Raspitajte se kako je Karla prošla kada je htela da zapali cigaretu u mom kabinetu. Pušila je ispred toaleta, zajedno sa pripadnicima obezbeđenja. Pravila su pravila. Najveća greška je što nismo uspeli da objasnimo našoj javnosti da je u našem interesu da pred sud izvedemo sve one koji su ubijali, silovali i pljačkali pod srpskom zastavom

Postoji mnogo kvalitetnih ljudi koji mogu da me naslede. To su ljudi koji su gradili Tužilaštvo i koji su u ime Srbije ratovali na mnogim međunarodnim i domaćim pravnim frontovima - kaže na početku razgovora za Kurir tužilac za ratne zločine Vladimir Vukčević.

Šestogodišnji mandat ističe vam krajem 2015, ali zbog promene Zakona o Tužilaštvu, koju ste okarakterisali kao „leks specijalis Vukčević“, možda odete u penziju krajem meseca. Kome je u interesu da vas otera desetak meseci ranije?
- Rekao sam da su svi, i kada sam biran, znali kada mi ističe mandat. Ohrabruje izuzetno korektan odnos premijera Vučića prema ovome što radimo. Najveći kvalitet demokratije i poštovanja sve tri grane vlasti jeste kada premijer kaže: „Gospodo, samo vi radite svoj posao. Ko je okrvavio ruke, neka odgovara, a ne zanima me njegovo ime i prezime“. Bitan je kontinuitet, i to premijer zna. Poglavlje 23 puno je tema koje su, kolokvijalno rečeno, naše.

Kako biste opisali proteklih 12 godina na čelu Tužilaštva?
- Borba. Uporna i stalna borba sa međunarodnim faktorima, politikom. Borba u sudnicama, borba u javnosti. Ljudi su zbunjeni, ne znaju da li su oni koje tražimo zločinci ili patriote. Osuđuju nas da ne radimo dovoljno za srpske žrtve, a zahvaljujući našem radu i nastupu u javnosti, došlo je na kraju do osnivanja Specijalnog suda za OVK.

Šta smatrate svojim najvećim uspehom?
- Stvorili smo instituciju koja je uspela kroz naše predmete da individualizuje odgovornost, da ukaže na imena i prezimena zločinaca koji su okrvavili ruke, i da skine kolektivnu odgovornost sa srpskog naroda. U regionu i svetu priznati smo borci za pravdu i pomirenje.

A greškom?
- Nismo uspeli da objasnimo našoj javnosti da je u našem interesu da sa ulica sklonimo i izvedemo pred sud sve one koji su bili u stanju da ubijaju, siluju i pljačkaju pod srpskom zastavom. Kada smo radili predmet „Štrpci“, jedan predstavnik bosanske SIPE, Srbin, rekao je da zbog Lukićevih zločina, on koji je tri puta ranjavan u vojsci RS, koji je nosilac odlikovanja Vojske RS, danas mora da saginje glavu od stida. Mislim da je to suština. Jedan heroj se stidi zbog jednog zločinca.

Da li ste izgubili nadu da će odgovorni za slučaj trgovine organima na KiM biti procesuirani? Uprkos radu Tužilaštva i izveštajima Dika Martija i Euleksa, bivši lideri OVK, poput Hašima Tačija i Ramuša Haradinaja, koji se sumnjiče za te zločine, jesu na slobodi.
- Naprotiv, posle toliko borbe i truda koji smo uložili u Srbiji, siguran sam da će novi specijalni sud za OVK, koji će biti obrazovan na proleće, dati odgovor na ova pitanja. Kroz rad tog suda i glas naših žrtava u toku postupka na putu smo da dođemo do pravde.

I zbog slučaja „žuta kuća“ dobijali ste pretnje?
- Bili smo izloženi pretnjama zbog tog predmeta, posebno na forumima i društvenim mrežama na KiM.

Optuživani ste i da ste strani špijun, da ste odavali podatke iz predmeta.
- Kampanja protiv nas i atmosfera linča u medijima koincidiraju s nekoliko velikih predmeta u koje smo ušli.

Ko stoji iza tih napada?
- Čuo sam da čak i neki haški osuđenici podržavaju finansijski napade na nas. Iza napada su oni koji se osećaju ugroženo. Optužbe da smo američki špijuni, nedostojni tužilačkih funkcija, nelegalno izabrani, lopovi, stvaraju takav ambijent da je prirodno da na društvenim mrežama pojedinci pišu „Ja bih njih po kratkom postupku“. To je opasno, i za demokratiju veoma loše.


Da li ste se ikad pitali „šta mi ovo treba u životu“ ?
- Nikada nisam zažalio. Od početka znao sam šta su ratni zločini i nisam čovek koji lako odustaje. Mislim da sam sve ovo vreme časno, u skladu sa zakonima moje zemlje i visokim pravnim standardima, vršio svoju funkciju.

Da možete, šta biste prvo obrisali iz sećanja za proteklih 12 godina?
- Jedan poznati zločinac oteo je dvoje dece majci i rekao joj da donese novac da ih otkupi. Siromašna žena bauljala je po komšiluku, zvala sve ljude koje poznaje i koji su joj dostupni na tom području i skupila 2.000 tada nemačkih maraka. Donela je taj novac „Gospodaru života i smrti“, a on joj je rekao da je to dovoljno samo za jedno dete. Jedno joj je vratio, a drugo zaklao na njene oči. Nažalost, naši predmeti prepuni su ovakvih događaja. To se sanja, živi, a sa takvim stvarima u sećanju se i umire.

Ko vam je od srpskih haških begunaca zadavao najviše glavobolje? Mladić, Karadžić?
- Mladić je vojnik, tako i razmišlja. Karadžić je druga priča, političar, i razlika između njih dvojice najbolje se vidi i po načinu skrivanja. Prilikom davanja iskaza, Karadžić je pitao mog zamenika da mu glavobolju izleči bioenergijom. Apsurd naših ratova prikazuje i Mladićeva rečenica kada su ga odvodili u pritvorsku jedinicu: „Ko vam je kriv, vi ste glasali za Slobu, ja nisam“.

Da li vam je bilo žao kad je neko bio isporučen?
- Normalan čovek ne uživa u tuđoj nesreći. U svakom izručenju imali smo izuzetno profesionalan, ali i human odnos. To je bila naša međunarodna i moralna obaveza, tada državni posao broj jedan, koji smo završili. Ali bih bio srećniji da su se takvi postupci vodili pred sudom u Srbiji.

Kakvu komunikaciju ste imali sa Karlom del Ponte? Kažu da je postrojavala srpske zvaničnike.
- Pa raspitajte se kako je Karla prošla kada je htela da zapali cigaretu u mom kabinetu. Pušila je ispred toaleta, zajedno sa pripadnicima obezbeđenja. Pravila su pravila i važe za sve, pa i za Karlu, o kojoj imam pozitivno mišljenje.

Zašto se plašila da će je u Beogradu otrovati? Morali ste pred njom da probate kolače?
- Karla je imala mnogo neprijatelja, ali naše službe vodile su o njoj računa, tako da su joj strahovi bili bez osnova. Ipak, tačno je da smo Rade Bulatović i ja probali kolače pre nje.

A kakva je bila saradnja s njenim naslednikom Seržom Bramercom?
- Imam veliko poštovanje prema njemu. I danas sa njim odlično sarađujem. On je izuzetan profesionalac, odlučan tužilac, i tu se prepoznajemo.

Da li je Haški tribunal pao na slučaju Vojislava Šešelja? Hrvatskim generalima Gotovini i Markaču, lideru OVK Haradinaju, Naseru Oriću...
- Šešeljev slučaj je bez presedana. To je kao u Kafkinom „Procesu“. Strahota procedura, koje uništavaju čoveka. Da li je to pravda? Da li su žrtve zločina Gotovine, Haradinaja i Orića, koje ste pomenuli, dobile zadovoljenje pravde? Nisu. To neće služiti za primer budućim generacijama, koji će se baviti međunarodnim pravom. Ipak, i sami smo krivi za to. Doveli smo sebe u situaciju da za povrede i naših zakona sude neki drugi, nepoznati ljudi. Sve te postupke moglo je da vodi naše pravosuđe da je bilo dovoljno nezavisno i samostalno. Upravo danak takve nesamostalnosti platili smo kroz osnivanje Haga.

Oproštajna žurka
ŽAO MI JE ŠTO NEMA MIKIJA RAKIĆA

Ako odete u penziju krajem januara, kako ćete provoditi penzionerske dane?- Videćemo.

Koje ćete političare pozvati na oproštajnu žurku?
- Videćemo kada to bude aktuelno, u svakom slučaju, sve one ljude sa kojima sam od 2003. do danas korektno sarađivao. Žao mi je što neću moći da pozovem saborca i prijatelja Mikija Rakića, kao i Vladana Batića, ministra pravde u Ðinđićevoj vladi, koji je zaslužan za obrazovanje institucija, koje su osvetlale obraz Srbije u svetu.

Mučne priče
SILOVANJA, STRELJANJE TRUDNICA, INCESTI...

Koji vam je slučaj bio najstrašniji?
- Globalno, slažem se s ministrom Selakovićem, koji kaže da srpske žrtve pred pravosuđem drugih država nisu dobile odgovarajuću satisfakciju. „Oluja“ i period od dolaska UNMIK na KiM nisu svetao primer za poimanje pravde. Individualno, svaki predmet je mračna priča, svako ubijanje žena i dece, silovanja i pljačke obavijaju ove prostore i samo presude protiv počinilaca takvih zločina mogu doneti svetlost. Teško je reći šta je gore, da li Gnjilane, u kojem su silovali žene danima i na četiri strane sveta čerečili ljude, „Ovčara“, gde su streljane trudnice i 200 drugih ljudi, Štrpci, gde su pljačkali, pa ubijali ljude i bacali ih u Drinu, „Lovas“, gde su terali ljude na minska polja. „Tropoja“, gde su ljudima vadili organe, Sarajevo, gde su pucali vojnicima u teme, Ðakovica, gde su predstavnici OVK držali zarobljene civile i urezivali im svoja znamenja u čelo, pa ih potom ubili, Zvornik - Čelopek, gde su terali očeve i sinove na seksualni odnos, pa ih ubili, Skočić, gde su danima silovali i zlostavljali žene i ubijali i pljačkali komšije, Srebrenica - Trnovo, gde su streljali pred kamerama bosonoge dečake, Dvor na Uni, gde su pobili hendikepirane osobe.