"ZAHVALJUJEM BOGU ŠTO SAM ŽIV" Ispovest Željka Stefanovića: "Šest meseci bio sam nepokretan, a posle dobio otkaz! Nisu mi dali da postanem novi Mića Orlović"

Nisam, priznajem, u potpunosti razumeo reči tadašnjeg urednika Kulturne rubrike Politike ekspres, ali sa ove distance sve je savršeno jasno. Nisu mi dali da postignem Mićinu karijeru, mada su me mnogi smatrali jedinim njegovim naslednikom, a sudbina nam je ipak slična. Vrata zatvaraju oni kojima ne bi trebalo ni da je mesto u medijima, oni mali koji ne mogu sami ništa da naprave, pa hajde makar nekome da naude. Da komšiji crkne krava. Da se ja pitam, i moja i komšijska, i sve krave na svetu, sve do jedne bile bi žive, zdrave, vesele i imale bi i davale mleko. Čitav svet bi bio jedan orkestar, muzicirao bi u istom ili sličnom tonalitetu. Svi bi širili osmehe, ljubav u neograničenim količinama, empatiju, čovekoljublje, optimizam, vedrinu, uživali u radostima života.

Ime i znak

U mom svetu svega toga ima u ogromnim količinama. Žao mi je što sam jedan od retkih takvih u ova složena vremena, kad polubauk polukruži polu-Evropom.

Od Beograda do Smedereva, ovo je deo uspomena Željka Stefanovića

Rođen sam na radost cele porodice, 9. aprila 1962. godine u Višegradskoj ulici. Jedva sam, pre koju godinu, doznao u koliko sati se to dogodilo, kako bih dobio podznak. Devica. Sada mi je malo jasnije što nisam tipičan Ovan. Morao je neki normalan podznak da me kontroliše. Zbog Ovna sam, što se vidi na prvu loptu: brz, impulsivan, skačem na prvu loptu, prezirem nepravdu, ne trpim gotovane i neradnike, providne folirante, kojih danas ima u neograničenim količinama u mnogim firmama. Generalno, od mene širom pružene ruke svakome na svetu, volim da obradujem sitnicama ljude koji me okružuju, od cveta, preko knjige do plišane lutke. Neopisiv je to osećaj kad vidite radost na licu onoga ko je video da ste na njega mislili. Zato je uvek neuporedivo lepše davati nego tražiti.

Ime sam dobio tako što me je majka, inače nastavnica ruskog jezika u Osnovnoj školi "Marija Bursać", baš želela. Moja Dragica. Drakče od milja, za mene i sve druge, od porodice do đaka. Bili bi potrebni sati da je opišem, baš sam ponosan što je mene odabrala za sina i što je roda sletela u Vjekoslava Kovača 14. Na Zvezdari, gde zvezde sijaju najlepše na svetu.

Fobija od zubara

Mnogo toga u mom životu vezano je za Zvezdaru. I sam sam išao u školu "Marija Bursać" osam godina. To je zaista jedino društvo koje pamtiš za ceo život. Po lepom, podrazumeva se. Jedina neugodnost koju sam imao vezana je za dispanzer u koji su nas kolektivno vodili na sistematski pregled, uključujući i zubara. Na svoje oči sam gledao kako mom cimeru iz klupe, prvom ozbiljnom drugaru u životu, Miši Glavonji, zubarka vadi devet zuba odjednom! Jesu bili mlečni, ali što baš devet i zašto baš mom drugu? Još nekoliko ih je bilo posle, dok i sam nisam došao na red, seo u stolicu i ostao bez pet zuba. Celog svog života sam posle, zbog ovakvog odnosa zubarke, imao problem kako lečiti zube, plašio se i kad nekom drugom, nepoznatom zazuji mašinica. Ona mala "svađalica" odozdo - zzzzzzz, ili ona gornja "betonjerka" - bu-bu-bu-bum. I sad se ježim.

Mirisna Zvezdara

Mogao bih danima da pričam o Zvezdari, o njenoj prelepoj šumi. Živeo sam, do pre dve godine, u čuvenim crvenim soliterima kod Olimpa, prvim soliterima na Balkanu, i uvek mi je prozor bio makar odškrinut, toliko je lep vazduh bio i leti i zimi. Dole, ispod bazeni, malo iznad staze kojima smo trčali i bioskop u koji smo išli kao klinci, prvi put se držeći za ruke s devojčicama iz kraja. Kafana u kraju u kojoj sam popio prvo pivo i mnogo toga još. Ostali su nezaboravni utisci, prijateljstva za čitav život, samo me plaši što se više viđamo po društvenim mrežama nego lično. Kad mi ispadne laptop, uvek se zapitam da li su svi dobro, da se neko nije povredio.

Prijatelji

Tu su mi, u njemu, i divni prijatelji iz raznih faza života, iz Skoplja, Zagreba, Sarajeva, Splita, Ljubljane. Nikad nismo imali problema između sebe. Voleli smo i volimo slične stvari, takvi smo se upoznali onomad, kad smo bili mlađi, i danas smo takvi. Volim što današnja deca nisu robovi onog zla koje se dešavalo devedesetih godina. Mora se ići dalje, posebno s prijateljima. Znam da su mi njihova vrata uvek otvorena, baš kao i moja za njih. I za one koji nisu dugo izdržali ili su bili vidovitiji, pa su još devedesetih pobegli neznano kuda, po celom svetu, od Amerike do Novog Zelanda, od Rusije do Dubaija, svuda ih imam.

Moj Hajduk s Liona

Najlepši deo, svakako, vezan mi je za fudbalski klub Hajduk s Liona. To je jedna od mojih uzvraćenih ljubavi. "Golubove" sam gledao još kao mali, počeo da ih pratim i kroz medije, a kad su me oktobra 1991. godine, dok sam bio na štakama, proglasili za potpredsednika kluba, mojoj sreći nije bilo kraja. Mislio sam da je čitav svet moj. Godina moje najveće tuge završila se neopisivom radošću. I sada sam, uslovno rečeno, na toj funkciji, jer me je legendarni direktor Hajduka Ljubomir Puta Popović pre desetak godina, pred svima u našem zdanju u Milana Rakića 48, proglasio doživotnim potpredsednikom. Čast je biti uz decu koja nose Hajdukov dres s golubom, rad akademika Sokola Sokolovića. Tolika prijateljstva sam tamo stekao da stvarno ne bi bilo fer da bilo koga izdvojim, ali samo želim da istaknem da su mnogim našim utakmicama prisustvovale legende poput Dragana Džajića, Ivana Ćurkovića, Petka, Sanija, Pižona, koji je i karijeru počeo na Lionu. U mojoj "režiji" svaku utakmicu godinama je otvarala poneka estradna zvezda, naravno u Hajdukovom dresu, to je donosilo i prisustvo medija. Imali smo i dve veličanstvene "Lionske bele noći", sa po 45 učesnika, velikih zvezda estrada. Reče Đorđe Minkov, moj veliki i istinski prijatelj, na jednoj od njih: "Ja kao direktor PGP ne mogu da okupim ovoliko pevača na jednom mestu, kad zovnemo, svi se kriju. Rapsodija!"

Sudija četnik

Nema zvezde devedesetih godina koja nije na Lionu izvodila početni udarac u dresu Hajduka. Izdvajam jedno nedeljno prepodne kad su tu ulogu imale sestre Barudžija. Tek pobegle od ratnog haosa, mlade dame rođene u Puli, s dotadašnjom adresom u Splitu, sačuvale su i tipičan akcenat i žargon primorja. Nekako smo navežbali i dogovorili se kako će njih dve izvesti jedan početni udarac, Izolda da doda loptu, Eleonora da je šutne. Pomagao nam je sudija utakmice, izvrsni arbitar Stevan Četnik. Sve dogovoreno, napuni se stadion, krenemo da izvedu udarac, Ida uputi lepu asistenciju, a Lola digne nogu visoko i prevrne se, ne dodirnuvši loptu. Priđe sudija i pomogne joj da ustane, a Lola će zahvalno: "Hvala, gos'n Ćetnik, vi ste zbilja pravi kavalir!"

Odlasci

Ne živim više na Zvezdari, i često satima i noćima patim zbog toga, ali Hajduk je sa mnom i u Smederevu, gde sam sada. Sašili su mi tepih za spavaću sobu s grbom Hajduka, uramio sam neke slike sa ulaska u više rangove takmičenja, imam zastavice, priveske, značke. Kud ja, tu i Hajduk. "Golub sa Liona", bio i ostao. Gde god da sam. I, naravno, i dalje gledam utakmice. Na našem terenu sve, bez obzira na to da li je zima ili tropske vrućine. E tu, na toj adresi sam našao onu čaroliju života, posebnu vrstu zajedništva, i velike proslave poput rođenja ćerke, bile su tamo, a gde bi drugo? I dokle god budem na svojim nogama, zna se gde sam nedeljom pre podne, tamo "gde mi je urezan pupak", kako je u šali govorila moja baka Anđa.

Kad smo u februaru 2022. godine, po njenoj želji, kremirali moju majku, mog voljenog Drakčeta, počasnu stražu držali su upravo fudbaleri Hajduka u crvenim trenerkama, stavili su joj i zastavicu kluba na sanduk, čuvali su je dok se gvozdeni kapak u kapeli nije spustio. Njih dvojica, mladi, po 20 godina, prelepi momci, Đorđe i Luka, kao pokazatelj da na mladima svet ostaje, a i u Hajduku su znali da sam mnogo vezan za majku. I otac moj je, u kasnijim fazama, dolazio na Lion, išao je s nama i na gostovanja Milicionaru, pa u Apatin, Novi Sad, ali Drakče je bila posebna. Kad je ona sklopila oči, izgubio sam najboljeg prijatelja i najvernijeg slušaoca. Telefon je posle utakmica i emisija ostao nem. Uzalud sam gledao u ekran, više nije bilo nikog da pita koji je rezultat ili da mi kaže nešto o emisiji koju sam radio. Beskrajno patim. Odlaskom roditelja umire deo tebe, više niko ne pita gde si, kad se vraćaš s puta, treba li nešto da se spremi. Otuda tuga u naslovu, otuda tuga u mojim očima, otuda svakodnevni bol u grudima koji razara srce i dušu.

Prvi odlazak na Radio Beograd

Doznao sam, takođe, na vreme: odaberi posao koji iskreno voliš, pa će ti se činiti da nikad nisi radio. Imam ludu sreću da obožavam posao kojim se bavim. Kao dete, snimao sam na audio-kasetama emisije pod nazivom "Željkadija", u kojima su govorili drugari iz odeljenja. Sveta Rešetar, recimo, moj prijatelj, i danas me oslovljava sa "Željkadija", komšije, ljudi koje srećom srećem. Prvi put sam ušao u Radio Beograd u osmom razredu osnovne škole, kao gost emisije "Veče uz radio", njom je kormilario naš prvi di-džej i čovek koji je praktično uveo rokenrol na ove prostore Nikola Karaklajić. Drugi koji je vodio računa o meni i tome da jednog dana bude nešto od mene bio je Zoran Modli, prerano preminuli Modli, čovek koji nije ni pušio, ni pio, niti imao ikakve poroke, a ipak ode među zvezde, gore na nebo, u vreme kad je rano za odlazak. Bogami sam imao šta da naučim od njih.

Sanja Doležal

Dobra stvar je i činjenica da sam paralelno radio i u novinama, pripravnički staž odradio sam u tada neviđeno popularnom časopisu ITD, koji se čitao u celoj SFRJ, najčešće na časovima. Prvi tekst u Politici ekspres objavio sam u leto 1981. godine, naravno da ga čuvam i danas u albumu. Na moru sam napravio razgovor s grupom Prva ljubav, čija je pevačica tek postala Sanja Doležal. Imali smo fino, toplo i nežno prijateljstvo. Zvao sam je svakog dana u određeno vreme s govornice u Poljudu, iste jeseni kad sam otišao u vojsku, čak sam i redovno odsustvo proveo kod nje na Britancu u Zagrebu, na užas rodbine cele. Ne zbog Zagreba, nego zato što su hteli da me vide, uželeli me se, logično. Oprošteno mi je kad sam im ispričao da sam od Sanje pred Novu 1982. godinu dobio tri paketa kolača koje je ručno pravila sa svojom mamom, uvaženom gđa Višnjom, a kojima su htele da obraduju mene i moje drugare, da nam ulepšaju praznik.

Drugovi i kum

Generalno, imao sam dosta poznanika iz sveta kojim sam se bavio i kome sam, najzad, i sam pripadao, jer sam vodio festivale širom zemlje. Žao mi je što nisam imao kamere ili mobilne telefone, tada to nije postojalo, da zabeleže kakva su druženja bila kod mene na Zvezdari, od ponoći do ranih jutarnjih sati. Od Zdravka Čolića, koji je kao divan čovek znao čak i imena mojih komšija, do onih koji bi dolazili sa strane, Hari Mata Hari, grupa Stijene, menadžer Kemal Bisić, grupa Randevu, Zlaja Arslanagić iz Crvene jabuke, Ivo Fabijan... Pa ujutro na burek kod čika Slaveta i onda pozdrav, dok nas život opet ne spoji, negde u Opatiji, Splitu, Zagrebu, Štipu, izboru za Pesmu Evrovizije. Prave drugare, ipak, imao sam uglavnom iz kraja, moja Zvezdara je stvarno posebna. Od javnih ličnosti nije bilo puno svakodnevnih u mom životu, sretali smo se po gradu ili svirkama, jedino sam baš intenzivne godine proveo s Nešom Lutovcem, izvođačem "Mostova na Morači", ljudinom u svakom smislu, on je bio moj venčani kum 1995. godine i uvek se ponosim zbog te odluke. Život nas je razdvojio, ali bratsku ljubav prema njemu nosim u sebi i danas.

Kobni 15. jun

Najteži slučaj je, svakako, bio 15. juna 1991. godine, po završetku moje TV emisije "Da pitamo zajedno", krenuo sam da vodim humanitarni koncert u Nišu, za izgradnju dečje bolnice. Neko je, od onih koji sede u kancelarijama, nažalost loše izračunao da možemo da stignemo do Niša za sat vremena kolima i dogodila se istinska tragedija. Danas nema o tome ni slova na internetu, tada ga nije bilo, ali jeste bilo jezivo. Poginuli su moj divni kolega i veliki prijatelj, muzički urednik Radio Beograda Marjan Karan i fini mladić koji je vozio, Jovica Mitić iz Niša. Mislim da je imao tek 23 godine, kakva tuga. Kakav mladić, kao vila! Išli smo brzo, žurili da stignemo i kada smo prešli u srednju traku, koja je sva bila izraubovana od kamiona, poleteli smo krajnje desno, dotakli travu, meko tlo, odleteli opet levo nazad sve do prve trake i... Huuuuuuuuu... Samo se čuo ventilator, još malo polomljenog stakla i - kraj. Mislim da je večnost prošla dok su ljudi izašli iz kola i probali da nam pomognu. Marjanu, nažalost, nije bilo spasa, Jovan je preminuo ujutro u Kliničkom centru u Beogradu. I danas zahvaljujem bogu što preživeh.

Prvi koji je čuo šta se dogodilo i odmah je došao je Radiša Urošević, koji mi se zaista našao u nevolji, kao pravi prijatelj. Nema koga nije bilo, Džej je došao odmah sutradan. Opkolila ga deca, a on kaže: "Deco, daću vam svima autogram, nemojte samo sada. Mnogo sam tužan, drug mi se bori za život, nemojte sada", i stvarno im se svima ispotpisivao posle, velika zvezda je bio. Pa Rade Jorović, Milan Babić sa suprugom Radom, Dragana Katić, Ekstra Nena mi je svakog četvrtka donosila jednu ružu. Bila je i grupa Kerber, oni su bili organizatori koncerta u Nišu. Crvena zvezda mi je poslala čuvenog doktora Branka Nešovića da mi pregleda kuk, rekao je da je sve perfektno urađeno, samo treba strpljenja. I imao sam ga, morao sam da ga imam.

Oporavak

Šest i po narednih meseci bio sam nepokretan, ali sam se borio iz sve snage, kad sam mogao, vežbao bez predaha i zato sam zahvalan i danas osoblju bolnice "Stefan Visoki" iz Smederevske Palanke (udes se dogodio kod obližnjeg Starog Sela), Reumatološkog instituta u Beogradu i Seltersu u Mladenovcu. Sati i sati vežbe uz strpljive lekare i fizioterapeute urodili su plodom. "Ljudi, ja hodam", tako sam rekao kad su me prvi put stavili u bazen Seltersa. Posle nisu mogli da me izbace iz vode, nikako. Bila je to godina u kojoj je eskalirala moja popularnost, koja, makar meni, iskreno govorim, nikad nije bila po volji. Bio sam srećan što radim ono što volim i to mi je bilo dovoljno za ceo život. Ipak, valja reći, tog juna imao sam popunjen notes s gostovanjima svakog vikenda, uključujući i doček Nove 1992. godine. Morao sam, naravno, sve da otkažem, ali glava je bila na ramenima, a prethodno, kad su me doneli u bolnicu, izgledao sam kao da me je pregazio voz ili da sam imao 15 rundi s Tajsonom. Lice neprepoznatljivo od krvi i udaraca po vrelom drumu, kuk skroz izleteo iz ležišta, noga lelujala kao kod lutki marioneta, prelomljena lopatica, ruka nepokretna naredna tri meseca. Hitna operacija pomogla je da ostanem čitav, zahvalan sam doživotno doktorima Damjanoviću i Glišiću, odnosno medicinskoj sestri Zorici Lazić. Zavoleo sam Palanku i docnije često odlazio tamo da vidim sve te dobre ljude.

Otkaz na televiziji

Sve je to imalo dosta uticaja na moju dalju karijeru. Sreća je da sam svih godina, pored televizije, bio i na radiju. Na Prvom programu, Beogradu 202, Radiju 101. Moji iz Ekspresa, gde sam bio stalno zaposlen, odobrili su mi da me svake subote, po dozvoli lekara, voze kolima u Košutnjak, da vodim "Da pitamo zajedno". Pazite, mi smo imali oko pet miliona gledalaca, nije šala. Po dva sata bih se oblačio i onda bi me iz kolica prebacili u fotelju da radim, a kad završim, natrag u bolnicu. Tako sam radio dugo, pa onda na štakama, pa sa štapom, i kad je konačno trebalo da se opustim i uživam, samo je stiglo obaveštenje da koleginica Vesna Tešić i ja ne radimo više tu emisiju! Strašno, monstruozno. Koleginica koja nas je zamenila s radošću je naredne subote, iz moje fotelje, rekla: "Mnogo sam srećna što sam na ovom mestu." Nemam reči, a neću ni da komentarišem, svako neka brine o svojim postupcima, i meni i njima neka se vrati onako kako smo radili u životu. Daleko od toga da sam bezgrešno začeće, nekoliko puta nisam bio fer prema nekim ljudima, samo sam to shvatao naknadno, nekima se izvinjavao, druge nisam više viđao.

Teški udarci

Onda su počela dodatna podmetanja, udarci u "cevanicu", gde god su mogli zatvarali su mi vrata. Mene, bez laganja, evo sad je kraj februara 2025. godine, niko nijednom iz Televizije u Takovskoj punih 20 godina nije nazvao da radim bilo šta, iako sam ranije, neka bude neskromno, ali zaista dobro, kvalitetno, pouzdano, vodio sve moguće festivale, kao što su MESAM, Beogradsko proleće, Gitarijadu u Zaječaru, festival u Budvi i preko hiljadu humanitarnih koncerata. Pre neki dan su me iz Takovske skinuli s liste učesnika koncerta u čast Šabana Šaulića, kažu organizatorima: "On nije iz RTS." Pa čiji sam ja, gde to radim. Mi smo ono R u RTS. Radio-televizija Srbije. Najčešće nam to škodi, jer smo u večnoj senci, za nas nikad nema ničega, ali da me, opet, skineš pod jadnim lažnim izgovorom da nisam iz RTS, užas, ružno mnogo. Da ne pričam još da sam sa Šabanom imao najmanje desetak velikih razgovora za Radio-TV reviju, Politiku ekspres, Huper, kao i na Beogradu 202 u nekada slavnom "Poselu", mogao sam samo da doprinesem, jer znao sam ga dobro. Šaban je bio čovek koji se nije svima otvarao, možda bi nešto čuli i od mene. Tu se vraćamo na početak. Nemaš kome da se žališ, a sve manje imam i volje. Važi, uzmite mi i to, kud ste sve. Neke kolovođe znam, prepoznajem, imaju dugogodišnji staž u mom "bušenju" na svakom koraku, a izvršitelji su oni najniži, najsitniji, oni mali "rovci" iz zagušljivih kancelarija koji se raduju tuđoj nesreći. Pričao sam prethodno već o njima.

"Vreme sporta i razonode"

Uvek mi je bio i ostao radio prioritet, u njemu sam uživao i veoma mi je milo kad gotovo svi gosti koji dođu kažu i osete neku posebnu atmosferu. Urednik i voditelj sam kultne emisije "Vreme sporta i razonode" već 18 godina. Ona će sada, 13. marta, napuniti 65 godina medijskog života. Mnogo mi znači ovaj rekord, iz više razloga, da uspem, navijao je i legendarni voditelj Sveta Vuković, baš je navijao za mene iz sve snage. On je do tada držao štafetu sa 16, tri godine rada na ovoj emisiji. Uz posebnu počast njemu i Predragu Kneževiću, koji su legende ovog posla, uz zahvalnost ton majstoru Saši Hajdinu, koji godinama menja smene da bismo zajedno radili, kao i producentima, a posebno Sportskoj redakciji Radio Beograda 1, moram reći da je danas neuporedivo teže raditi ove emisije. Moje zvezde su neke druge u odnosu na one od pre više decenija, nemamo mogućnost prenosa utakmica, sem najvećih, jer se prvenstvene igraju tokom celog vikenda, ali smo zato otkrili mnoga nova imena, ne samo iz sveta sporta, i time se ponosimo. Oni koji su u sportskoj štampi na stranicama 19. i 23. kod nas su udarni gosti, ali ne zato što manje vrede, oni i mi, već zato što su to divna deca koja se bave sa uspehom sportom, glumom, slikarstvom, pozorištem, muzikom i raznim oblastima iz sveta koji nas okružuje. Pomirili smo ukuse, pa nas ljudi iz kulture prate zbog tih segmenata, a čuju i sport i obrnuto, "sportisti" prate šta je novo u mraku pozorišnih dvorana i na izložbama, dupla korist.

Nagrade

Za rad na ovoj emisiji, ali i drugim sadržajima Radio Beograda 1, uručen mi je i Zlatni mikrofon, najviše priznanje u poslu kojim se bavim. Da sam mogao da biram ko će ga tad još osvojiti, ne bi moglo bolje. Laureat je bio i Đorđe Marjanović, najveća zvezda bivše SFRJ i moja omiljena ličnost. Uz njegove pesme sam rastao, koncerte mu nisam propuštao, ma pravi sam "đokista" i dan-danas.

Najteži trenutak u karijeri mi je bio u subotu 15. maja 2023. godine, kad mi je koleginica iz deska donela hitnu vest za objavu. Najpre joj moji iz studija nisu dali da uđe, vidim neku gužvu tamo u tehnici, nešto se dešava. Tek tada je producent Srđan Manojlović uneo vest, pogledao me značajno i rekao: "Bato, mnogo mi je žao. Rekli su, ako ne možeš da pročitaš, razumeju, pročitaće spiker u pet." Uzeh papir, a na njemu je stajalo da je preminuo niko drugi nego - moj Đorđe. Najbliži saradnici su zato tamo sve zaustavili, znajući koliko ga volim, i jesam zaplakao čim sam video. Kako se prethodna pesma završavala kroz dvadeset sekundi, krenuo sam da čitam. S knedlom u grlu, udišući, čini mi se da je trajalo večnost. Onda smo pustili nekoliko Milordovih pesama kroz koje sam govorio, morao sam da budem jak. Razmišljao sam, pa da je mogao da bira, Đorđe bi sigurno odabrao mene da to saopštim javnosti! I ja sam pričao, i anegdote i šale iz njegovog života, jer tako bi i on, naš Žilber Beko, srpski Ćelentano, naš voljeni Milord. Da, Zlatni mikrofon je dobio još i veličanstveni dirigent Mladen Jagušt, više nego zasluženo, želim mu dobro zdravlje i da je još dugo živ svojoj porodici i brojnim učenicima iz sveta muzike.

Dolazak u Smederevo

Da ne zaboravim, samo prošle godine imao sam dva ozbiljna poziva da odem u druge televizijske kuće, ali smatram da su ti odlasci odlika onih koji ne uvažavaju mnogo ni svoje poslove ni kuće u kojima su bili. Lepo je što me se sete. Dobro, i jesam radio. Izgovorio prvo "Dobro veče" na televizijama Politika, Palma u Jagodini, Sunce u Trsteniku. Osvojio šest Zlatnih melosa, pojedinačno i za emisije, jedan Oskar popularnosti, milion diploma i trofeja kao zahvalnica iz gradova širom Srbije i Bosne i Hercegovine. U međuvremenu sam prešao iz rodnog grada u Smederevo. Čudna odluka za sve, najviše za moje kolege. Dobronamerno su brinuli kako ću to podneti, a ja sam zapravo bežao od samoće u kojoj sam se nenadano našao.

Majka je preminula, osam poslednjih godina njenog života nisam ispuštao pogled sa nje, išli smo po lekarima svakodnevno, nisam dao da joj fali bilo šta, pre bih umro nego je poslao u dom i čuvao sam je do poslednjeg daha. I on se dogodio na krevetu u njenoj sobi, među svojima, u zagrljaju voljene unuke Anđele i uz mene, naravno. Evo, neki dan joj je bilo tri godine, nikad je neću prežaliti. Tata je, takođe, promenio adresu pre godinu i po dana, a ćerka otišla svojim putem. Druga je odavno u braku. Od kuće pune naroda, najednom ja sam, u stanu u kome sve podseća, od tanjira, preko stolnjaka, peškira, figurica u ormanu, štekera... Nisam mogao da izdržim duže. Nisam imao dileme kuda ću, jer sam dobar deo mladosti proveo u Smederevu, gde mi je i sada brat, prodao sam stan na Zvezdari i doselio se kraj Dunava. Nije teško prodati stan, teško je ostaviti za sobom uspomene stare čitav život, u tom stanu se raslo, živelo, radovalo, umiralo i opet živelo. Od dečjih pelena do poslednje, bezmalo dogorele sveće, sve je to moralo da stane u jednu takvu odluku, u kojoj se kvadrati ne mere parama, već srcem, emocijama, a ja sam baš, baš teški emotivac.

I iskreno volim dom i porodicu, a nisam imao sreće s tim. Da mogu, kojim slučajem, ponovo da se rodim, imao bih petoro-šestoro dece, mislim da sam dobar tata, mama mi je pred smrt iskazala divljenje kako sam je pazio svih tih godina i to neću zaboraviti dok sam živ. Nikad mi tako nismo govorili između sebe, izbegavali smo patetiku, ali hvala joj što mi je rekla. Nekada nije dovoljno kad sva ljubav ostane prećutna, a ja sam je imao u neograničenim količinama.

Otišli su prijatelji

Moram dalje, tako bi mi rekla i moja Drakče. Otišli su i moji prijatelji, moj najbolji drug, fudbalski trener Slavko Jović, već pomenuti Puta Popović, direktor Hajduka, Bata Bogdanov s Dedinja, koga smo "aklamacijom" primili na Zvezdaru, divni Jaki sa Sto keca, Žare taksista i drugi. Fale mi Đorđe, pa Vojkan Borisavljević, Miki Jevremović, Čobi, Kornelije, Crnke, neki divni ljudi uz koje sam provodio lepe dane i u estradnom svetu. Većini od njih često upalim sveću tamo gde su smešteni zauvek ili im je namenim, u matičnoj Bogorodičinoj crkvi ili Crkvi Svetog Đorđa u Smederevu.

Za ljubav nije kasno

Nemojte da brinete za mene. Nisam dostigao ni sudbinu ni karijeru Miće Orlovića. Još dve godine radiću na Radio Beograd 1, neću menjati "dres", jer mislim da ovo zdanje ima odličan program, volim izuzetno i RB 2. I dalje gledam utakmice Hajduka, uvek ću, ali ni u Smederevu nije loše, naprotiv. Imam dobre komšije, Rođu i njegovu suprugu Valentinu, kao u istoimenoj seriji. Imam dobre drugare, Slobu iz "Laste" i još neke, čujem se i povremeno vidim s Jasnom, Marinom, Jelenom. Iz Beograda samo s pesnikinjom Gordanom i mojom sestrom po ocu Draganom. Sada kad se prolepša vreme, eto me svakog jutra na divnoj atletskoj stazi u Tvrđavi, a predveče u laganoj šetnji kraj Dunava. Između navratim kod Žakline na čašicu razgovora, ponekad i rakije, ljute. Ne fali mi ništa, lepo je i tiho.

Dobro, možda neka bolja polovina, kažu da za ljubav nije kasno, ali sumnjam da će se pojaviti neka koja, kao ja, voli da ide na izložbe, u pozorište, na fudbalske utakmice. Ne mora na utakmice, tamo idem sam, jer ima dovoljno mojih "golubova" da zajedno uživamo u svemu lepom što sobom sport nosi. Ako sam bar malo uspeo da dočaram kako je u Smederevu, uključujući i fotografije, navratite. Ovde ću biti do kraja života, a onda mi ne gine povratak na Zvezdaru, onaj završni. Tamo gde me čekaju baka, deka, moja Drakče. Ali verujte, to mi još nije u planu. Još ću mnogo kilometara preći putujući na posao i još mnogo truda uložiti kako bi emisije bile što lepše, bolje i kvalitetnije. I nadam se, s Hajdukom proputovati još malo kroz ovu našu lepu, toplu i dobrodušnu Srbiju. Još u meni snage ima da se se branim, da se borim, još u srcu vatre ima, dovoljno da život volim - kako bi u jednoj od svojih divnih pesama opevao voljeni moj Milord. Simbol mog detinjstva i odrastanja.

Poruka za kraj

Rođen sam u Beogradu i, na kraju, u poslednjoj trećini života, morao da odem iz njega, jer je bilo teško gledati sve koji dolaze sa strane i ne vole ga, već pokušavaju da od njega prave prćiju. Beograd zaslužuje samo pažnju, ljubav i uvažavanje. Inače, tatina familija je iz Raške, deda je bio sveštenik u manastirima Pavlica i Nikoljača, otac Samuilo mu je bilo crkveno ime. Maminim korenima se posebno dičim, baka Anđa i deda Božidar su iz Trebinja. Na samom ulazu u grad ukrštaju se Aleksina međa, odakle su bakini, i Pridvorci, sa dedine strane. Drago mi je da je Trebinje sada pravi turistički raj. Tamo su retko čestiti, gostoprimljivi i pre svega vispreni ljudi. Kad vam Hercegovac kaže nešto, znajte da je prethodno dobro razmislio. Svaka im je ka Njegoševa. Kraj kreveta mi je uvek Dučićevo "Blago cara Radovana". Ko zna, kad odem u penziju, jednom, ako novinari uopšte ikada idu u mirovinu, nije nemoguće da odem dole da živim. Pre nego me zauvek vrate na Zvezdaru.