ISTORIČAR PREDRAG MARKOVIĆ ZA KURIR: Teško je reći zašto je dobro biti Srbin

Titovi Jugosloveni su mogli da odgovore na to na šta su ponosni. Imate čitavu generaciju sredovečnih ljudi koji se zbune kad ih pitate da li žive u Srbiji ili Jugoslaviji. Za nas je i danas mesto u nemačkom srcu zauzeto. Nedić je kukao i molio da ga prime u nemačku Evropu, ali Nemci nisu hteli

Sretenje je jedan od najlepših praznika, simbol borbe za slobodu i simbol demokratije. To je retko jer smo spojili dve slobodarske tradicije - i boračku i ustavotvornu, kaže za Kurir dr Predrag Marković, istoričar.

Zbog čega se Sretenje, iako je već dugo državni praznik, nije primilo u narodu poput 29. novembra?
- Prvo, 29. novembar je duže trajao, a ta država je pravila veće manifestacije. SFRJ je umela da organizuje te ceremonije. Mi smo država koja tek otkriva svoje korene. Nama fale mnogi državni rituali koje su komunisti decenijama razvijali. Imate čitavu generaciju sredovečnih ljudi koji se zbune kad ih pitate da li žive u Srbiji ili Jugoslaviji. Građenje identiteta je veliki posao. Imamo pitanje na koje je teško odgovoriti - šta je dobro u tome biti Srbin? Titovi Jugosloveni su mogli da odgovore na to na šta su ponosni, a mi sada teško to možemo.

Ipak, čini se da sve više verujemo u mitove?
- Svi narodi imaju mitove. Evo, Hrabro srce je škotski mit koji pokazuje da jedan razvijen narod ima potrebu za tim. Škotska mitologija je izmišljena, kilt je napravljen u 19. veku. Naši autošovinisti prave veliku grešku kad nešto proglase glupošću koje nema nigde, a svi narodi imaju svoju mitologiju. Razvijeniji narodi imaju nešto drugo sem mitologije. Makedonci su, s druge strane, primer naroda koji ima samo mitove.

Da li su poslednja dešavanja u Ukrajini pokazatelj da se bliže novi hladni ili treći svetski rat?
- Videćemo da li ukrajinski rat može da se veže za ratove u Jugoslaviji devedesetih i da li je to deo šireg procesa. On je veliko iskušenje za Evropu jer se rešava dilema da li je zapadna Evropa sa Rusijom ili protiv nje, da li će nastaviti da slepo sledi američku politiku. Ukrajinska kriza je čist ćar za SAD, a destabilizuje Rusiju i u manjoj meri EU.

Ko je kriv za krizu?
- Rusiji ne odgovara ova situacija. Da li je dobro za Ukrajinu da bude neprijatelj Rusije? Antiruski projekti u Ukrajini viđeni su samo u dva svetska rata. Rusija vekovima ima strah od opkoljavanja. Da li je dobro za svetski mir to što SAD stavlja nuklearne rakete u Poljsku i baltičke države? Sam taj čin je dovoljno veliki udarac za rusko osećanje sigurnosti, a kamoli Ukrajina. Kad vidimo ko je pokrenuo čitav niz provokacija, odgovornost je na strani Amerike.

Može li se povući paralela sa situacijom na Kosovu i Metohiji?
- Da li Ukrajinci koji govore ruski imaju manja prava od Albanaca na Kosovu? Kažu da Albanci imaju pravo da žive sa Albancima. Da li onda i Rusi imaju pravo da žive s Rusima?

Može li pojava Sirize da uruši EU?
- EU je toliko značajan projekat da ne može da propadne. Može da oslabi, ali EU je zauvek otklonila opasnost od rata u zapadnoj Evropi. Nikada više neće ratovati Francuska i Nemačka, Poljska i Nemačka. Problem je što je ona promenila prirodu od ekonomskog saveza do pitanja hoće li postati država. Ona je ekonomski džin, a diplomatski patuljak. Po mnogo čemu liči na SFRJ. To je heterogena tvorevina s plemenitom idejom, ali za razliku od Jugoslavije, u EU postoje velike sile koje neće raditi na urušavanju EU, a radile su na propasti Jugoslavije. Nemačka je dva puta rušila Jugoslaviju. Videćemo šta će Siriza uraditi. Zasad su to plemenite želje koje prijaju ušima narodnih masa. Realna politika ne može se tako voditi, ne znamo ima li Grčka kapacitet da opstane bez pomoći EU.

Šta mislite o pojavi Islamske države i ekstremista kojih ima mnogo i na Balkanu? Koliko je tu značajan i sve veći uticaj Turske?
- To se iskomplikovalo jer su glavni problem Islamske države Kurdi, pa se Turska našla u neprijatnoj situaciji. Njihov najveći protivnik je sada najveći miljenik Zapada. Verovatno će i Iran od najvećeg neprijatelja postati američki prijatelj. Potpuno će se promeniti karta saveznika. To se desilo s Titom 1948. Pitanje je da li će Turska biti srećna zbog toga. Islamska država ima za cilj kalifat, svetsku islamsku zajednicu. Teško je pregovarati s ljudima koji imaju maksimalne ciljeve, a ne vode realnu politiku. Što bi rekao Ivan Mažuranić: „Boj se onog ko je svik‘o bez golema mreti jada“. Dakle, njima nije teško da poginu i teško ih je kupiti, za razliku od ukrajinskih, srpskih ili crnogorskih političara.

Ne tako davno ste se politički angažovali pristupanjem pokretu „Dosta je bilo“.
- Da. Meni se Saša Radulović sviđa zato što liči na Taličnog Toma. A Talični Tom je bio junak mog detinjstva. On je usamljeni borac za pravdu i to mi se kod njega najviše sviđa. On je čovek koji je sam napravio karijeru, nije mu bila potrebna partija za to. Verujem u ljude koji su se ostvarili u životu pre nego što su ušli u politiku. Ne verujem ljudima kojima je politički položaj prvo radno mesto.

Jedna od tačaka gde je promenjena politika je odnos prema Kosovu. Kada će kosovsko pitanje biti van dnevnog reda našeg pristupanja EU?
- Posle problema sa Grčkom, pristupanje EU je dodatno odloženo. Ako Cipras napravi neki skandal, neće im pasti na pamet da prime u Uniju veće Grke od Grka. Još sa nejasnim regionalnim problemima. To pristupanje EU je sada toliko dalek cilj da uopšte nisam siguran da je to bitno. Sigurno nećemo pristupiti do 2021. Zbog toga kosovsko pitanje može da bude dobar alibi briselskoj administraciji da kaže: Ne možemo sad da vas primimo. Mislim da zapravo treba da uvedemo evropske standarde zato što su dobri, ali ne i žrtvovati sve drugo zarad Unije jer je to cilj koji je veoma dalek.

Premijer se često hvali kako je nešto urađeno prvi put u novijoj srpskoj istoriji. Da li danas zaista imamo nešto što se dešava prvi put u novijoj srpskoj istoriji ili ne?
- Ne znam. Ima jedna stvar koja je simpatična kod nove vlade - stalno imaju nove optimistične priče. Bili su tu kompjuteri u Inđiji, pa arapski kanali u Bačkoj, pa Beograd na vodi, pa kineska pruga. Stalno nas raduju sa tim lepim pričama, ali se priča stalno menja, pa smo svi malo zbunjeni. Kad se neka priča zaboravi, krenu sa novom pričom. Verovatno da usreće narod, što je lepo.

Ne verujete u ta obećanja?
- Nije, verujem. Želim da verujem. I siguran sam da su naši rukovodioci vrlo iskreni kada kažu da će već 2017. da bude napravljen deo Beograda na vodi. Ja to jedva čekam. I čim neki ministar kupi stan u Beogradu na vodi, ja ću sve prodati, pa ću ga kupiti i ja. Spreman sam da verujem u taj projekat bar koliko i naši ministri.

Da li je moguće naše današnje političare poput Nikolića, Vučića ili Dačića, na primer, porediti sa nekim istorijskim ličnostima?
- Mene brine što naš položaj u Evropi najviše liči na položaj Nedićeve Srbije. Nedić je kukao i molio da ga prime u nemačku Evropu, ali Nemci nisu hteli. Nisu hteli ništa da imaju sa njim. To su tad zvali isto evropska porodica i novi evropski poredak. Jednostavno, u njemu nije bilo mesta za Srbiju. Nijedan ustupak nije napravljen Srbiji u doba Nedića. Tada su bolji prijatelji Nemaca bili Mađari, Hrvati, Rumuni i Bugari. I sada je mesto u nemačkom srcu, koje je odlučujuće, zauzeto. U smislu emotivnog statusa u centrali u Berlinu najslabiji je mogući od vremena Nedićeve Srbije. Od tada nismo imali gori položaj u zajednici evropskih naroda.

Da li se zato okrećemo Arapima?
- Problem sa Arapima je pitanje kako to da nisu pomogli Palestincima ili BiH? Nisu veoma pouzdani saveznici. Evo, Palestina je primer. Kako to da ti arapski zilioni nisu Palestinu napravili boljim mestom?

A ko su nam najiskreniji prijatelji?
- Zavisi šta gledate. Odnosi između država su posao. Međutim, na emotivnom nivou zanimljivo je da naši balkanski susedi kao što su Bugari i Grci veoma vole Srbe. Ne postoji veća fascinacija srpskom kulturom nego što je u Bugarskoj. Rusi mnogo manje znaju za Srbe nego što mi mislimo. Nemci ne prave razliku između bivših Jugoslovena. Ta priča o prijateljstvu Nemaca i Hrvata je mit. Mali narodi imaju očajničku potrebu da budu nečiji prijatelji, ali veliki narodi ih ne primećuju. Da bi neko hteo da se drži sa nama, trebalo bi da ima koristi od toga. To ne može preko noći. Premijer stalno govori da želi da promeni mentalitet, videćemo da li je to moguće. Ja bih voleo da uspe u tome.

Više puta ste pominjali 27. mart. Da li je to najveća greška u novijoj srpskoj istoriji ili ne?
- Neprestano se vodi diskusija o tome. To što smo mi imali povoljan ugovor sa Nemačkom ne znači da bi ga Hitler ispoštovao. Naravno, 27. mart nije bio racionalna odluka. Mi smo uvredili Nemce u vreme kada Nemačka pobeđuje na svim frontovima. Nijedan drugi narod nije tako pljunuo na Hitlera te 1941. Niko nije bio za sporazum - ni crkva, ni vojska, ni političke stranke, ni narod. Da li je ta pobuna protiv fašizma odlika našeg nacionalnog karaktera? Prosto, 27. mart je u duhu naše istorije, u kojoj iracionalne odluke nisu retke. Tada je Britanija jedina zemlja koja se bori protiv Hitlera i mi stajemo uz nju. I ta čudna parola „Bolje grob nego rob“ odražava naš neobičan mentalitet.

To nam je sklonost i u kasnijoj istoriji?
- I u kasnijoj i u ranijoj. Mi smo taj miš koji izaziva slona. I to često. To možda nije uvek mudro, ali je uvek slikovito.

Često se pominje da mi Srbi ne možemo da se složimo, ali, eto, tad smo znači bili složni?
- I u Prvom svetskom ratu smo bili složni. Ni u jednom trenutku nema dileme oko osnovnih ciljeva - oslobođenja i ujedinjenja. I ti momenti kada se složimo su veličanstvene epizode. Doduše, mnogo dinamične i teške.