Mentalno zdravlje nacije uzdrmano je ozbiljno novonastalom situacijom, krizom i vanrednim stanjem, neujednačenošću izjava na dnevnom nivou oko najvažnijih pitanja, te anticipacijom socijalnih, zdravstvenih i ekonomskih rizika i kriza koje nama i čovečanstvu predstoje.

Medjutim, najveći izazov same epidemije možda je bila specifična nastava i ostanak dece kod svojih kuća. Kako školaraca, tako i dece koja bi u redovnim okolnostima bila u vrtiću. Sve ovo pomešano sa gore navedenim disharmonijama, kao i duži boravak u zatvorenom prostoru, ukidanje dodatnih strukturiranih i slobodnih aktivnosti, te svakoj uzrasnoj dobi karakteristično povremeno neslaganje sa roditeljima i ukućanima donelo je jedan združeni atak na mentalnu stabilnost dece u našoj zemlji.

Svedočenja psihijatara i psihoterapeuta o porastu broja novih slučajeva koji se javljaju sa najrazličitijim potrebama, te spuštanju starosne granice i „mladjih“ kategorija, samo je vrh ledenog brega ili početak klupka koje će, ukoliko ne budu preduzete sistemske i sistematske mere, biti dugo i vrlo zamršeno.

Iako se detinjstvo tretira kao bezbrižni stadijum razvoja ličnosti upućen na adolescenciju, prema svetskim istraživačkim podacima čak 20% dece i mladih ima jedan ili više dijagnostikovanih psihičkih poremećaja – od anksioznih i poremećaja afektivne i emocionalne prirode, teškoća u učenju, ADHD, poremećaji eliminacije, kao i brojne forme tikova, stereotipija sa hetero ili autoagresivnom strukturom.

Govoreći o ovim poremećajima, dolazimo do toga da dete i ukućani nastavljaju da žive i saživljavaju se sa tim odstupanjima koja nisu na vreme adresirana, te stvaraju kliničku sliku poremećaja ličnosti, te strukturu poremećaja u ponašanju.

Poremećaji u ponašanju predstavljaju karakteristične i trajne obrasce ponašanja, mišljenja, rezonovanja i osećanja koji prilično odstupaju od uobičajenih za starosnu dob, intelektualni i obrazovni nivo, te pol i odredjene socioantropološke osobenosti.

Zato, roditelji, braća i sestre, kao i druge bliske osobe adaptiraju se na takva latentno ili već strukturalno devijantna ponašanja, čineći medvedju uslugu i održavajući kontinuiranom tenziju i očigledne frustracije deteta, koje već mogu da prominiraju i naginju bipolarno afektivnim poremećajima, pa i da pokažu kliničku sliku Tourret sindroma.

Prema podacima SZO 50% ukupnih mentalnih poremećaja kasnije transformisanih u ozbiljne poremećaje u ponašanju počinje do 14 godine života, a čak 70% dece i mladih koji imaju vidljive teškoće i narušeno mentalno zdravlje nije dobilo adekvatnu stručnu pomoć – zbog odlaganja ili ustezanja i ustručavanja roditelja, nastavnika, sistema.

Ponašanje zapravo postaje simptom kad se otrgne uobičajenim šablonima i svakodnevnoj kontroli od strane roditelja, hranitelja, staratelja ili drugog odgajatelja deteta.

Piše Nikolić Nebojša, specijalni pedagog, nastavnik, roditelj

Foto: Shutterstock