JOVO BAKIĆ: Vladavina gospodara Vučića je veliko zlo za Srbiju

Sociolog i politički analitičar Jovo Bakić razišao se nedavno s Borislavom Stefanovićem, kome je svojevremeno pomagao u pisanju programa i profilisanju levičarske stranke. U intervjuu Kuriru objašnjava zašto nije želeo da ostane u Levici Srbije, a osvrće se i na ključna politička dešavanja u Srbiji i njihove glavne protagoniste.
- Razlike između Borka Stefanovića i mene su koncepcijske prirode. Moje je mišljenje da stranka koja hoće nešto suštinski da menja ne sme da liči na postojeće stranke jer su one predstavnice jednog naopakog, oligarhijskog i potpuno pokvarenog političkog sistema, a stranka koja će biti ista kao ostale ne može da promeni taj sistem.

Stefanović je potekao iz takvog sistema. Da li je vaša vera u njega posledica naivnosti ili je prevladala želja da se politička scena mrdne s mrtve tačke?
- I jednog i drugog. Kada sam se sreo s njim u proleće prošle godine i kada smo razgovarali, učinilo mi se da on potpuno prihvata ideje koje sam mu izneo. I pošto je tako izgledalo, ušao sam u tu priču. Drugim rečima, precenio sam ga jer se ispostavilo da on nema snage za to.

U kom smislu?
- Činilo mi se da je on političar koji ipak nadilazi prosek u Srbiji. Nije isključeno da u nekim stvarima i jeste tako, ali ne i u bitnim. Nažalost, Borko ne može da probije zadate okvire srbijanske politike.

Ne verujete u Borka?
- Ne.

Da li to znači da on kompromituje ideju levice?
- Levica je kompromitovana tokom devedesetih, kada su socijalisti i JUL to žestoko izblatili, pa je treba uzdići, a on to neće moći.

Ko su onda ljudi koji mogu da povedu levicu? Ivica Dačić i Aleksandar Vulin?
- Ni Dačić ni Vulin nemaju veze s levicom, oni i levica su dva suprotna pojma. Ima dosta levičara, ali su razjedinjeni. Nadao sam se da Borko ima potencijal objedinjavanja levičara bez obzira na to što dolazi iz sistema i da zaista želi da se od istog distancira. U to sam verovao do pred kraj prošle godine.

Ali i tada ste javno govorili o stranci, kadriranju... Nije delovalo kao da ste odustali. Šta se promenilo u tih nekoliko dana?
- Morao sam javno da kažem kako vidim tu partiju, da bih isterao stvari na čistac, i tu smo se razišli.

Zbog kadriranja?
- Upravo. Moja ideja je bila da ne može svako da postane član stranke. Onaj ko želi da postane deo Levice Srbije morao bi da napiše molbu o kojoj će potom odlučivati komisija. Na taj način bismo mogli da sprečimo preletače, na zlom glasu u svojoj sredini, da uđu u partiju.

Onda ne biste imali članove.
- To je bio Borkov argument. Moj je bio - bolje 50 onih koji vrede nego 50.000 koji su nikakvi jer samo čestiti i neukaljani mogu privući birače.

Ne zvuči li to previše utopijski i nerealno?
- Mislim da je to veoma realno ako se razmišlja na duge staze, a ne o prvim sledećim izborima.

I kakva je sad perspektiva levice?
- Nikakva, nema je. Levica Srbije nije levica. Reč je o gomili recikliranih kadrova DS sa lokala, koji su izgubili pozicije u stranci, pa su neki od njih prešli u SDS Borisa Tadića, pa potom kod Borka. To je recept za propast, jer ljudi veoma dobro znaju ko je kakav, pogotovo na lokalu.

A desnice?
- Stranke su se odrodile od naroda, njih ne zanimaju brige običnog čoveka. Krajnja desnica u Srbiji koristi to i radikali će zasigurno ući u parlament.

Da li je to dobro ili loše, s obzirom na to da je Skupština, bar kada je reč o evropskom putu Srbije, homogena?
- Stranka Vojislava Šešelja u korenu je sasekla srpski parlamentarizam početkom devedesetih. On je u Skupštinu uneo apsolutnu sposobnost da kaže sve što mu padne na pamet, da na najprimitivniji način blati protivnike, u čemu su mu tad pomagali Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić. To je bio sunovrat parlamentarizma. Samim tim, on ne može doneti ništa dobro u parlament, a s druge strane, naša Skupština je i sada katastrofalna. I to je jedan od razloga zbog kojih smo se Borko i ja razišli.

Da li će politička scena u Srbiji iskristalistati? Hoće li doći do jasnije slike ko šta zaista zastupa, pored svojih interesa?
- U ovom trenutku to je neverovatno. Mi smo upravo zato Levicu koncipirali da bude ideološka, kadrovska stranka i da se po tome razlikuje od svih ostalih. Od toga je ostala ideologija na papiru.

Hoće li biti izbora?
- Čini mi se da će biti, ali kad sve zavisi od odluke jednog čoveka, nikada se zaista ne zna. Sutra može da se probudi i kaže: „Neće biti izbora.“ Zapravo, on se igra.

S građanima?
- Sa opozicijom, a na račun građana. Baca im bombe, a oni mučenici su pogubljeni. Nema ko da mu odgovori, a i da ima, koja televizija će to da prenese?

Kad smo se već dotakli opozicije, da li vam izvinjenje demokrata zbog grešaka iz prošlosti deluje iskreno?
- Nema šta da mi deluje, vidi se to po tome kakav odnos imaju prema svojim ljudima koje bije loš glas. Za njih nema problema ni kod Olivera Dulića, ni kod Slobodana Milosavljevića, ni Dragana Šutanovaca. Oni govore o političkom progonu umesto da se, kao pametni političari, distanciraju od ljudi koji nisu na dobrom glasu i puste da pravosudni organi odrade svoje. Zbog toga ne uživaju poverenje građana, iako tamo ima pametnih ljudi. Ne možete držati u vrhu stranke čoveka za kog pola Srbije misli da je kriminalac.

Pristalice demokrata poznate su po snobovsko-elitističkom pristupu. Da li ih i to udaljava od naroda?
- Taj pristup je pokazatelj jedne oligarhije koja se odvojila od naroda i nesrećan je za jednu stranku koja u imenu ima „demokratska“. Problematično je to što u tim redovima ima onih koji preziru narod. Jedan od izdanaka te stranke Čedomir Jovanović, od svih stvari koje je mogao da prigovori Tomislavu Nikoliću, zamerio mu je to što ne nosi sat na ruci. Skupoceni sat je za tog nesrećnika pokazatelj da je neko uspeo u životu. A onda on govori o nekim vrednostima! Pokazatelj je to naopakog vrednosnog sistema, koji su često promovisale stranke koje su bile na vlasti do 2012. godine.

A šta promoviše SNS?
- Takođe jedan naopaki sistem vrednosti, čije je oličenje npr. Zoran Babić.

U kom smislu?
- On je čovek iz naroda koji bi da se predstavi kao nešto više, što je snobizam prve vrste. Pokondirena tikva, baš kao i oni koji su kupujući diplome pomislili da su stvarno nešto uradili u životu.

Kako deluje okupljanje demokratske opozicije u saveze poput Tadićevog i Jovanovićevog?
- Veoma tužno jer su oni ubeđeni da su bogomdani za političke vođe i sigurni su - samo da se oni lepo udruže i onda će narod glasati za njih. Neće, jer nisu verodostojni; njihovim udruživanjem se glasovi ne sabiraju, nego gube. Jedan od razloga zbog kojih je Vučić uspeo jeste u tome što on živi za politiku, a opozicioni vođi žive od politike. Naravno, druga je stvar što Vučićevo okruženje živi takođe od politike.

Upravo ste ishvalili Vučića, a važite za jednog od najvećih kritičara njegove politike.
- Problem je taj što kada imate ovakvo stanje, autoritaran sistem, sa potpuno razorenom opozicijom, ne možete da se nadate dobrom. Autoritarni vođ, čak i da je zaista genije i da misli dobro, opet je problematičan, a pogotovo, kao što je u ovom slučaju, kada nije tako.

Čime ste zadovoljni kada je reč o vladi Aleksandra Vučića?
- Ne zameram mu mnogo kada je reč o spoljnoj politici. Smatram da je tolika poniznost prema Angeli Merkel neukusna. Često za Vučića zbog toga kažem da je izmećar Angele Merkel, pa mi Borko kaže da je to preterano, ali on jeste izmećar. Dakle, strateški pravac naše spoljne politike je u redu ako bismo uklonili poniznost.

A šta mu najviše zamerate?
- Potcenjivački stav prema inteligenciji građana Srbije. Takođe, užasno potcenjivački odnos prema prosveti i zdravstvu. Ne možete imati dobru privredu s bolesnim i neprosvećenim stanovništvom. Investicije u obrazovanje i nauku nisu trošak, već ulaganje u budućnost. Tu je i opšta katastrofa kada je reč o sredstvima masovnog opštenja.

Članica predsedništva stranke u vlasti je pevačica Zorica Brunclik. Kako to izgleda sa stanovišta sociologa?
- Taman kao što Nebojša Stefanović izgleda kao ministar policije. Suštinske razlike nema. Sasvim bi mi bilo normalno da ona bude ministar kulture, a Stefanović unutrašnjih poslova, to bi bilo idealno. Mada čovek može da postavi pitanje šta je uradio Tasovac. I ja bih odgovorio - ništa. On je najveće razočaranje koje se pojavilo u politici.

Često vas optužuju da ste pristrasni. Koliko vam je teško da, kada analizirate političku situaciju u zemlji, isključite svoje lične osećaje?
- Nema čoveka koji se bavi analizom stanja, a koji nema određene simpatije ili antipatije, pa samim tim čovek ne može u potpunosti da bude objektivan.

Prema kome vi gajite simpatije i, naravno, antipatije?
- Nemam simpatije. A antipatija se može stepenovati. Vlast gospodara Vučića je veliko zlo za ovu nesrećnu zemlju, pa je stepen antipatije prema autoritarnom sistemu svakako najveći.

Zašto elita ne voli Vučića?
- Što manje dozvoljava javnu kritiku, to su politički protivnici manje fer prema njemu. To smo mogli da vidimo i u vreme Slobodana Miloševića. I upravo zbog toga su intelektualci protiv njega. Morate biti fer da biste mogli da računate na poštovanje mislećeg sveta. Ako igrate nefer, ako kontrolišete sredstva masovnog opštenja, onda na to ne možete da računate.

Ko lansira državne udare?
- Aleksandar Vučić. Priče da neko unutar Vlade želi da Vlada padne su gluposti. Vučić je poslao mučenika na Pink da laje da bi se narod zabavljao glupostima umesto da razmišlja o tome kako živi.

A potom ministar policije izađe pred novinare okružen specijalcima...
- To je skandal. Čitava država je skandal, skandal je i to što je Nebojša Stefanović ministar. Čovek koji je uhvaćen u plagiranju, za kojeg se zna da nije završio fakultet, pošto nije sposoban za to. I mi svi se pravimo da to nije skandal, nego nam je skandal državni udar. Prava smo banana država.

Nije li to malo istrošena fraza?
- Nije, jer Srbija to zaista jeste pod vladavinom Aleksandra Vučića. Zapravo, sve zemlje naslednice Jugoslavije su banana države.

Kako vam deluje stanje u regionu i priče o naoružavanju Srbije i Hrvatske?
- U tim stvarima Srbija nije najgora. Vučićeva regionalna politika nije loša. On se trudi da koliko može održava dobre odnose i to je u najboljem interesu Srbije.