Trenutno, stanje rusko-srpskih odnosa liči na stanje trkača koji očekuje signal za start, a signala nema pa nema, rekao je Oleg Bondarenko

Ruski politikolog Oleg Bondarenko u svom autorskom tekstu navodi zašto je neophodno da Rusija napravi korak u susret Srbiji kao i i promeni američke politike na Balkanu.

Tekst vam prenosimo u celini:

Pretprošlog vikenda u Beograd se vratio Vojislav Šešelj. Odležao je 11 godina u Hagu i postao rekorder u broju godina provedenih u pritvoru. Lider srpskih radikala, sa metastazama na jetri i neslomljenog duha, doleteo je u glavni grad Srbije i već za par dana govorio je na mitingu svojih pristalica na glavnom trgu u zemlji.

Lokalni mediji prikazali su njegov povratak kao povratak pobednika, a vlast, koju je Šešelj prokleo zbog pravljenja kompromisa sa Zapadom, suzdržano mu je poželela dobro zdravlje, koje će mu biti potrebno: mnogi smatraju da je oslobađanje ideologa "Velike Srbije“ uslovljeno isključivo veoma lošim stanjem zdravlja haškog optuženika. Leš još jednog optuženika (posle smrti u pritvoru, bivšeg predsednika Jugoslavije Slobodana Miloševića) Haški tribunal, čiji je mandat istekao još pre četiri godine, ne može izdržati.

PROMENE BALKANSKE POLITIKE SAD

Međutim, ne bih se oslanjao na humanost haških sudija. Naime, prateći odluke Haškog tribunala od njegovog osnivanja 1993. godine do danas, on se može optužiti za sve osim za human odnos prema Srbima. Albanci, Hrvati i Bošnjaci masovno su izlazili iz zatvora „zbog nedokazanih optužbi“ ili su prosto bili amnestirani. Srbi, kojih ima više od 70 odsto u pritvoru, uvek su praktično izdržavali kazne do kraja. Oslobođena je 2009. godine bivša predsednica Republike Srpske Biljana Plavšić, koja je odležala osam od 11 godina, uzimajući u obzir da je uslov za njeno oslobađanje bio da uputi poziv Ratku Mladiću da se preda. Otkud odjednom takva neočekivana velikodušnost i još prema kome – prema ideologu srpskog otpora 90-tih godina. Zbog čega?

Ponekad istorija pravi neverovatne obrte i dojučerašnji neprijatelji postaju prinudni saveznici, a prijatelji ljuti protivnici. Glavno je znati, šta je sve moguće. Zavadi pa vladaj – priroda je vlasti, posebno ako je sa Zapada.

Poslednjih godina američka politika na Balkanu preživljava ozbiljne promene. Zajedno sa skrajnutim liberalnim krilom lokalne političke strukture, američke ambasade u regionu počele su se krajnje pažljivo odnositi prema glavnim američkim protivnicima iz nedavne prošlosti – Srpskoj demokratskoj stranci u Republici Srpskoj i Srpskoj radikalnoj stranci u Srbiji. Teško je zamisliti, ali američke nevladine organizacije su na parlamentarnim izborima održanim u oktobru u Republici Srpskoj podržale stranku osnivača Republike Srpske Radovana Karadžića protiv partije premijera Milorada Dodika. Poseban začin toj situaciji daje činjenica da je Karadžićeva ćerka bila jedan od glavnih govornika Dodikove partije, protiv koje je istupala stranka koju je osnovao njen otac. (Greška, Sonja Karadžić ušla je u parlament kao kandidat SDS; prim. prev.)

POTEZ JE NA RUSIJI, A NE NA SRBIJI

Slična situacija je u Beogradu. Do kraja iskoristivši potencijal liberalnih partija, naši američki partneri su, bez i malo kolebanja, rešili da se okrenu patriotskim strankama. Sada će pokušati da „zamute vodu“ sa desne strane. Neočekivanim povratkom Vojislava Šešelja u Beograd Zapad je poručio predsedniku Tomislavu Nikoliću: ne primiči se Rusiji više nego što je potrebno inače će te sačekati sudbina Slobodana Miloševića. Istovremeno, inteligentni Šešelj shvata da ga zapad iskorištava, ali ništa ne može da uradi – previše je ogorčen na svog bivšeg zamenika Nikolića, koji se usudio da se izmakne kontroli i pobedi na predsedničkim izborima 2012. godine.

Trenutno, stanje rusko-srpskih odnosa liči na stanje trkača koji očekuje signal za start, a signala nema pa nema. Situacija je takva: potpisan je Južni tok, skoro sve krupne ruske kompanije su u Srbiji, a investicije nikako da stignu. Dugogodišnji projekti čekaju svoje vreme. Odgovornost za to ne snosi samo Beograd nego i Moskva.

Od Rusije zavisi da li će pod pritiskom zapada opstati vlada premijera Aleksandra Vučića, koji nije išao na ruku Vašingtonu po pitanju uvođenja sankcija našoj zemlji.

Stavljanje u prvi plan geopolitičkih rešenja za Srbiju i ostale zemlje Evrope predstavlja prirodno produženje politike povratka Krima i oživljavanje Novorusije. Naša administracija mora izneti predloge u najkraćem mogućem roku. Srbiju treba kandidovati u članstvo ODKB (Organizacija ugovora o kolektivnoj bezbednosti) i Evroazijski savez, predložiti status posmatrača u Šangajskoj organizaciji za saradnju, približiti srpsku privredu ruskom tržištu.

U protivnom, „rusko proleće“ i njegov prirodni opstanak u Evropi mogu postati pucanj u prazno.

(Standard.rs)