinjstvo. To je bila greška. Dobar sam da napravim decu, pun sam materijala - ali da vaspitavam, priznajem, nisam baš neki, previše sam drug s detetom.

Najveća radost

Najveća radost mi je bila kad sam video svoje ime na ploči Džejne. Pisalo je: "Posebna zahvalnost Peđi, zbog davanja inspiracije." Kad sam video svoje ime na ploči, bio sam presrećan. Druga radost je kad sam snimio ploču s njima, gde sam pevao i pisao tekstove.

"Veliki brat"

Dobio sam telefonski poziv i jedan čovek mi je rekao da hoće da obavi važan razgovor sa mnom. Našli smo se u kafiću i rekao mi je da me hoće u "Velikom bratu", rijaliti šouu. Tada nisam bio finansijski jak. Mislio sam da ću se nakon ulaska ponovo vratiti na muzičku scenu, posle pauze. Čuvena scena je nastala zbog toga što sam se iznervirao. Došlo je do toga kad me je Đani provocirao, jer sam se jedne noći napio da nisam znao za sebe, pa sam otišao da spavam. Ma, samo što sam oči zatvorio, dolaze oni - bude me i govore da nema žurke bez mene. Nisam znao gde se nalazim. Hteo sam da se istuširam - ali je bila gužva u tuš-kabini. Mi smo imali tamo bazen u dvorištu. Izašao sam u dvorište, imao sam šlafrok - koji sam skinuo, kao i gaćice. Pre sam živeo u vilama s bazenom, gde sam se kupao go na Azurnoj obali. I tako sam se skinuo, kao od majke rođene - ne znam gde sam i zaboravio sam da se sve snima, da sam u rijalitiju. Da bih došao sebi, skočio sam u bazen - a na izlasku sam uzimao šlafrok da isperem hlor. Kad Đani kaže: "Peđa izvadio budalu!" Tek tad sam ukapirao da sam u rijalitiju, pa sam se brže-bolje obukao. Ali... ispala budala...

Nova pesma

Sreo sam sad skoro starog prijatelja Nikolu, koga znam već godinama. Već smo mi sarađivali u nekim davnim vremenima. Ostali smo prijatelji na Fejsbuku i onda me zvao jednog dana: "Peđa, imam pesmu za tebe." Ja sam otvoren čovek, pesmu za mene, ajde. Malo sam se osećao ovde zapostavljenim od strane raznih kompanija - disko kuća, koji prodaju samo... da ne kažem kakvu muziku, ali momentalno u Srbiji nema dobre muzike. Kad me je pozivao i kad sam čuvao pesmu - on radi zajedno sa DJ Zmijom, rekoh, ovo je super, i krenuli smo u saradnju. DJ Zmija, Nikola Lukas i Peđa, pesma "Malena". Ovo je samo početak - uskoro će biti novih pesama i spotova.

Kad me ne bude...

Ostaće muzika... i budala. Spomenik će mi biti u tom obliku. Šalim se, malo da vas nasmejem. Kad-tad svi moramo da odemo u večno carstvo. Ja sam to prihvatio i ne bojim se smrti. Znam da je smrt neophodna svakom. Samo neka ide po redu.

Kurir.rs, Maša Kostić

 Munja otkrio nepoznate detalje o Matije Bećkoviću