SEĆANJE BORISA TADIĆA NA MIKIJA RAKIĆA: Tihi čovek u buci i besu srpske politike!

Taman kada se stekne utisak da je sve beznadno, nekako se uvek pojave ljudi poput Mikija Rakića. Tih, briljantan u analizi, još bolji u operacionalizaciji u kompleksnom polju diplomatije, bezbednosti i unutrašnjih odnosa. Odan, a svoj,napisao je Boris Tadić u svom sećanju na Mikija Rakića

Sedeo sam u jednoj beogradskoj redakciji, s većom pažnjom usmerenom na kvalitet espresa nego na reči sagovornika, još nenaviklog i neubedljivog u ulozi novog apologete aktuelne vlasti. U jednom trenutku je zastao u nabrajanju razloga zašto sve baš ovako mora biti i pravdajući postupke ove vlasti sam sebe iznenadio tiho izustivši: "Koliko Miki Rakić nedostaje u ovom bespuću srpske politike". I on i ja smo se za trenutak zbunili nastalim preokretom. Malo glasnije, a mnogo iskrenije je nastavio - kako sve ide stranputicom i kako se produbljuje jaz između socijalnih grupa i čitav politički sistem se nabija agresijom do poslednje tačke izdržljivosti.

Da, nedostaje Miki Rakić. I onima kojima se to priznanje ne uklapa u podanički manir da je najefikasnije slavljenje svake vlasti, nipodaštavanje prethodne.

U političkom prostoru Balkana uvek je više granica nego graničnih prelaza. Oduvek je više spremnosti na sukob, uvredu i brutalnost nego na pomirenje, poštovanje drugog i osnovnu čovečnost. Ipak, taman kada se stekne utisak da je sve beznadno u našoj teskobnoj političkoj istoriji, nekako se uvek pojave ljudi poput Mikija Rakića. Tih, briljantan u analizi, još bolji u operacionalizaciji u kompleksnom polju diplomatije, bezbednosti i unutrašnjih odnosa. Odan, a svoj. Svoj u spremnosti da kaže i najtežu istinu, da se zameri zarad opšte stvari, da provede vreme uronjen u nepodnošljivu nelagodu, prisutnu gotovo svakog dana.

Mikija sam prvi put sreo u ozbiljnom dijalogu dok je slušao moja predavanja o fenomenu politike. Bilo je to na nekom visokom spratu Beograđanke, dok je gorela tek bombardovana rafinerija. U toj apokaliptičnoj slici otvorio je na izniman način pitanja bezbednosti zemlje. Bio je sposoban da se uzdigne iznad tragedije koja nas je zadesila, da se odupre sveprisutnom besu i da tragajući za odgovorima naše budućnosti obuzda osećanja koja su očekivana u njegovim tek dvadesetim godinama. Bio je mlad i kada je prihvatao moje teške odluke i preuzimao iz njih
proistekle poslove, koje niko od mojih saradnika nije hteo, ni smeo da preuzme i koji su nosili najveće životne rizike ne samo za njega, već i njegove najbliže. Živeo je svoje poslanje nezarobljen u svojevrsnom zarobljeništvu.

Borio se sve vreme protiv svakovrsnih maligniteta. Mafije, terorista, zaostalosti, podlosti i sopstvene bolesti. U trenucima najvećih opasnosti u ratu s narko-kartelom izdržao je i maligne optužbe kvaziintelektualaca, ljudi krhkog znanja, čija je karakterna struktura ispunjena najnižim predrasudama, a spremnost da proizvedu zaglušujuću buku u javnosti uvek nadjačavala potrebu za istinom. Izdržao je napad prve zloćudne bolesti i taman kada ju je savladao, razbuktala se druga još opasnija. Ima nekog čudnog paralelizma u svim tim borbama.

Kao što smo progonili i zatvarali okorele kriminalce, uz napor da izgradimo sudski sistem spreman da ih po prvi put pošalje na višedecenijsku robiju, tako smo svim sredstvima napadali zloćudne bolesti u Mikijevom telu u nadi da ćemo dati vremena medicinskoj nauci da sustigne njihovu fatalnu snagu. Trka s vremenom... Da budemo
brži i od bolesti i od sloma pravnog poretka.

"Sve su to samo iskušenja, šefke moj", odgovorio bi mojoj zabrinutosti u kritičnim danima. Bolela ga je, ipak, od bolesti više ljudska naopakost i pritajena zloba, nerazumevanje onoga čime se bavio od medija i tzv. analitičara i intelektualaca, koji su u presudnim trenucima umesto podrške bili dodatni teret. Dok smo se borili za bezbednost Srbije i njenih građana nazivani smo kriminalcima, a tokom borbe za Mikijev život pojedini mediji su beskrupulozno koristili informacije o njegovom zdravstvenom stanju, stavljajući senzacionalizam ispred ljudi koji su bili pogođeni
time. Svi oni danas nose svoj deo moralne odgovornosti, zato što su bili otežavajući faktor i u borbi za Mikijev život i za bezbedniju i bolju Srbiju.

Voleo je svoju porodicu, život, politiku, Žitorađu, Beograd, fudbal, Radan planinu, Srbiju. A njegova Srbija treba da bude ponosna na Mikija Rakića. Zato što je bio u stanju da poveže i izmiri trajno zaraćene u srpskoj politici, da zarati protiv švercera narkotika i međunarodnih terorista, da dođe do praktičnih rešenja u završnoj fazi pregovora koji su nas doveli do statusa kandidata za članstvo u EU, zbog okončanja saradnje sa Haškim tribunalom, zbog reforme bezbednosno-obaveštajnog sektora i sprečavanja uvoza krize u Srbiju, zbog toga što je on prvi pokrenuo sprečavanje zloupotrebe sektora bezbednosti u političke svrhe, zbog svetskog rekorda u pojedinačnoj zapleni kokaina od preko dve tone. I zato što je on to sve učinio boreći se istovremeno sa dve smrtonosne bolesti. Jednu je pobedio, drugu nije.

Baš kao što smo i u našoj zajedničkoj borbi protiv bolesti sistema imali neke velike pobede, ali i poraze. Ishod borbe ne zavisi samo od snage onoga koji se bori nego i od onoga protiv čega se bori. Naš posao je bio takve prirode da u jednom danu može sve biti poništeno, ukoliko nemate naslednike dostojne te borbe. Ali borba se uvek nastavlja.

Miodrag Rakić je bio moj najveći prijatelj i saborac, moj brat u dobru i zlu. Bili smo zajedno u velikim događajima i borbama, kao i u poslednjim trenucima njegovog ovozemaljskog života pre šest meseci. Miki Rakić, tihi i dobri čovek, ogromnog dela.

I zato Miki Rakić nedostaje svakoga dana.

( Nedeljnik)