7 stranih diplomata koje su ostavile trag u Srbiji

Pojedini konzuli i ambasadori presudno su uticali na istoriju naše zemlje

Džordž Lojd Hodžis: Viski za Miloša

Britanski diplomatski predstavnik u Srbiji i potom generalni konzul otvoreno se družio sa srpskim knjazom, pa ga je čak navikao na čuveno piće

Britanska vlada ucrtala je Srbiju na svoju političku mapu tek 1836. godine. Kad je u maju te godine saopšteno da je Austrija postavila svog konzula u Srbiji, i lord Henri Džon Templ Palmerston, britanski ministar inostranih poslova, doneo je odluku da uspostavi neposredne diplomatske veze s Miloševom Srbijom.

Vojnik u diplomatiji

Pukovnik Džordž Lojd Hodžis, prvi britanski diplomatski predstavnik u Srbiji, s porodicom je u Beograd stigao krajem maja 1837. godine, a 8. juna je u Kragujevcu predao akreditive Milošu.

Hodžisu je ovo bilo prvo mesto u diplomatskoj službi. Pre toga je bio profesionalni vojnik. U vojsku je stupio sa 16 godina, borio se u Portugalu i Španiji, a bio je i učesnik bitke protiv Napoleona kod Vaterloa. Njegovo postavljenje za konzula u Srbiji bilo je nagrada za to što je vredno agitovao da se general pod čijim se zapovedništvom borio u Španiji izabere za člana parlamenta. Džordž Lojd Hodžis u Srbiju je došao s preciznim instrukcijama - da pažljivo prati nastojanja Rusije da proširi svoj uticaj u Srbiji, ali da Milošu ne obećava nikakvu podršku Londona. Knez Miloš ga je vrlo lepo primio, a kao tumač služio im je Milošev lekar dr Bartolomeo Kunibert. Hodžis ga je koristio i kao svog doušnika i za njegovo plaćanje dobijao je trideset funti godišnje od svog ministarstva. Britanski vicekonzul se, međutim, nije zadovoljio ulogom pažljivog i neutralnog posmatrača, već je počeo da se meša u politička zbivanja u Srbiji.

U to vreme Rusija je nastojala da Milošu nametne senat ili savet sastavljen od ljudi u koje ima poverenje i tako obezbedi sebi veliki uticaj. Hodžis je podržavao Miloša u otporu ovoj inicijativi i na svoju ruku mu obećao pomoć Velike Britanije u slučaju zaoštravanja odnosa s Rusima. Miloš je, iz političkih razloga, isticao svoje prisne odnose s britanskim konzulom. Otvoreno su se družili, a prema nekim izvorima, Hodžis je srpskog knjaza navikao na viski i snabdevao ga ovim pićem. Takva bliskost izazvala je otpor prema Hodžisu kod Miloševih protivnika među Srbima. Oni su u Englezu videli Miloševog saveznika koji bi mogao da omete sprovođenje njihovih državničkih i političkih zamisli. Na Hodžisa su, zbog uticaja na Miloša, s nepoverenjem gledali i beogradski paša Jusuf Ali i Austrijanci...

Protesti i priče

U pokušaju da suzbiju njegov uticaj, Rusi su poslali jednog svog specijalnog izaslanika, a Palmerston je uzvratio unapređenjem Hodžisa u generalnog konzula, što je trebalo da znači da su odnosi podignuti na viši nivo. S druge strane, knjaževi protivnici su širili glasine da je Miloš prodao Srbiju Englezima, da namerava da uvede katoličanstvo (iako Englezi nisu katolici) i slično... Hodžis je sve to postigao za desetak meseci boravka u Srbiji, ali je njegov položaj postao nepovoljan kad je izostala konkretna pomoć Britanije. Palmeston mu je naložio da Miloša otvoreno obavesti da “ne treba očekivati da će Engleska zaratiti s Rusijom samo zbog Srbije”... Konzul je postao smetnja svima - i Milošu i njegovim protivnicima. Po beogradskim ulicama pojavljivali su se uvredljivi napisi o Hodžisu, a pred konzulatom su priređivane demonstracije. On je pisao u London da je s porodicom u opasnosti, pa je u maju 1839. povučen. Dve nedelje kasnije i Miloš je morao da napusti presto i zemlju..

Judžin Skajler: Doček uz vojsku

Amerikanac je u kraljevu palatu 10. novembra 1882. stigao velikom dvorskom kočijom u pratnji kraljevog prvog ađutanta i vođe kraljeve garde

Odmah po završetku građanskog rata koji je odneo više od pola miliona života i u pepeo pretvorio privredu mlade države, SAD se bacaju u živu diplomatsku aktivnost, koja treba da im otvori nova tržišta.

Suve šljive

Državni sekretar Vilijam Sevard 1867. postavlja za američkog konzula u Bukureštu nekog Lajoša Čapkaja, koji posle samo tri nedelje na novoj dužnosti piše u Vašington da bi Sjedinjene Države morale da imaju konzula i u Beogradu. Dobija ovlašćenje da “može postaviti konzularnog agenta u Srbiji” i raspituje se u Beogradu ko bi bio pogodan za tu funkciju. Iz srpske prestonice mu odgovaraju da se “Beograd raduje”, ali da nema nikog ko bi besplatno obavljao tu dužnost. Ovakav uglađeni odgovor bio je pokušaj da Srbija izdejstvuje diplomatske odnose na nivou višem od konzularnog agenta. Čapkaj onda predlaže Vašingtonu da on sam bude akreditovan na dvoru kneza Mihaila na isti način kao što je u Rumuniji, ali nekoliko meseci kasnije Mihailo je ubijen i svi dogovori propadaju...

Devet godina kasnije Srbija na Berlinskom kongresu (1878) stiče potpunu nezavisnost. Predsednik SAD je Rateford Biršard Hejz, a Beogradu najbliži američki diplomata je poslanik u Beču Džon Kason. On je svedok intenzivnih napora Italije, Nemačke i Rusije da u Srbiji ostvare svoj uticaj, a iz Beča dobro vidi i pokušaje Austrougarske da Srbiju uvuče pod svoje okrilje. Kason u nekoliko navrata piše Vašingtonu o potrebi uspostavljanja odnosa s nezavisnom Srbijom.

Istovremeno, Srbija posle sticanja nezavisnosti žuri da sa što više zemalja zaključi ugovore o trgovini. U toj žurbi, 1. juna 1879. godine knez Milan izdaje ukaz o postavljenju Gerdharda Jansena, “stanovnika njujorškog, za počasnog srpskog generalnog konsula u Nju Jorku”. Ovaj Nemac u SAD se bavio trgovinom i, kad je osnovao firmu za uvoz suvih šljiva, uspostavio je poslovne veze s Ristom Paranosom, čuvenim beogradskim trgovcem, koji ga je i preporučio za našeg konzula. Srpski dvor je prenebregao sitnicu da ugovor o konzularnim odnosima sa SAD nije bio potpisan, pa je Vašington ovaj potez nazvao “preuranjenim”, prihvativši, ipak, Jensena za “privremenog počasnog generalnog konzula Srbije sa svim počastima i pravima koje ima u tom zvanju”. Konzularni odnosi biće uspostavljeni tek u oktobru 1881. godine jer je u međuvremenu bio ubijen američki predsednik Džejms Garfild.

Sedište u Atini

SAD su za prvog diplomatskog predstavnika u Srbiji postavile Judžina Skajlera. On je svoja akreditivna pisma predao kralju Milanu 10. novembra 1882. godine. Zorica Janković, kustos Istorijskog muzeja Srbije, koja je o ovome objavila knjigu, piše da je Skajler u kraljevu palatu, današnju Skupštinu Beograda, stigao tačno u podne velikom dvorskom kočijom u pratnji kraljevog prvog ađutanta i vođa kraljeve garde. Na ulazu u dvor bila je postrojena počasna četa, dok je vojna muzika svirala “Hejl Kolumbija”, tadašnju nezvaničnu himnu SAD. Budući da je Vašington vodio računa o finansijama, Judžin Skajler, njen prvi diplomatski predstavnik u Srbiji, imao je sedište u Atini, jer je pored Srbije bio istovremeno i diplomatski predstavnik SAD za Grčku i Rumuniju. Na dužnosti opunomoćenog ministra i generalnog konzula SAD u Kraljevini Srbiji ostao je dve godine. Potom je službovao u Egiptu, gde se razboleo od malarije. Imao je pedeset godina kada je 1890, umro u Veneciji. Tu je i sahranjen.
Konstantin Dumba: Špijun i diplomata

Prvi ambasador Austrougarske koji nije plemić u Srbiju je stigao nekoliko meseci pre Majskog prevrata, a posle njega je predvodio bojkot Beograda

Karijera Konstantina Dumbe, sin Grka koji je emigrirao u Beč, smestila se između dva neobična događaja: pre njega, svi ambasadori Austrougarske bili su plemići, Dumba je prvi građanin među njima, a iz poslednje zemlje bio je proteran zbog špijunaže.

Doktor prava

Posle sticanja doktorata iz pravnih nauka, Dumba je stupio u bečko ministarstvo spoljnih poslova 1879. godine. Prvo mesto službovanja bilo mu je u Londonu, a onda je radio u ambasadama u Sankt Peterburgu, Rimu, Bukureštu i Parizu. Od 1903. do 1905. Dumba je bio ambasador Austrougarske carevine u Srbiji. Predao je akreditive kralju Aleksandru Obrenoviću 7. januara, a već 11. juna, po novom kalendaru, kralj i kraljica Draga ubijeni su u Majskom prevratu.

Prvi stranac u Beogradu koji je saznao za ubistvo kraljevskog para bio je upravo austrougarski poslanik u Beogradu Konstantin Dumba. Zločin se desio oko četiri sata ujutru, a nešto pre pet sati, u pratnji svog vojnog atašea majora, on je uspeo da se probije kroz kordon vojske oko dvora, a zatim stigne do pukovnika Aleksandra Mašina, pod čijom je komandom prevrat i izvršen.

“Staloženost i mirno držanje Mašina mi je imponovalo”, pisao je kasnije u svojim memoarima. “Na besprekornom francuskom jeziku prvo se izvinio što ne može sa mnom da razgovara u salonu za prijeme jer se on i njegovi prijatelji upravo dogovaraju o obrazovanju vlade. Ali mi možete garantovati da su oni apsolutni gospodari situacije... Ja mogu slobodno nenaoružan da idem kroz Beograd a da me niko ni prstom ne dirne...”

Evropske monarhije bile su zgrožene ubistvom. Prvo su Englezi od kralja Petra Karađorđevića tražili kažnjavanje oficira zaverenika, a onda im se pridružio Konstantin Dumba. On je ubedio svog ministra inostranih dela Goluhovskog da koordinira diplomatski štrajk protiv Srbije s ciljem da se Srbija prisili da ukloni zavereničke oficire sa uticajnih mesta i da ih adekvatno kazni. Štrajk je uspeo jer su u Beogradu, početkom 1904, ostali samo poslanici Grčke i Turske. A onda su politički interesi prevagnuli, pa su se diplomate, jedan po jedan, vratile...

Nepoželjan

Dumba je u junu 1905. godine premešten u Švedsku, a 1913. postavljen je za ambasadora u SAD. Tu ga je zatekao Prvi svetski rat. Amerikanci su u ovom ratu bili neutralni do 1917, pa je bečki izaslanik neometano mogao da vodi propagandni rat protiv Srbije. Na optužbe da je austrougarska vojska 1915. počinila zverstva u Mačvi, on je u Njujork tajmsu marta 1915. izjavljivao da su “navodne civilne žrtve bili izmasakrirani austrijski i mađarski vojnici” i da su Srbi poznati po takvim prevarama. On se još žalio da su u borbe bile uključene seljanke koje su, umesto dece, u povojima nosile bombe... U novembru 1915. Amerikanci su presreli njegovo pismo Beču, u kojem je predlagao sabotaže fabrika municije u SAD. Proglašen je za nepoželjnu osobu, pa se, zahvaljujući diplomatskim konvencijama, preko teritorija zemalja koje su bile u ratu sa Austrougarskom neometano vratio u Beč. U penziji se preobratio u pacifistu i napisao memoare. Umro je 1947.

Nikolaj Hartvig: Smrt u poslanstvu

Ruski predstavnik u Srbiji je bio omiljen, a kada je posle atentata u Sarajevu 1914. godine otišao kod barona Gizla, umro je iznenada od srčanog udara. Pričalo se da su ga Austrijanci ubili

Nikolaj Henrihovič Hartvig rođen je 1857. godine na Kavkazu, u osiromašenoj aristokratskoj porodici vojnog lekara, Rusa nemačkog porekla. Sa osamnaest godina započeo je diplomatsku službu.

Od Cetinja do Beograda

Služio je kao ataše u tadašnjoj crnogorskoj prestonici Cetinju, bio je ruski konzul u bugarskom Burgasu, a 1909. godine došao je je na čelo ruske diplomatske misije u Srbiji. Za vrlo kratko vreme postao vrlo popularan kod Srba, koji su u njemu prepoznali iskrenog prijatelja. Družio se s kraljem Petrom I, s vojvodom Putnikom i s Nikolom Pašićem. Ostalo je zapisano da je Pašić bio stalni gost Hartvigov i da su Srbi govorili Rusima: “Naša brada se savetuje sa vašom bradom” jer su obojica imala upadljive brade.

Vest o atentatu u Sarajevu na Vidovdan 1914. stigla je u Beograd po podne i odjeknula kao bomba. Odmah su prekinute sve vidovdanske proslave, pozorišta su zatvorena, narodna veselja otkazana...

Austrougarska propaganda, međutim, pripremala je teren za rat: bečke novine su, između ostalog, pisale da Hartvig nije hteo da na zgradi ruskog poslanstva spusti zastavu na pola koplja i da je uveče na dan atentata priredio slavlje. Kako bi to demantovao, 10. jula po podne Hartvig se telefonom najavio austrougarskom poslaniku baronu Gizlu i u devet sati uveče i otišao u austrougarsko poslanstvo, zgradu na uglu današnjih ulica Svetozara Markovića i Krunske.

Gizl je kasnije ispričao da ga je Hartvig uveravao da je zastava bila spuštena na pola koplja i da nikakvog slavlja uveče na dan atentata nije bilo, nego da je u ambasadi odigrana ranije zakazana partija bridža s trojicom gostiju, među kojima je bio i austrougarski konzul grof Ponkrac...

Infarkt

“Pošto se Hartvig sve više uzbuđivao, ja sam pokušao da ga umirim, izjavivši da će njegova uveravanja biti prihvaćena u Beču s velikim zadovoljstvom. Na tome se naš zvanični razgovor završio i mi smo seli na kožnu sofu. Hartvig se u međuvremenu umirio; ja sam se zainteresovao da li da mu dam čaj, još nešto drugo ili, možda, on želi cigaretu. Odbivši sve, on je zapalio svoju cigaretu, usput se izvinivši što ne podnosi nikakve druge. U poslednje vreme on se ne oseća potpuno zdravo, rekao je Hartvig... Tog momenta Hartvig se uhvatio desnom rukom za srce, kratko je kriknuo: ‘Ah! ‘ i spustio glavu.”

Gizl je pozvao dvorskog lekara dr Slobodana Ribnikara, pa još dvojicu, ali Hartvigu nije bilo spasa. Umro je od srčanog udara. Kroz Beograd se odmah proneo glas da je Gizl otrovao Hartviga, i ta će se legenda u nekim nacionalističkim krugovima održati do dana današnjeg.

Na molbu srpske vlade, ruski car Nikolaj II, kao znak posebne naklonosti prema Srbiji, dozvolio je da Hartviga sahrane u Beogradu. Pogrebu su prisustvovali kralj Petar, njegovi sinovi Đorđe i Aleksandar, knez Pavle, Nikola Pašić... U povorci je bio i Gizl, ali su svi članovi njegovog poslanstva, sa svojim porodicama, za svaki slučaj prešli u Zemun, u Austrougarsku.

Odmah posle sahrane odlučeno je da Beogradska ulica, između Slavije i Pravnog fakulteta, ponese Hartvigovo ime, ali je ta odluka realizovana tek 1930. godine. Posle 1941. Nemci su joj vratili naziv Beogradska, a komunisti nazvali po Borisu Kidriču. Danas je opet Beogradska.

Vilijam Montgomeri: Diplomatija kao biznis

Američki ambasador u Srbiji imao je presudan uticaj na pojedine odluke vlasti, a položaj je koristio za poslovanje

S ciljem da se srpska opozicija podrži u borbi protiv Miloševića, u avgustu 2000. godine pri američkoj ambasadi u Budimpešti otvorena je Kancelarija za jugoslovenska pitanja, a na njeno čelo postavljen je ambasador SAD u Zagrebu Vilijam Montgomeri. Hrvatski predsednik Mesić i premijer Račan prilikom posete Vašingtonu zatražili su od Klintona i Olbrajtove da ostave Montgomerija “još malo u Hrvatskoj”, ali im je Medlin Olbrajt uz smešak odgovorila: “Ambasador Montgomeri dobio je nov, odgovorni zadatak koji mora da obavi”. Bio je to samo nastavak jedne karijere obeležene političkim prevratima.

Veze s Karićima

Rođen 1945. u provinciji, diplomirao je psihologiju i magistrirao menadžment. Tri godine je služio vojsku, od toga je jednu proveo u borbama u Vijetnamu, odakle se vratio sa impresivnim odlikovanjima. U diplomatiji je bio od 1974, a osamdesetih je već bio u Srbiji, kao sekretar za ekonomsko-komercijalne poslove Ambasade SAD u Beogradu. Do 1996. bio je ambasador u Bugarskoj, zatim specijalni savetnik predsednika SAD za sprovođenje mirovnog plana za Bosnu, a od 1997. ambasador u Hrvatskoj. I u jednoj i u drugoj zemlji bio je umešan u skandale, ali i svedok, a verovatno i akter, političkih potresa. Odmah po dolasku u Sofiju tražio je promenu Ustava, a u Zagrebu je izdejstvovao novi izborni zakon...

Posle oktobarskih promena 2000, Montgomeri je postavljen za ambasadora u Jugoslaviji. Njegove aktivnosti u Beogradu bile su diskretnije nego u Sofiji i Zagrebu, ali je uticaj na pojedine odluke vlasti bio presudan. Prema pisanju štampe, na primer, pritisak koji je Montgomeri izvršio na vlasti u Beogradu bio je ključan da se donese odluka o izručenju Slobodana Miloševića u Hag. Takođe, otvorio je slučaj braće Bitići... Smenjen je 2004, znatno pre isteka mandata, posle skandala u javnosti koji je izazvala njegova supruga, uverena da je ambasador vara sa sekretaricom. Štampa je tvrdila da su Montgomerijevom prevremenom odlasku doprinele i poslovne veze s braćom Karić. Nije se vratio u SAD. Napustio je diplomatiju i nastanio se u Cavtatu. U Beogradu su imali razvijene poslove u agenciji za obezbeđenje (s bivšim Koštuničinim savetnikom Gradimirom Nalićem) i u konsaltingu - sa ozloglašenim Miloševićevim ministrom Goranom Matićem.

Izviždan u Areni

Pre šest godina, posle objavljivanja memoara, opet se našao u centru pažnje. Izneo je niz stavova koji su uzvitlali prašinu: da ubistvo premijera Zorana Đinđića nema političku pozadinu, da je američka administracija još 1992. prepoznala Kosovo kao moguću neuralgičnu tačku na Balkanu, pa je Milošević upozoren da će SAD u tom slučaju reagovati; da je između Đinđića, Čedomira Jovanovića i Ljubiše Buhe Čumeta postojalo duboko poznanstvo... Iste godine pojavio se u Kombank areni, na proslavi druge godišnjice SNS - i bio izviždan od članstva ove stranke. U intervjuima se zalagao i za podelu BiH, što su neki analitičari pročitali kao plaćeno lobiranje... Optužbe koje je ubijeni vlasnik Nacionala Ivo Pukanić iznosio na račun Mila Đukanovića i njegove navodne umešanosti u šverc cigareta podstakao je, još u vreme dok je bio ambasador, Vilijam Montgomeri. Kasniji razvoj događaja pokazao je da to nije bila zvanična politika SAD.
Tadaši Nagaj: Počasni građanin Beograda

Zahvaljujući diplomati iz Tokija, narod i vlada Japana od 2000. do 2010. poslali su Srbiji oko 200 miliona evra

Narod i vlada Japana od 5. oktobra 2000. do 2010. godine pružili su pomoć Srbiji u ukupnoj vrednosti od blizu 200 miliona evra, a samo Beogradu je poklonjeno 30 miliona evra. Najveće zasluge za to imao je Tadaši Nagaj, koji je u Srbiji proveo 16 godina radeći na raznim diplomatskim funkcijama: ataše, sekretar i zamenik šefa misije, a od 2005. do oktobra 2009. godine bio je ambasador.

Koncert u Filharmoniji

Tadaši Nagaj je rođen u Tokiju 1943. godine. Diplomirao je društvene nauke 1968. na Međunarodnom hrišćanskom univerzitetu u Tokiju, a zatim je tri godine studirao i na univerzitetima u Beogradu i Zagrebu, gde je dobro naučio srpski jezik. Važi za odličnog poznavaoca ekonomskih sistema nekadašnjih socijalističkih zemalja. Muzikom se bavi od detinjstva, svira flautu, a od Beograda se 2008. godine oprostio koncertom u Beogradskoj filharmoniji. Po odlasku iz Srbije nastanio se kao penzioner u San Francisku, u SAD.

O danima u Srbiji rekao je: “Imao sam sreće da radim u Srbiji u pravo vreme i siguran sam da bi se slično meni ponašao i bilo koji drugi ambasador Japana. U Beograd sam prvi put došao 1968. godine, imao sam četiri mandata, a za to vreme na ovim prostorima mnogo toga se desilo. Sećam se da je naša ambasada bila otvorena i za vreme bombardovanja 1999. godine... Za razliku od Japanaca, Srbi su samouvereni. Jedina osobina koju kod vas ne razumem jeste da na svaki sastanak kasnite pola sata.”

Vojislav Koštunica, tadašnji predsednik SRJ, u januaru 2002. odlikovao je Nagaija Ordenom jugoslovenske zvezde drugog stepena zbog “dugogodišnjeg zalaganja na unapređivanju prijateljskih odnosa između Japana i Jugoslavije”.

Tada već bivšem ambasadoru Japana u Srbiji Tadašiju Nagaiju u leto 2010. svečano je uručeno priznanje Počasni građanin Beograda. Ovo priznanje za 62 godina dobilo je 29 ličnosti.

Najviša zahvalnost

U svetu, to priznanje je izraz najviše zahvalnosti jednog grada pojedincu, a u Beogradu je uvedeno 19. jula 1954. godine. U vreme socijalizma najčešće je dodeljivano zvaničnicima iz država koje su bile u dobrim diplomatskim odnosima s rukovodstvom bivše Jugoslavije i Brozom lično. Prvi počasni građanin Beograda bio je, naravno, Tito, a poslednji su, proglašeni prošle godine, pisac Peter Handke, reditelj Nikita Mihalkov i norveški diplomata, ambasador Torvald Stoltenberg.

Za počasne građane proglašeni su i car Etiopije Hajle Selasije, prvi premijer Indije Džavaharlal Nehru, predsednik Egipta Gamal Abdel Naser, kralj Kambodže Norodom Sihanuk, predsednik Prezidijuma Vrhovnog sovjeta SSSR Leonid Brežnjev, ali i severnokorejski diktator Kim Il Sung.

U slučaju ambasadora Nagaja, politika se umešala na najgori mogući način: inicijativu da mu se dodeli ovo priznanje pokrenula je uprava Narodnog pozorišta još 2008. Ideji su se, međutim, usprotivili radikali, smatrajući presudnim to što je Japan priznao nezavisnost Kosova. Tek kad je promenjen statut tako da je za dodelu titule počasnog građanina postala dovoljna prosta većina odbornika, dobrotvor Srbije Tadeši Nagaj dobio je ovo priznanje.