7 najvećih političkih svađa u Srbiji

Istoriju naše zemlje u 19. i 20. veku obeležili sukobi vladara sa suprugama i premijerima

Mito za izgradnju železnice
2.Za posao s francuskom „Generalnom unijom“, vredan današnjih 20 milijardi dolara, pare su uzeli kralj Milan i premijer Milan Piroćanac, ali i opozicionar Nikola Pašić

Na Berlinskom kongresu 1878. Srbija je dobila nezavisnost u novim, proširenim granicama, ali morala je, na insistiranje Austrougarske, da se obaveže da će izgraditi prugu od Beograda do Niša, s pratećim kracima do Vranja i Sofije. Gradnja je započeta godinu dana kasnije, jer je Srbija nastojala da obezbedi povoljne kredite. Austrougarska carevina, naime, želela je da se prugom preko Beograda i Niša poveže sa Istanbulom, a preko njega i azijskim zemljama.

Skup projekat

Vlada u Beogradu nije imala para za ovaj skupi projekat, pa je morala da se zaduži. Raspisan je javni konkurs, danas bi se reklo tender, ali pristigla je samo jedna ponuda, i ona je odbijena kao nepovoljna. Ubrzo je došlo do promene vlasti i premijer je postao Milan Piroćanac.

Njegov kabinet bez konkursa je sklopio predugovor o železničkoj koncesiji s francuskom kompanijom „Generalna unija“. Uslovi kreditiranja, izgradnja i korišćenje železnice bili su veoma povoljni za stranog partnera, ali ne i za Srbiju: za 365 kilometara pruge uzet je kredit od današnjih 20 milijardi dolara! Posle žučnih rasprava u Narodnoj skupštini, 1881. ipak je izglasan. Dve godine kasnije „Generalna unija“ je bankrotirala, a država se našla pred ekonomskom propašću. Spasla se tek intervencijom velikih sila.

Poznavaoci prilika tvrdili su da je nesolidna francuska banka uspela da dobije posao tek pošto je podmitila sam vrh srpske države: kneza Milana Obrenovića, kneževog ujaka, pukovnika Đorđa Katardžija, vođstvo naprednjačke vlade s Piroćancem na čelu, ali i neke opozicionare, u prvom redu Nikolu Pašića, kako bi obezbedio kvorum, jer je opozicija najavila napuštanje sednice.

U zatvor zbog spiska

Ubrzo je u javnost dospeo spisak ljudi koje je potkupio Ežen Bontu, predsednik „Generalne unije“. Sastavio ga je neki Tasa Ivković, činovnik Društva za izgradnju i eksploataciju srpskih državnih železnica, koje je preuzelo posao propale francuske banke.
Ljudi sa spiska tužili su ga zbog klevete i bio je osuđen na šest meseci zatvora. Zanimljivo je da je sud odbio tužbu Milana Piroćanca. To je značilo da se bivši premijer i zvanično nalazio pod sumnjom da je primio mito.

Po odlasku iz vlade Piroćanac je dobio posao kao advokat Železničkog društva, sa ogromnom godišnjim platom od 20.000 franaka, a u centru Beograda počeo je da gradi velelepnu vilu, iako se znalo da je pre dolaska na vlast bio u dugovima. Danas je u toj zgradi, u Francuskoj 7, popularni Klub književnika.

Kralj Milan varao kraljicu naočigled celog Beograda
3. Srpski vladar bio je neobuzdan sladostrasnik i nije pokušavao da sakrije svoje vanbračne avanture, zbog čega je dospevao i u političke neprilike

Natalija Obrenović rođena je 1859. u Firenci kao Natalija Keško. Otac joj je bio ruski pukovnik, a majka princeza iz Moldavije. Kad se udala za tadašnjeg kneza Srbije Milana Obrenovića, imala je 16 godina. Hronike beleže da su oboje bili lepi, a godinu dana po venčanju dobili su sina Aleksandra, budućeg srpskog kralja.

Sukob zbog Rusa

Međutim, ubrzo su se javili problemi. „Milan je bio neobuzdan sladostrasnik, on nije bio ispravan muž“, pisao je Vladimir Ćorović, jedan od najuglednijih srpskih istoričara, „a kraljica Natalija bila je hladna i prilično ograničena, a uporna žena. Između njih su, sem toga, postojale i političke suprotnosti. Kraljica je poreklom bila upola Ruskinja i sva za Rusiju. Kralju je pravila česte scene zbog njegovih bliskih veza s Bečom.“

Kralj Milan se upuštao u veze sa ženama s mnogo strasti. Pre braka imao je vezu s udovicom jednog beogradskog advokata, zna se i za aferu s bliskom rođakom Marijom Katardži, ali najviše prašine podigla je ljubav s Artemizom Hristić. Ova Grkinja bila je udata za sina Milanovog ambasadora u Carigradu i Londonu. Ostalo je zapisano: „Artemiza je stanovala u Knez Mihailovoj ulici, a kralj Milan se svakodnevno dovozio k njoj u zatvorenom dvorskom fijakeru s državnim grbom i livrejisanim kočijašem (i lakejom) na boku, pa bi ostavio ta kola da ga tu čekaju. Nije se znalo ko je bio bestidniji, on ili ona...“

Milan je njome hteo da se oženi, pa je silom i pritiscima izdejstvovao razvod. Natalija je otputovala u Nemačku, u Vizbaden, i sa sobom povela maloletnog sina Aleksandra. Kralj Milan tražio je da ga vrati u Srbiju, pa je na kraju, na zgražavanje evropske javnosti, mladi prestolonaslednik odveden iz Nemačke u prisustvu srpskog ministra vojnog i šefa policije Vizbadena, a kraljica je u roku od deset sati morala da napusti Nemačku.

Nezakonit razvod

Tri godine kasnije ispostavilo se da je razvod među njima bio nezakonit. Pod pritiskom Rusije, koja mu je još i dala ogroman novac, Milan je napustio presto i zemlju. Deo njegove pogodbe bio je da ni Natalija ne ostane u Srbiji, pa je proterana, što je izazvalo demonstracije naroda i ljudske žrtve.

Nastanila se u Francuskoj, u Bijaricu, u dvorcu Sašino, koji je ime dobio po njenom jedinom sinu, i nikad više nije došla u Srbiju. Za vreme Prvog svetskog rata slala je pomoć srpskom narodu, a svoju imovinu u Srbiji ostavila je Beogradskom univerzitetu. Umrla je 1941. u Parizu.

Kralj Milan umro je u 47. godini u Beču. U agoniji, tražio je da ga ne sahranjuju u Srbiji.
Njegov vanbračni sin Đorđe iz veze sa Artemizom, posle ubistva njegovog polubrata Aleksandra Obrenovića i Drage Mašin, izvesno vreme pokušavao je da dođe na presto.

Odricanje od prestola princa Đorđa
4.Stariji sin kralja Petra imao je neukrotivu narav, zbog čega je bio u sukobu s političarima, koji su ga naterali da 1909. godine kaže da ne želi srpsku krunu

Petar I Karađorđević izrodio je u braku sa Zorkom, ćerkom crnogorskog kralja Nikole I, troje dece - Jelenu, Đorđa i Aleksandra. Kad mu je supruga umrla u 26. godini, Petar se s decom preselio u Ženevu, gde će provesti naredne četiri godine. Đorđe se školovao u vojnoj školi u carskoj Rusiji, a kad mu je otac, posle Majskog prevrata i ubistva kralja Aleksandra i kraljice Drage 1903, došao na presto, kao prestolonaslednik doputovao je iz Petrograda u Beograd. Bio je to njegov prvi dolazak u Srbiju.

Narav na pradedu

Đorđe je ime dobio po pradedi Karađorđu, Crnom Đorđu. Imao je neukrotivu narav i bio sklon ispadima. Po srpskoj prestonici se pričalo o njegovim ludačkim vožnjama automobilom, pred kojim su pešaci morali da beže, o tome kako je na konju preko santi leda prelazio zaleđenu Savu i kako s blatnjavim čizmama ulazi u dvor. Ošamario je učitelja, pa ga je otac na dve sedmice poslao u zatvor...

Jedino mu se komitski vojvoda Vojin Tankosić, koga je kralj odredio za družbenika svom sinu, suprotstavio i izvukao mu uši. Posle toga je, naravno, druženje prestalo.
Imao je 22 godine kad je 14. marta 1909, u izlivu besa što jedno njegovo ljubavno pismo nije uručeno, snažno šutnuo u donji stomak svog posilnog, koji je nekoliko dana kasnije umro.

Godine u ludnici

Glas o ovoj nesreći odmah se proširio Beogradom, a dočepala ga se, sa uživanjem, i bečka štampa. Godinu dana ranije, kad je Austrougarska prisvojila Bosnu, princ Đorđe isticao se po osudi politike Beča. Izgleda da su napade u javnosti podržavali i organizatori Majskog prevrata, s kojima je Đorđe došao u sukob zbog jasno izraženog protivljenja njihovim preteranim ambicijama, ali i njegov brat Aleksandar, koji je želeo presto.

Izložen napadima i osudi sa svih strana, rano po podne 27. marta 1909. princ Đorđe saopštio je da odustaje od prestola. Pravo prestolonaslednika prešlo je na Aleksandra.
U svojim memoarima Đorđe će kasnije reći da je smrt njegovog posilnog bila nesrećni slučaj, i da se ne oseća krivim. Kao organizatora zavere označiće Nikolu Pašića.

Đorđe Karađorđević učestvovao je u oba balkanska i Prvom svetskom ratu, u kojem je bio ranjen. Posle rata nastavio je da se sukobljava s bratom, tada kraljem, pa mu je ovaj zabranio ulazak u dvor, a onda ga 1925. zatvorio u ludnicu u Toponici kod Niša. Oslobodili su ga tek Nemci 1941, ali odbio je saradnju s njima. Živeo je kao običan građanin u socijalističkoj Jugoslaviji sve do smrti 1972. godine.

Petar I Karađorđević izrodio je u braku sa Zorkom, ćerkom crnogorskog kralja Nikole I, troje dece - Jelenu, Đorđa i Aleksandra. Kad mu je supruga umrla u 26. godini, Petar se s decom preselio u Ženevu, gde će provesti naredne četiri godine. Đorđe se školovao u vojnoj školi u carskoj Rusiji, a kad mu je otac, posle Majskog prevrata i ubistva kralja Aleksandra i kraljice Drage 1903, došao na presto, kao prestolonaslednik doputovao je iz Petrograda u Beograd. Bio je to njegov prvi dolazak u Srbiju.

Narav na pradedu

Đorđe je ime dobio po pradedi Karađorđu, Crnom Đorđu. Imao je neukrotivu narav i bio sklon ispadima. Po srpskoj prestonici se pričalo o njegovim ludačkim vožnjama automobilom, pred kojim su pešaci morali da beže, o tome kako je na konju preko santi leda prelazio zaleđenu Savu i kako s blatnjavim čizmama ulazi u dvor. Ošamario je učitelja, pa ga je otac na dve sedmice poslao u zatvor... Jedino mu se komitski vojvoda Vojin Tankosić, koga je kralj odredio za družbenika svom sinu, suprotstavio i izvukao mu uši. Posle toga je, naravno, druženje prestalo.

Imao je 22 godine kad je 14. marta 1909, u izlivu besa što jedno njegovo ljubavno pismo nije uručeno, snažno šutnuo u donji stomak svog posilnog, koji je nekoliko dana kasnije umro.

Godine u ludnici

Glas o ovoj nesreći odmah se proširio Beogradom, a dočepala ga se, sa uživanjem, i bečka štampa. Godinu dana ranije, kad je Austrougarska prisvojila Bosnu, princ Đorđe isticao se po osudi politike Beča. Izgleda da su napade u javnosti podržavali i organizatori Majskog prevrata, s kojima je Đorđe došao u sukob zbog jasno izraženog protivljenja njihovim preteranim ambicijama, ali i njegov brat Aleksandar, koji je želeo presto.

Izložen napadima i osudi sa svih strana, rano po podne 27. marta 1909. princ Đorđe saopštio je da odustaje od prestola. Pravo prestolonaslednika prešlo je na Aleksandra.
U svojim memoarima Đorđe će kasnije reći da je smrt njegovog posilnog bila nesrećni slučaj, i da se ne oseća krivim. Kao organizatora zavere označiće Nikolu Pašića.

Đorđe Karađorđević učestvovao je u oba balkanska i Prvom svetskom ratu, u kojem je bio ranjen. Posle rata nastavio je da se sukobljava s bratom, tada kraljem, pa mu je ovaj zabranio ulazak u dvor, a onda ga 1925. zatvorio u ludnicu u Toponici kod Niša. Oslobodili su ga tek Nemci 1941, ali odbio je saradnju s njima. Živeo je kao običan građanin u socijalističkoj Jugoslaviji sve do smrti 1972. godine.

Krvavi pir u Skupštini
5.Srpski poslanik Puniša Račić 20. juna 1928. izvukao pištolj
i pucao na hrvatske parlamentarce

Jugoslavija je stvorena posle Prvog svetskog rata, 1. decembra 1918. godine, i zvala se Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, ali odmah na početku ispoljile su se suprotnosti među ovim narodima. U parlamentu su se često razmenjivale uvrede na nacionalnoj osnovi, posebno između Srba i Hrvata, tim pre što su vlast činili uglavnom Srbi, uz makedonske, crnogorske i slovenačke partije, a opoziciju uglavnom Hrvati. Prepričavalo se po Beogradu i kako su Hrvati jednom s govornice, odgovarajući na srpske priče da su krvarili za novu državu, odgovorili: „Koliko košta ta vaša srpska krv? Koliko košta Kajmakčalan? Da platimo - pa da budemo mirni!“

Svađa u parlamentu

Kad je srpski poslanik Puniša Račić na zasedanju 20. juna 1928. završio govor, hrvatski poslanik Ivan Pernar doviknuo mu je: „Opljačkali ste begove!“, misleći na Albance na Kosovu.

Račić tada od predsedavajućeg traži da Pernara kazni ili će se on obračunati s njim. „Ko god bude pokušao da se stavi između Pernara i mene - poginuće!“
Predsedavajući prekida sednicu, a Račić ostaje za govornicom. Iz džepa vadi pištolj, upire ga ka Pernaru, koji sedi u klupi, i vičući traži od njega da se izvini. Pernar sedi nepokretan i ćuti, a kad bude pomerio ruku, Račić će u njega ispaliti dva metka.
Zatim puca u druge Hrvate. Pogađa Đuru Basaričeka, zatim vođu hrvatske opozicije Stjepana Radića, kao i Ivana Granđu, koji je svojim telom pokušao da ga zaštiti. Na kraju pogađa i Stjepanovog sinovca, takođe poslanika, Pavla Radića.
Puniša Račić tada mirno napušta salu. Po hapšenju je izjavio da nije hteo da beži, nego „da obavesti porodicu i birače o svom činu“.
Poginuli su Basariček i Pavle Radić. Pernar, Granđa i Stjepan Radić preživeli su, ali je Radić, uprkos zalaganjima lekara, u avgustu te godine u Zagrebu umro od posledica ranjavanja.

Profitirao u ratu

Račić se predao policiji. Tužioci su tražili smrtnu kaznu jer je zločin izvršen smišljeno, a branioci oslobađanje zato što je optuženi bio izazvan i pucao u afektu. Osuđen je na 33 godine i osam meseci zatvora, s tim da odleži 20 godina. Robijao je u Požarevcu, a iz zatvora je izašao u vreme demonstracija 27. marta 1941.

Rat je proveo u Beogradu, baveći se privatnim biznisom, koji mu je dobro išao. U oktobru 1944. godine uhapsili su ga partizani i streljali na nepoznatom mestu.
Ne zna se da li je Račić pucao u afektu ili je planirao atentat u Skupštini. Novonastalu situaciju iskoristio je kralj Aleksandar Karađorđević da 6. januara 1929. ukine Ustav i proglasi diktaturu. Državi je naziv promenjen u Kraljevina Jugoslavija, ali međunacionalni sukobi su nastavljeni.

Tito smenjuje Rankovića
6.Osnivač Ozne i Udbe dugo bio drugi najmoćniji čovek u državi, ali, kad je Josip Broz u svojoj sobi otkrio uređaje za prisluškivanje, smenjen je

Aleksandar Ranković rođen je novembra 1909. u Draževcu, nedaleko od Obrenovca, a od 1922. u Beogradu je učio abadžijski zanat - spremao se za krojača seljačkog odela od sukna. Tu se priključio naprednom revolucionarnom pokretu i već 1928. postao član Komunističke partije (KPJ). Zbog toga je pre Drugog svetskog rata šest godina proveo u zatvoru, a posle robije postao je član najužeg rukovodstva KPJ.

Titov kum

Kao takvog, u leto 1941. uhapsili su ga Nemci i pod stražom držali u bolnici, ali članovi KPJ su ga u akciji po kojoj je kasnije snimljena epizoda „Otpisanih“ oslobodili.
U ratu je bio član Vrhovnog štaba, a odmah nakon njegovog završetka osnovao je službu bezbednosti pod nazivom Odeljenje za zaštitu naroda (Ozna) i komandovao njome. Kasnije je bio ministar unutrašnjih poslova i potpredsednik savezne vlade. Uz Tita i Edvarda Kardelja, bio je jedan od trojice najmoćnijih ljudi u državi. Kad se Tito venčao s Jovankom, 1952. godine, Aleksandar Ranković bio mu je kum.

U proleće 1966. predsednik SFRJ Josip Broz Tito u svom radnom kabinetu i u spavaćoj sobi rezidenciji u Užičkoj ulici broj 15 u Beogradu pronašao je aparate za prisluškivanje. Za to je optužio Upravu državne bezbednosti - Udbu, i Aleksandra Rankovića, a onda formirao posebnu komisiju da ispita slučaj.

Komisija, koju je predvodio makedonski političar Krste Crvekovski, utvrdila je da je prisluškivanje postojalo, a rukovodstvo KPJ je na Brionima, Titovim ostrvima u Jadranskom moru, raspravljalo o ovom slučaju. Taj sastanak u istoriji je poznat kao Brionski plenum.

Glavni krivac

Kao dugogodišnji ministar unutrašnjih poslova i organizator službe bezbednosti, Aleksandar Ranković je označen za glavnog krivca. Neposredno pre sastanka imao je srčani udar. Nije priznao optužbe, ali podneo je ostavku na sve funkcije, a njegovi najbliži saradnici, srpski funkcioneri u Udbi, smenjeni su.
Iz KPJ je isključen na predlog Spasenije Babović, koja je organizovala njegovo oslobađanje iz bolnice 1941. godine.

Pozadina ove afere ni do danas nije razjašnjena, a pojedini stručnjaci smatraju da je Ranković sklonjen da ne bi nasledio Tita. Kao organizator smene pominje se, u nekim verzijama, ruska obaveštajna služba, a u nekim hrvatski funkcioneri.
Aleksandar Ranković sve do smrti 1983. živeo je u Beogradu i Dubrovniku povučenim životom, bez ikakvih javnih i političkih nastupa. Na njegovoj sahrani u avgustu 1983. okupilo se oko sto hiljada ljudi, što je izazvalo paniku u komunističkom rukovodstvu zemlje

Milošević ruši Stambolića
7.Iako je predsednik
Predsedništva Srbije bio Slobin pokrovitelj u politici, a bili su i kumovi, Milošević ga je smenio na Osmoj sednici CK SKS 1987.

U vreme demonstracija Albanaca na Kosovu i iseljavanja Srba iz ove pokrajine, Slobodan Milošević, tada predsednik Saveza komunista Srbije, u aprilu 1987. godine posetio je taj deo zemlje. Srbi okupljeni u Kosovu polju, koji su došli da ga čuju, sukobili su se s policijom koja je obezbeđivala skup, a onda im se Milošević obratio i poručio: „Niko ne sme da vas bije!“ Na još nekoliko javnih istupa izražavao je bezrezervnu podršku Srbima s Kosova, najavljujući brzo rešavanje njihovih problema i zaustavljanje iseljavanja. Većina beogradskih medija podržavala ga je u tome.

Drugačiji pristup

Za drugačiji pristup rešavanju problema na Kosovu, pregovorima i davanju većih prava Albancima zalagao se predsednik Predsedništva Srbije Ivan Stambolić. On je, inače, Miloševića i doveo na mesto prvog čoveka Saveza komunista, i bio njegov pokrovitelj u politici. Bili su i kumovi.

Prvi čovek beogradskih komunista Dragiša Pavlović, pristalica Ivana Stambolića, kritikovao je Miloševića rekavši da se situacija na Kosovu i Metohiji ne može popraviti „olako obećanom brzinom“ niti vanrednim stanjem.
Tu kritiku Milošević i njegove pristalice iskoristile su da se obračunaju sa Stambolićem. Na Osmoj sednici Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije, održanoj 24. septembra 1987, Dragiša Pavlović je zbog ove kritike smenjen.
Ishod glasanja u vreme zakazivanja sednice bio je neizvestan, ali na Miloševićevu stranu, na opšte iznenađenje, stali su generali Nikola Ljubičić, u koga je Tito, dok je bio živ, imao veliko poverenje, i Petar Gračanin, tada šef jugoslovenske policije.

Mirina žestina

U diskusijama pre sednice istakla se žestinom Mirjana Marković, Miloševićeva žena, koja je predvodila komuniste Beogradskog univerziteta.
Pod pritiskom medija koje su kontrolisali Milošević i Mirjana Marković, Ivan Stambolić je nekoliko meseci kasnije podneo ostavku na sve funkcije i povukao se iz političkog života.

Nestao je 25. avgusta 2000, a tokom akcije „Sablja“, tri godine kasnije, otkriveno je da su ga oteli pripadnici JSO i ubili na Fruškoj gori.
Posle Osme sednice Milošević je stekao apsolutnu vlast u Srbiji. Vreme njegove vladavine obeležili su ratovi, paravojne formacije, inflacija, piramidalne štedionice, sankcije, osiromašenje društva, bujanje kriminala i bombardovanje. Ima političara i istoričara koji veruju da bi istorija Balkana bila drugačija da se Osma sednica nije završila Miloševićevom pobedom.

Sledeće subote: Sedam Srba koji počivaju u tuđini