I DALJE SAM MILOŠ JOVIĆ, SAMO SAM OTVORIO "FIRMU" LEO MARTIN: Imao sam 10 godina kad je mama umrla, nosio sam krst, i danas mi je teško da odem na groblje!

Ja, Miloš Jović, rođen sam 6. marta 1942. u selu Rašici kraj Blaca, u brdima prema Jastrepcu. Siromašan kraj, živelo se od poljoprivrede. I u zajednici. Otac Božidar i majka Mirjana živeli su s babom Kadivkom, koja je nosila staro srpsko ime, i dedom Radisavom. On kao glava kuće i nije baš radio, na konja, pušku i u lov. Tu su bili i stričevi Milojko, Vojislav, Branko, koga su zvali Đura, njihove porodice...

U to ratno vreme, kako naiđe neka vojska, odvede, ako ima, mlado čeljade. Tako su ujaka Mirka - a majka mi je bila iz susednog Kaševara, pitomije selo od Rašice - odveli u četnike. Ali život piše romane, i to ponekad vrlo loše. S prijateljem se dogovori da odu u partizane, nije im se sviđalo da budu četnici. Stignu do kruševačkog groblja, prijatelj ode nakratko do šume, a ujak polako nastavi misleći da će ga ovaj stići. I naleti na partizansku trojku, ubiju ga na mestu. Prijatelj je sve video, prikrao se, pa ubio svu trojicu i otišao u partizane.

Partizani i četnici

A kako su očevi uspeli da ostanu po strani? Pa valjda i partizane i četnike mrzelo da se penju gore, na brda. Otac je bio u Kraljevoj gardi pred Drugi svetski rat. Kad se rasturila vojska, stigao je na belom konju u selo. Ej, na belom konju! Posle su mu ga uzeli partizani.

Prvo što pamtim je iz te '45. godine, a imao sam svega tri i po, četiri godine, otac je pokupio majku, mog mlađeg brata Milovana, koji je inače preminuo pre nekoliko godina, i mene da idemo za Beograd. Kad sam video voz u praskozorje na železničkoj stanici Pločnik! Čuvena je inače bitka kod Pločnika 1286, gde je car Lazar pobedio Murata. Kad sam ugledao voz, ostao sam zapanjen! Nešto najveće što sam video u životu. Posle su mi pričali da sam rekao: "Pa ovaj voz je veći od našeg Šaronje!" Vo Šaronja za mene je bio najveći.

Beograd

Stignemo u Beograd. Otac je već imao stan na Slaviji. Nisu mu ga uzeli. A ja sam vam dete sa Slavije, pokojni Momo Kapor stalno mi je govorio: "Zdravo, dete sa Slavije". Stan je bio u Beogradskoj ulici, a naviše, pa desno, do pošte, bila je pekara "Aca". Makedonac koji je pravio najbolji hleb na svetu. Dva kilograma vekna. Morao sam da ustanem ujutru u pola pet, a zamislite kako je kad je zima, da zauzmem red i kupim hleb. Ipak, nije mi bilo teško, jer sam znao šta me je posle čekalo. Donesem hleb, a majka ga napola razreže, kriška ogromna, pa namaže mast, preko aleva paprika i so. A hleb vruć. I ukusan. Danas i nema ukusnog hleba. Jedino moja supruga pravi ukusan hleb.

Sestra Milijana

U Beogradu mi je rođena sestra Milijana. Živi u Africi, ima koledž u Libervilu, u Gabonu. I ne pamtim kad sam je video. Detinjstvo na Slaviji obeležila je Mitićeva rupa. Tu su posle rata gurali tenkove, mine, granate, municiju... Za nas idealno mesto za igranje. Kako smo ostali živi, bog zna. Bog čuva pijane i decu, stari zakon. Stvarno smo se lepo igrali, podelimo se na kauboje i Indijance, partizane i četnike - nikako. Malo sam bio kauboj, malo Indijanac. Popnemo se na tenk, pa vadimo granate. A prekoputa, s druge strane, bila je poslastičarnica kod tetka Dane. Niko nas nije zvao na kolače, a para nemamo. Morali smo da krademo. Naravno, tetka Dana je svaki put sve videla i nije se mnogo ljutila. Međutim, kad smo malo više pokrali, a uglavnom smo krali šampite, pa onako skroz umazani idemo okolo, prijavila nas je roditeljima. Teške sam batine dobio, više krao nisam. Ali i dan-danas volim šampite.

"Čoban tera ovčice"

Još kao dete sam za ovcama pevao "Čoban tera ovčice", jer sam svake godine raspust provodio kod dede Aleksandra, dede po majci. On je bio genije. Nije znao ni da se potpiše, a lečio je ljude, stoku, zidao kuće, pola Kaševara je napravio. Pravio je i zaprežna kola, sve sam to gledao. Naučio me je da kalemim voće. I dan-danas postoje te voćke. Na drvo vrbe sam nakalemio kajsiju, a limun na kajsiju. I rađalo je, ali je i izmrzavalo. Pravio je deda i gusle, pa mi pevao junačke pesme. Jednu nikad neću zaboraviti, o Kraljeviću Marku. Kako je u Siriji pravio gluposti, kao i svaki siledžija i napasnik, pa bio osuđen na četiri-pet godina zatvora. Ta narodna pesma se i ne peva nigde, jer je Marko Kraljević slavljen kao junak, a bio je nasilnik i kavgadžija.

Majka

Muziku sam zavoleo jer mi je majka pevala pre spavanja. Bila je pesma "Sestra kani brata na večeru", jako stara, peva se i u Bugarskoj i u Makedoniji. Priča je interesantna, brat je ubio Turčina, pa Turci hoće sad njega da ubiju. I javlja se sestri: "Ubiće me Turci", a ona ga zove na večeru i kaže mu da može da ga spase tako što će da uzmu njeno dete. I sad najlepši stih: "Daću im najmaloto, najubavoto", najmanje i najlepše.
Divna je mama bila. Imao sam 10 godina kad je preminula. Smrt majke je najveća tuga. Trauma. Kad je umrla, kao najstarije dete, nosio sam krst u koloni. I danas mi je teško da odem na groblje.

Škola

Išao sam u osnovnu "Slobodan Princip Seljo", današnji "Ribnikar". Prvi razred sam završio kao najbolji učenik. Nagrada za sve najbolje iz razreda - more. Prvi put na more! Najveća nagrada koju se životu može dobiti! Odemo u Podgoru kraj Makarske. Svi smo se zatrčali i obučeni skočili u more. Potom smo prešli u Makarsku. Mesec dana na moru!

Sledi Treća beogradska gimnazija. To su bili lepi dani. Prvi put se zaljubiš. Zvala se Ljuba. Voleo sam je, a ona je gledala druge. Kad sam pošao u gimnaziju, upisao sam i Muzičku školu "Josip Slavenski". Klarinet sam počeo, prvi profesor Bruno Brun, pa onda Franjo Partlic, obojica Slovenci. Na kraju mi je profesor bio i Boki Milošević. Svirao sam klasiku i bio vrlo talentovan. Mocartov "Menuet" svirao sam napamet, svi su se čudili.

Odličan sam gimnazijalac bio, već u martu profesori fizike i hemije mi kažu da nema potrebe da više dolazim na časove. Čak sam ja, koji sam se bavio muzikom, diplomski napisao iz hemije, tema: "Plastične mase". Žao mi je samo što se nisam bavio onim čime sam želeo - elektrotehnikom. Siguran sam da bih bio mali Tesla. U kući popravljam razne stvari, a žena se plaši da me struja ne ubije.

Upisao sam potom pravni fakultet, jer je to bilo najjeftinije da se studira. Kao student sam raznosio mleko. I to ima svoju lepotu, mada je bilo nezgodno na -10, ali neka deca su se obradovala kad im donesem. Tokom studija radio sam i u listu Komunist honorarno kao korektor, rukovodilac je bio Lazar Čarnić, odličan novinar i dobar čovek. Završio sam sve na fakultetu, ali nisam diplomirao. Muzika me već odvela, išao sam i po belom svetu.

Veseli bendžo

Kad sam shvatio da neću uspeti da sviram kao profesor Bruno Brun, okrenuo sam se drugoj vrsti muzike. S prijateljima sam napravio diksilend ansambl, orkestar Veseli bendžo. Bio je to početak šezdesetih. Na televiziji sam počeo da se pojavljujem 1962. Još kao brucoš davao sam intervjue, pa autograme na Terazijama, devojčice trče oko mene...

Stalno smo svirali neke zabave studentima, a i u Densing klubu "Zvezdara". Tu su bila Sedmorica mladih, pa kad su oni otišli za Nemačku, mi smo ih nasledili. I jedanput kažem: "Ajde i ja nešto da pevam." Već sam slušao Reja Čarlsa i takve stvari. Sećam se ko sad, pevao sam "Blueberry Hill". Oduvek su mi govorili da lepo pevam, ali to mi ništa nije značilo. Svirali smo te '62. apsolventsko veče na medicinskom fakultetu. I bilo neko pevačko takmičenje, pa se prijavim. Odaberem, pazite sad, "Čaje šukarije". I osvojim prvu nagradu. To mi je prva nagrada u životu. Međutim, ne odem da je iskoristim. Poklonim je kumu koga sam venčao. Nagrada - 15 dana na moru! A ja sam more izgustirao kad sam bio dete u prvom osnovne škole. Inače, mnogo dece, pa i odraslih sam krstio, kad pade komunizam, mnogo parova venčao za svoga života. Počeli da me zovu Korleone. Kum sam svima.

Pravac Makarska

Rasturi se "Veseli bendžo", svako ode na svoju stranu, a ja kažem Mići, pijanisti iz Zemuna, koji danas živi u Švedskoj: "Ajmo na more, ja ću klarinet, ti klavir!" I pravac Makarska. Prvu noć smo spavali na plaži. Drugog dana čujemo orkestar u nekoj bašti. Vlasnik kaže da možemo da im se pridružimo, ali nema keša, samo stan i hrana. Može! I dobijemo sobu, hrana u restoranu - doručak, ručak, večera, pa čak i užina! I tamo opet bude neko takmičenje. Tad sam pevao "Blueberry Hill". Ali bio je jedan klavirista iz tog orkestra, pevao je "Hello, Josephine" od Fetsa Domina. Vidim ja da će on da uzme prvu nagradu. Kažem Mići: "Kako da smuvamo nešto, uzeće prvu nagradu". I smuvasmo. Dobijem ja prvu nagradu, a publika zviždi. To je bilo onako. Ali nikad nisam muvao, nisam ni voleo takve ljude. Nagrada, inače, 15 dana na moru!

Potom sam napravio ansambl, četiri vokala, već sam bio prešao na saksofon. Preferirali smo džez i Reja Čarlsa, opet dobili angažman u Densing klubu "Zvezdara". Tu su dolazili poznati, pa i mladi reditelj Zdravko Šotra, koji mi kaže: "Ja ću s vama da snimim spot!" To je prvi filmski spot snimljen u Jugoslaviji. Na šljunkari na Savi snimili smo četiri spota za četiri pesme, te 1963. Jedna je bila: "Ja znam da zvezda pada sad..."

Nemačka

Početak '65, dobijemo ponudu da idemo u Nemačku, da sviramo po američkim klubovima. Nada Knežević je već tamo pevala, i Bisera i Saša Radojčić. Bila je to dobra škola, dobra se muzika svirala. Ali me to nije zadovoljilo. I '67. u jednom poznatom minhenskom klubu, prestali smo već bili da sviramo po američkim klubovima, prilazi mi gospodin, daje vizitkartu da mu se javim. Kad još jedan Bruno u mom životu. Bruno Adver, poljski Jevrejin, preživeo je i logor. Bio je šef predstavništva CBS (Columbia Broadcasting System) za Evropu. Odem, a on će mi: "Ja bih da snimimo ploču." Mislio sam da mi propada tlo pod nogama, a ja: "Pa dobro." Spremi mi dve pesme, vidim to je koješta. "Družim" se dan i noć s Rejom Čarlsom, a sad da pevam neke polčice, gluposti. I treba sad to odbiti. Ali odbio sam: "Gospodine Bruno, ja ovo ne mogu da pevam. Tehnički mogu, ali emocije mi ne dozvoljavaju da pevam takvu muziku." Ćuti, ćuti, pa kaže: "Šta da radimo?" Rekoh: "Da napišem ja neku muziku?" I napišem dve pesme - "Let Me Stay" i "Baby, Take It Easy". Pazi, u ono vreme - take it easy! Snimim na priručnom magnetofonu, a Bruno će: "Idealno!" O, rekoh, al' me 'oće karta. Uvežbamo aranžman, tekst, odemo u studio, otpevam to. Snimimo mi tu ploču i za 20 dana ploča je hit! Naravno, bile su pripreme za to, dao sam intervju Radio Luksemburgu, jedinom koji se slušao svuda u Evropi, snimao neke emisije.

Ne ide Miloš Jović

Kad sam snimao tu ploču, tražio je da promenim ime. Ne ide Miloš Jović. A ja već smislio - Leo Martin. Onako, nema nikakvog značenja. Brunu se svidelo jer zvuči jevrejski. U dokumentima sam, naravno, i dalje Miloš Jović. Samo sam otvorio "firmu" Leo Martin, ime nisam promenio.

Krene me. Para ko pleve. Imao sam i svog računovođu. Ali nisam imao vremena da putujem, morao je čovek da izvuče sve pare koje je uložio u mene. To je strašan biznis. I težak. Pare sam trošio, jer mi je računovođa rekao da, ako ne potrošim, daću sve državi na porez. Garderoba, sve najskuplje. Od svakog nastupa po 10.000 maraka, a tad je "mercedes" koštao 10.000 maraka. Svakih šest meseci sam menjao auto. Taman se naviknem, daj drugi.

Međutim, '68. već počinjem da razmišljam da to više nema smisla. Da ja trčim, radim, nastupam, trošim se i da sve te pare moram da potrošim. I pozovem Bruna, koji mi je postao kao otac, divan čovek. Uzmemo flašu viskija, "čivas", naravno, sednemo za bar u poznati klub "Hepi najt" i kažem mu: "Sutra putujem za Jugoslaviju." Tajac. "Pa kako sad kad si uspeo?!" A ja na hit paradama s Tomom Džounsom..., na putu da postanem neko. Kažem mu: "Neću da počnem da uzimam drogu, kao što su mnogi. Jer ja sam emotivan čovek, tako bi bilo."

Jugoslavija i SSSR

Vratio sam se '69, početkom februara. Leo Martin je već bio poznat u Jugoslaviji, ploče su po licenci izdate u Jugoslaviji. I Sedmorica mladih me zovu u Sovjetski Savez, na dva meseca. Vozom smo išli za Moskvu, pošto smo imali mnogo instrumenata. Natrpamo i boksova vinjaka, da imamo da se grejemo usput, ipak je februar, zima. Kondukteru smo dali vinjak, a on "klo, klo, klo, klo...", pa veli: "Harašoj vino!" Prvi susret sa SSSR, izlazim iz vagona, prilazi mi lepa, fina devojka: "U vas žvačka jest..." Traži zvakaću gumu. Beda. Nemam žvaku, a ona će: "A najlon čarape?" Sve su tražili.

Ostao sam čak do jula, kad sam jedva stigao na Pesmu leta, gde sam dobio poziv. Mesec dana obilaze se svi veći gradovi u Jugoslaviji, nije mala stvar. Tad sam postao top, poznat celoj Jugoslaviji. Mnogo uspeha sam imao. Tu sam sreo Vojkana Borisavljevića, radio je kao aranžer, još nije bio kompozitor. Moju prvu ploču nije on komponovao, nego Veljko Vujičić, a pesma je bila "Barbara". I Vojkan krajem '69. kaže: "Imam jednu pesmu za Vaš šlager sezone u Sarajevu. Bila je to "Biću uvek sam", moderan zvuk, novo, sve, drugačije. Tako je počela naša saradnja.

Vojska

Odem u vojsku '71. Mogao sam da se izvučem da ne idem, ali nije srpski. Kako Srbin da ne ide u vojsku?! Prvo sam bio izvidnik na aerodromu u Somboru, pa sam leteo na aerodromu u Podgorici. Učio sam, inače, pilotiranje i 1972. u školi letenja u Regenzburgu, ali ne za profesionalnog pilota. Voleo sam izazove. Bavio sam se i kajakaštvom po divljim rekama, opasan hobi, opasniji od podvodnog morskog ribolova.

Dobro je društvo bilo u Somboru. Ljuba Moljac, bokser Zvonko Vujin, glumac iz Zagreba Vlado... U kasarni su me zvali ujka, bio sam najstariji. A kad im se ujak vrati iz grada, donese pet kesa. Dok sam služio rok, bio sam i na Šlageru sezone u Sarajevu. Komandir mi je rekao: "Ideš na festival, ali moraš da se vratiš u subotu, pravim drugarsko veče, da pevaš." Ali uđem u finale, koje je u subotu, i direktoru festivala kažem: "Nađi nekog drugog da peva, imam drugarsko veče." "Kakvo, bre, drugarsko veče?!" Otpevam ja, dobijem Zlatni mikrofon, sve naslovne stranice. Vratim se, na kioscima ispred kasarne ja na naslovnicama, a pukovnik me zove: "Mene da zaje*eš?! Tri dana zatvora!" Ali nije to bio pravi zatvor, smešno. I ja reko: "Fala bogu da se odmorim." I odradim svoju kaznu. Ali morao sam da predstavljam kasarnu na nekom takmičenju kasarni u Zemunu. Reko: "Otpevaću jednu pesmu, ali da dobijem nedelju dana nagradnog."

Vanvremenska pesma

Posle su se ređali festivali, Beogradsko proleće, Opatija... Popularnost, proglašavan sam za najboljeg...
Vanvremenska "Odiseja" nastala je '73. Komponovao ju je, naravno, Vojkan, stihovi su Svetislava Vukovića. Moja vizitkarta. Filozofija života. Na festivalu u Ohridu ove godine dobio sam nagradu za bezvremensku pesmu.

Pevao sam mnogim političarima, ali posebno zadovoljstvo bilo je pevati kod Jovanke i Tita. Uvek je brinuo o umetnicima, pitao da li nam nešto fali. Obično niko ništa nije odgovarao, a kako sam bio malo slobodniji, rekoh mu da ni vode nemamo. Posle nekoliko minuta stigli su razno piće i hrana. Čak sam jednom odbio da pevam za Titov rođendan, imao sam ranije zakazan nastup u inostranstvu. Ljudi iz kabineta su hteli da plate penale organizatoru, ali sam rekao do nije poenta u plaćanju, nego u tome što ću izgubiti poslovnog saradnika. Preneli su to Titu i imao je razumevanja. Kasnije, kad sam ga sreo, izvinio sam mu se, a on je rekao da sam pametno postupio, jer ne treba gubiti prijatelje u inostranstvu. Voleo je moje pesme, ali Jovanka je baš uživala. Prijatni susreti, danas to nije tako emotivno.

Ćerka i sin

Ćerka Nensi rodila se '66. Živi u Beogradu, ima Ivanu i Mariju. Sin Kalin na svet je došao 1970, oženio je lepu Makedonku Suzanu, u Skoplju su. Unuk Damjan je u Majamiju, unuka Milijana u Novom Meksiku. Majke su iz Srbije. Obe su davno preminule.

Prvi i jedini pravi brak i jedina prava ljubav je Vasja. Živimo u Sofiji. Sudbinska je bila '76. i poziv za međunarodni festival Zlatni Orfej na Zlatnim Pjascima kraj Burgasa. Bio sam u Kanadi, potrudio se da stignem kad sam obećao i stigao. Dobijem nagradu kao strani pevač i zlatnu nagradu. I sad treba neko da mi napravi šou-program. Snimamo u hotelu, pitam režiserku šta treba da radim, a ona poče: "Ovde stanete, pa ćete se ovako okrenuti, pa ovde... " "Slušaj, rekoh, devojčice, ja ću da sednem za šank, naručim konjak, pa da na plejbek uradim šta treba." Za šankom sam, u svom ambijentu. Šanksonjer! Snimim jednu, pa drugu pesmu, pa treću. Ali mi oko zapelo za lepu režiserku Vasju. Završimo snimanje: "Ekipo, vi ste fantastični, idemo na šampanjac!" Tako je počelo. Venčali smo se 1987. u Sofiji. Lepa svadba, intimna s prijateljima, najužom porodicom. Zbog Vasje sam bio spreman da prekinem i karijeru. Pristao sam da živimo u Sofiji. Jedva sam je doveo u Beograd, godinu dana posle venčanja, samo na putovanje. Ali u Sofiji prvo mora intervju u policiji, pa kad dođe u Beograd, obavezno u ambasadu da se javi. Takav je režim bio, takav sistem. Ali pregurali smo sve.

Prestao sam...

Prestao sam da pevam kad mi je glas bio u punoj snazi, pre pet godina. Vreme je bilo da prestanem, da ne trošim sebe, da još malo poživim sa svojom dragom. Jer to je napor, moje pesme nisu lake. Imao sam koncert u Nišu. Nikad nisam najavio da ću da prestanem da pevam, a u glavi sam već bio doneo odluku. Publika kao da je znala, ovacije na Tvrđavi u Nišu, aplauzu nema kraja. I na večeri posle koncerta Vojkanu sam rekao: "Ja od sutra ne pevam." Pobeleo je: "Jesi li ti normalan, kako ne pevaš?!" Treba stati na vreme. A ne kao neke kolege koje nemaju više glasa, a prave koncerte. I onda pred publikom ništa ne mogu.

Žalim samo što ne mogu više da pevam. Ne žalim za scenom, ali mi je žao što ne mogu da pevam kad neko u društvu poželi pesmu. A pesma je i za radost, i osmeh, i sreću, ali i tugu. Za sve.

Posle svega

I posle svega mogu da kažem da sam vrlo zadovoljan. Mnogi mi kažu: "Mogao si više da učiniš." Možda sam i mogao, ali sam uradio onoliko koliko mislim da treba da uradim. A to je dovoljno. Ne treba raditi preko mere. Ostavio sam neki trag. Imam divnu ženu, divan brak, putujemo, lepo živimo.

A kad me ne bude, oni koji me poznaju zapamtiće me kao dobrog čoveka, veselog. A šira publika - sve dok se negde čuje moja pesma, a fala bogu i sad se čuje, dotle će znati za mene.