Vojislav Šešelj jeste pretio Hrvatima da će im doći na tenkovima, palio hrvatsku zastavu, psovao im predsednicu Kolindu Grabar Kitarović i šeficu diplomatije Vesnu Pusić, pričao koješta zapaljivo i ružno o susedima... I to jeste skandalozno, ružno, bespotrebno...

I to niko ne može niti hoće da opravda. Ali to je Šešelj. Takva mu je narav, da ne kažem „maniri“. I da li sve te pretnje može da ostvari? Da neće možda stvarno da „zajaše“ tenk pa pravo u Zagreb? Ma hajte!

Ali, kad se hrvatska predsednica Kolinda Grabar Kitarović u prepisci sa srpskim kolegom pravi fina i pomirljiva, a onda u svoj kabinet uvede zločince Gotovinu i Markača, koji su proterali stotine hiljada Srba u „Oluji“...

E to nije isto. Niti može da se poredi. I to jeste najdirektniji i najbolniji šamar Srbiji i krajiškim Srbima, od kojih mnogi i dalje životare u barakama i izbegličkim kampovima. I šta joj, uostalom, taj potez znači?

Da joj, ne daj bože, nije proradio onaj ozloglašeni hadezeovski gen kad u Veće za domovinsku bezbednost uvodi osvedočene zločince? Šta oni koji na duši (ako je imaju) nose hiljade srpskih žrtava mogu da joj posavetuju?