Na današnji dan pre 36 godina preminuo je predsednik SFRJ Josip Broz Tito. U zemlji u kojoj mrtvi vladari zapravo nikada ne umiru bivši predsednik i dalje je aktuelna tema, a koplja se i dalje lome. Za neke je bio "najveći sin naših naroda i narodnosti", za druge zločinac, ali pre svega, bio je i ostao jugoslovenski brend, sa svim svojim prednostima i nedostacima.

Oni skloni nostalgiji i danas se sa setom prisećaju Socijalističke Federativne Republike El Dorado i vremena kada je mleko teklo u potocima, kuće su nicale kao pečurke posle kiše, radnici se budili i lezali s osmehom na licima, a posezanje za novčanikom nije bio događaj koji je izazivao tugu.

Oni drugi ne dele njihov optimizam i smatraju da je reč o mračnom periodu istorije pozivajući se na zločine, smaknuća, ostrva rezervisana za političke neistomišljenike i sve samo ne sjajan život za pojedince sa stavom koji nije bio u skladu s ideologijom tadašnjeg režima.

Ipak, svi će reći da je Josip Broz Tito bio jedinstvena pojava i istorijska ličnost koja i dan-danas egzistira u kolektivnoj svesti naroda i “natprirodno biće” o kojem se raspredaju priče više od tri decenije nakon njegove smrti i više od 20 godina nakon smrti njegove samoupravne tvorevine.

Voleli li ga ili mrzeli, reč je o kultu koji odbija da umre ili barem odbijamo da ga sahranimo.

Tito kao zvezda filma, televizije i pozorišta

U svojim nastojanjima da se predstavi na najbolji mogući način, Tito nije koristio samo moć javne televizije, medija, domaćih i stranih javnih ličnosti, vojske, spin doktora, već i kao pravi filmofil, snagu sedme umetnosti.

Međutim, zanimljivo je pomenuti da, uprkos dugogodišnjoj sveprisutnosti i statusu mitskog simbola, postoji vrlo malo snimaka iz privatnog života, a valja nadodati i kako je u jugoslovenskoj kinematografiji, pre njegove smrti, često spominjan, ali u stvarnosti se vrlo retko pojavljivao kao lik.
Ipak, kao što smo imali prilike saznati pogledavši dokumentarni film "Cinema Komunisto", Tito nije voleo jeftine trikove već je pazio da se njegovom liku pristupa sa oprezom i taktom, a kako bi sebe i partizane učinio "većima od života", angažovao je najbolje reditelje, domaće i strane zvezde i izlazio u susret snimateljima, kako finansijski, tako i logistički (korišćenje vojske i vojne opreme).

Filmska kritičarka Mira Boglic tako ističe da je Tita prvi put na filmu 1945. otelotvorio Rus Ivan Bersenjev u sovjetskom filmu "U planinama Jugoslavije", a u Jugoslaviji Vjekoslav Afrić u filmu "Živeće ovaj narod". Usledili su Ričard Barton ("Sutjeska"), Marko Todorović ( Užička Republika" i u nizu televizijskih i pozorišnih projekata), Lazar Ristovski ("Igmanski marš"), Miša Janketić ("Tito-Čerčil, strogo poverljivo"), Rade Šerbedžija ("Bombaški proces"), a u Vrdoljakovoj mini seriji i Boris Svrtan koji se s likom Josipa Broza prvi put susreo 1993. u "Spika na spiku".

Bilo je tu i pozorišnih predstava i niz dokumentarnih filmova o Titu, a onaj Antuna Vrdoljaka (koji je veliki deo građe "pozajmio" iz nikad završenih Bulajićevih "Iz Titovih memoara") 2010. pretvorio se u pravi televizijski blokbaster.

Tito kao jugoslovenski simbol stila

Fascinaciju Titom nisu delili samo narodi ovih prostora već i poznati gosti koji su pohodili naše krajeve i redovno ostajali oduševljeni raskošnim životnim stilom predsednika. Tadašnje lepotice Sofija Loren, Đina Lolobriđida i Brižit Bardo bile su njegove počasne gošće na Brionima i izložene šarmu “jugoslovenskog Getsbija”.

Ričard Barton i Elizabet Tejlor bili su dobri prijatelji sa jugoslovenskim šefom, Orson Vels tvrdio je da je Tito "najveći čovek na svetu", a čak je i poznati reditelj i oskarovac Oliver Stoun svojevremeno izjavio kako bi voleo da snimi film o Titu.

I zaista, priča o Titu je kao stvorena za veliko platno. Raskoš, život na visokoj nozi, skupa pića, odela po meri, megalomanske zabave, luksuzni vozni park i žene... Bio je to pravi kapitalistički način života usred Balkana - a Tito nije štedeo. U nedostatku kralja, Tito je bio, kako bi Amerikanci rekli, "sledeća najbolja stvar". Štaviše, Nikita Hruščov jednom prilikom je izjavio: "On nije komunista - on je kralj".

Odličan PR, koji je možda bolje nazvati starom dobrom propagandom, pretvorio ga je u nešto više od običnog diktatora - čoveka koji je pio samo čivas, pušio najfinije cigare i važio za zavodnika bez premca.

Primera radi, poznata je njegova afrička turneja koja se razvukla na 72 dana, a pritom je za sobom, poput zvezde, vukao vojsku zabavljača i ratnu mornaricu.

Tito kao nepresušan izvor inspiracije muzičara

Neko bi pomislio da su muzičari bivše Jugoslavije gajili snažna i na mahove romantična osećanja prema Titu. Pesmi o “Nnjvećem sinu” nisu mogle da odole ni mnoge zvezde kao što su Zdravko Čolić ("Druže Tito, mi ti se kunemo"), Lepa Brena ("Živela Jugoslavija"), Neda Ukraden ("Drugarice, posadimo cveće") pa čak i Oliver Dragojević ("Tito i Prva proleterska").

Ipak, Seid Mamić Vajta i Teška Industrija otišli ​​su korak dalje i 1985. zakoračili na teren prave poezije: "Sva moja ljubav pod ovim suncem je za Tita i nikad ona na drugog da pređe neće".

Tito kao ruski špijun, dvojnik, musliman i mason

Uz ovakvu popularnost dolaze i brojne teorije zavere pa je Tito u godinama nakon smrti dobio i jednu novu dimenziju o kojoj se za njegovog života nije moglo javno pisati niti govoriti. U njegovim "nezvaničnim biografijama" tako često možete da naiđete na niz više ili manje proverenih informacija koje su vremenom postale legende u koje mnogi bezrezervno veruju.

Tito je tako bio agent NKVD-a, imao je snažne veze s masonima koji su uticali na događaje u bivšoj Jugoslaviji, pre smrti je prešao na islam, ali priča koja se najduže zadržala u narodu bila je ona da ga je u jednoj fazi života zamenio misteriozni infiltrator, dvojnik kog je obučavao ni više ni manje nego Staljin.

"Dokaza" je više nego dovoljno, a verzija priče još više. Njegov izgovor je nekima bio sumnjiv, svirao je klavir (što je nečuveno za decu iz siromašnih porodica), a ako to nije dovoljno, izvučen je "as iz rukava". Naime, "pravi Tito", ra razliku od podmetnutog, nije imao deset prstiju jer je neki njegov kolega šegrt nekom nekad potvrdio da je Titu, još kao mladom bravaru, mašina odrezala prst. Verovali u priču ili ne, ona se zadržala i još se prepričava s više ili manje ukrasa.

Tito kao bajka pre spavanja

Generacije dece odrastale su na neverovatnim dogodovštinama mladog Tita, a postati Titov pionir postala je neizbežna stanica u odrastanju mladih ljudi. Ipak, bila je više od toga, bila je to čast. Drugim rečima, već od malih nogu deci je trebalo usaditi "prave vrednosti", a to je najlakše bilo učiniti uz pomoć priča o ponekad nestašnom, ali uvek hrabrom i plemenitom Vođi.

"Dečak sa Sutle" potekao je iz radničke porodice i bio je, zbog teške nemaštine, prisiljen da radi od malih nogu, a priče o njegovom odrastanju, ukrašene ili ne, postale su poučne crtice čija je svrha bila da mlade poduče pravim vrednostima.

Na primer, još kao dete, mladi Josip je s tavana ukrao sušenu svinjsku glavu koju je porodica Broz čuvala za Novu godinu, ali to nije učinio iz sebičnih razloga već kako bi nahranio braću i sestre. Tu je i priča o snalažljivom Joži koji je slomio korito koristeći ga kao sanke, kao i o ljubimcu iz detinjstva, kudravom ovčaru uz kojeg je pravio prve korake i kojeg je naposletku spasao sigurne smrti hraneći ga bez očevog znanja.

A kad je materija upijena, Tito nije bio samo voljeni vođa, već i dobar drug, ljudina, ljubitelj životinja, vešt taktičar i gotovo svemogući "natčovek" s imidžom običnog čoveka.

Pioniri su postali omladinci, Titova štafeta bila je događaj godine, a 25. maja (iako je njegov rođendan bio 7. maja slavio se 25. kako bi označio neuspešan nacistički pokušaj likvidacije vođe), nakon što je proputovala celu Jugoslaviju, bila bi mu lično uručena u Beogradu na organizovanim sletovima.

I posle Tita - Tito

Štafeta je prvi puta istrčana 1945, a održala se pune 42 godine. Ispočetka se radilo o "Titovoj štafeti (1945-1956), zatim o" Štafeti mladosti "(1957- 1980), a na kraju " I posle Tita - Tito "(1981-1987). Do Titove smrti, 1980. godine, dodeljivala se njemu lično tokom velikih sletova na stadionu JNA u Beogradu.

Poslednju Štafetu mladosti 1987. godine pratio je skandal u koji su uključene i vojska i policija. Naime, ponuđeni plakat za proslavu Dana mladosti, idejno rešenje ljubljanskog dizajnerskog ateljea Novi kolektivizam, u stvari je bio prepravljeni nemački nacistički plakat, kopija dela "Treći rajh" Riharda Klajna.

Problemi su nastali kada je Nikola Grujić, inženjer mehanike, zapazio sličnosti između dva plakata. Nakon što su u priču uključeni i mediji, izbila je tzv. "Plakatna afera". Policija je pokrenula postupak, a članovi komisije uključeni u odabir ovog predloga bili su podvrgnuti ispitivanju.

Do suđenja nije došlo zbog nedostatka dokaza, a nakon godinu dana slovenačko javno tužilaštvo je izdalo saopštenje za javnost zaključivši da je studio Novi kolektivizam "primenio legitimnu retrogradnu umetničku metodu koja je podložna različitim tumačenjima".

A da inspiracije na ovim prostorima nikad ne ponestaje dokazuje i film "Houston, We Have a Problem " Žige Virca koji se prikazuje u hrvatskim bioskopima i koji se bavi pričom o američkoj kupovini jugoslovenskog svemirskog programa.

Ukratko, Tito je i u 2016. jedna od najvećih zvezda i jedan od najprepoznatljivijih brendova ovih prostora

(Index.hr)