IVICA DAČIĆ ZA KURIR: Bili smo sirotinja, kao dete nisam dobijao poklone
U svom maniru - nasmejan i neposredan, ušetao je sa sinom Lukom (15) i ćerkom Andreom (9) u omiljeni restoran „Sokače“. Sve vreme sa osmehom je pratio Andreina neprestana dobacivanja, dečje međusobne čarke i Lukine „pubertetske bubice“.
- Sad je u nezgodnim godinama. Zato moramo mi da ga nasmejemo za slikanje, recimo da mu kažemo da najviše od svega voli školu - provocirao je Dačić.
Kako pamtite Novu godinu iz detinjstva? Da li je bilo poklona?
- Potičem iz siromašne kuće... Odrastao sam u Žitorađi, a južnjački mentalitet je drugačiji, nije se tamo darivalo. Nisam imao takvu vrstu odnosa s roditeljima da mi kupuju poklone za Novu godinu. Još je meni rođendan 1. januara, pa sam dobijao jedan poklon. Zato, kad sam dobio bicikl, nije bilo veće sreće od moje. Odrastao sam skromno i sa 15 godina se odvojio od kuće. Kako bi odškolovali mene i sestru Emicu, moji roditelji Desko i Jela sakupljali su pečurke i šipurak. Zato sam se mnogo obradovao kad smo dobili telefon, mogao sam da se čujem s njima... Ipak, najveća želja mi je oduvek bila da odem na novogodišnji filharmonijski koncert u Beču. Austrijske kolege su mi ove godine priredile iznenađenje - obezbedile su mi karte, pa ako me premijer pusti, za 49. rođendan biću u Beču.
Šta ćete ostaviti deci pod jelkom?
- Pa... Ništa, sve ih vodim u Beč.
- Ali možeš još da kupiš, nije kasno - ubacuje se u razgovor Andrea, na šta Dačić kroz osmeh nastavlja:
- Premijer mi je poklonio kasicu-prasicu, što znači da svi treba da štedimo, i ozbiljno sam to shvatio.
A ženi? Iskupljujete li se poklonima?
- Moja žena ima jednu jedinu želju, a to je da ne bude prisutna u javnosti. Trudiću se da joj to i ostvarim. Ona je u mom odsustvu podigla porodicu, a deca su sve nezgodnija. Sve češće me pozove i kaže da se umešam kad se deca svađaju, onda ja smirujem jedno pa drugo. (- A kad spustiš slušalicu, mi nastavljamo po starom - dobacuje Andrea, dok je Luka ćuška da ućuti).
Da li to znači da ne idete ni na roditeljske? Jeste li ikad uzeli decu iz vrtića, škole?
- Kod Luke sam prvi put na roditeljskom bio pre četiri godine, a prošle godine sam prvi put ispratio ćerku na ekskurziju...
- Bilo je super, svi su se iznenadili i gledali ga kad je došao. Na roditeljski uvek dolazi mama! - požalila se Andrea.
Dobro, ima tu i pozitivnih strana. Da vam je neko pre 20 godina rekao da ćete dogurati do premijerske fotelje, verovatno mu ne biste verovali?
- Ne! Nisam mogao ni da pretpostavim, ali znao sam da ću se ovim baviti. Sa tri godine sam naučio da čitam i pišem, a učitelji i nastavnici su govorili da sam dečko koji obećava.
Imate ozbiljnu karijeru. Imate li neki nedosanjan politički san?
- Sve sam bio - predsednik gradskog odbora, predsednik stranke, ministar, premijer... Ostalo mi je još da budem predsednik države, i biću kandidat 2017. godine.
Najpoznatiji ste pevač među političarima. Pevate li i na porodičnim slavljima? Idete li uopšte na takva okupljanja?
- Na porodična slavlja volim da idem, ali to bude retko, ne stižem. Kad odem, uvek zapevam.
Uticajan ste čovek, koriste li to vaši prijatelji i rodbina? Zovu li vas da im nađete posao, zaposlite nekog bliskog?
- Javljaju se svi - familija, prijatelji i obični građani. Koliko zovu, trebalo bi da otvorim kancelariju koja će se samo time baviti. Ali, to što je neko moja familija i prijatelj, uglavnom mu bude hendikep. Evo, moja sestra Emica je završila pedagogiju i glumu, pojavila se u nekoliko serija i predstava - i to je to. Svi su je gledali kao sestru Ivice Dačića.
Nedostaju li vam obične, životne stvari? Na primer, kad ste poslednji put sami seli za volan?
- Punih šest godina nisam. Bilo je trenutaka kad sam govorio vozaču: „Sedi ti malo nazad, ja ću da te vozim.“ Čak ni moj „nisan infiniti“ nije u voznom stanju - u garaži je, na njemu je tona prašine, izduvane su mu gume...
- Tatin auto nije čak ni registrovan, mislim da mu je pre deset godina istekla registracija - kao mator ubacuje Luka.
Kad ste bili najbliže odluci da dignete ruke od svega i napustite posao?
- Kad sam bio premijer, u vreme napada zbog Miše Banane i Šarića, nisam mogao psihički da izdržim torturu, nisam mogao da upravljam svojom sudbinom, i to je jedini put da je policija radila protiv svog ministra. Kad su Luki pretili zbog Joce Amsterdama, a on imao strahove, spuštao roletnu, nekoliko puta proveravao da li su zaključana vrata od stana. Ja sam to gledao i imao užasan osećaj krivice...
- Nikome o tome nisam govorio, otkrio sam im tek kad je sve prošlo - tiho se ubacuje Luka.
Imate li neki izduvni ventil?
- Kad imam mnogo problema, muzika reši sve. Izađem u kafanu, otpevam, i bude mi bolje. Moj repertoar su „Santa Lucija“, „Podmoskovske večeri“, „Miljacka“... Volim i Riblju čorbu i njihovu pesmu „Ostani đubre do kraja“.
Kome je posvetite? Nekom političaru, supruzi možda?
- Neee, nikad ženi. Od političara - kad i kako kome. Lepa pesma (smeh).
Andrea i Luka o ocu
KAD SI DAČIĆEVO DETE, DOBIJEŠ SVE ŠTO HOĆEŠ!
Pitali smo Andreu i Luku kako izgleda biti dete Ivice Dačića.
- Meni je super, jer kad si njegovo dete, uvek dobiješ sve što hoćeš. Ne sviđa mi se što nigde ne idem bez obezbeđenja. Htela bih nekad sama do škole - kaže Andrea.
Šta biste voleli da dobijete od tate za Novu godinu?
- Voleo bih da bude s nama - kao iz topa odgovara Luka, a Andrea ga dopunjuje:
- On bi voleo petarde. Kupio je punu kesu - na šta je Dačić kroz smeh dobacio: „Prijavite ga policiji!“
Da li je tata uvek ovakav prema vama, blag? Da li vas nekad kazni?
- Tata je super dok ne preteramo. Poslednji put me je kaznio kad sam šrafcigerom izgrebao sto - bio je iskren Luka.
Lud za slatkišima
ČOKOLADA JE DOKAZ DA SU DECA MOJA
Pred vama su dani iskušenja. Hoćete li odoleti đakonijama?
- I ne pokušavam da odolim hrani, a najveći problem su mi slatkiši, kao i mojoj ćeri i sinu. Nas troje imamo zajedničku osobinu da ne smatramo da je nešto slatkiš ako to nije čokolada, i to jasno potvrđuje da su moja deca.
- Mama ne voli čokoladne kolače, voli boraniju, sve nešto što je zdravo - dobacuje Andrea.
NIMALO SE NISMO UPLAŠILI SILEDŽIJA, NE DAMO IM SRBIJU! Vučić se obratio građanima: Srbiju im nećemo dati nizašta na svetu, jer Srbiju volimo više od svega