Dobar dan, ja sam Silvija Slamnig. Da li će me neki Srbin koji, navodno, više voli ovu zemlju od mene samo zbog dva slova osuditi zbog toga što mi prezime nije na -ić? I da li će, kad budem bila sahranjena na nekom srpskom groblju, moji bližnji morati da strepe da će mi grob i spomenik oštetiti neki fašistički netrpeljivci da bi se osvetili zbog ovog skrnavljenja pravoslavnih grobova u Hrvatskoj?

Šta je to u narodu? Koje zlo je ušlo u nas kad možemo da mrzimo i činimo zlo samo na nacionalnoj osnovi, pitam se. Pre neku noć išla sam u Hrvatsku, u selo Čepin kod Osijeka, na to pravoslavno groblje koje su fašistički divljaci uništavali. Naravno, poslom, ne da tražim đavola. Mrak i magla su se spustili, onako đuture, da nam što više otežaju. A zašto? Zato što su neki vandali bez mozga vršljali po nedužnim upokojenim dušama samo zato što su srpske i zato što su se prezivale na - ić. Pa kad ćemo više prevazići to?

Da zanemarimo kategorije Hrvat, Bosanac, Srbin, Rom, Nemac, Amerikanac. Ako će neki pametnjaković sad da me pita da li mi je neko poginuo u ratu od hrvatskog metka, odmah ću odgovoriti - nije. Ali stav o nacionalnoj toleranciji ne bih promenila, pa čak i da mi je Hrvat odsekao nogu zarđalim nožem natenane. Ne zato što sam čovek s nekim posebno velikim srcem, već zato što ne posmatram ljude kroz nacionalnu pripadnost. Ljudi su ljudi, a nacionalnost je samo jedan epitet. Zbog kog, doduše, u današnje vreme može da se izgubi glava.

Alo, zakočimo malo, pomirimo se s predrasudama. Gledajmo ljude kroz čoveka u njima, a ne kroz nacionalnost, i nemojmo nikad više da činimo ili da budemo svedoci bilo kakvog razbojništva izazvanog nacionalnom netrpeljivošću.