Istina, Dačić se prvi prijavio, još u izbornoj noći, ali je naprasno utihnuo. Samo se našalio, ponela ga „pobednička“ atmosfera

Postalo je već otrcano, istina, ali se omiljeni stih Ivice Dačića (nesuđenog premijera) „Ko bi reko čuda da se dese“ odlično uklapa u politički život Srbije. Ne samo što su se čuda izdešavala kad je reč o rasporedu političkih snaga i takozvanom koalicionom potencijalu pojedinih partija, već je još čudnije to što niko, ama baš niko, ne bi da zasedne u premijersku fotelju.

Istina, Dačić se prvi prijavio, još u izbornoj noći, ali je naprasno utihnuo. Samo se našalio, ponela ga „pobednička“ atmosfera. A tihuju i ostali. Mole Borisa Tadića njegovi (ali i oni tuđi), ali ne vredi. Ne da se. Ućutala se i Jorgovanka Tabaković. Nećkaju se i ostali. Prebacuju vruć krompir iz ruke u ruku. Niko ne bi da se opeče. A ako sedne u vruću stolicu - glavnu fotelju u Nemanjinoj 11 - male su šanse da se ne opeče.

Kako juče reče i novoizabrani predsednik Srbije, finansijska situacija nam je katastrofalna. Prazna kasa, kaže. Znamo mi to i sami, a zna i budući premijer. Gleda, valjda, i on kursne liste. Ode evro u božju mater, neko će morati da ga smiri. A ne gine mu ni težak rat s MMF (koji nam indirektno odande objaviše), jer ta ista kasa mora nekako da se napuni. O „ratu“ za Kosovo i Evropu da i ne govorimo. O radnim mestima, sirotinji, bedi, takođe. O tome su se napričali u kampanji za sva vremena, puna su im usta bila. Istrošili se. A sva je prilika, kako kažu i neki učeni ljudi, istrošiće se i taj ko se dohvati premijerske palice.

Može mu to biti direktna karta za opoziciju, u najboljem slučaju. Ili za „put bez povratka“, kako juče nekima požele Ivica Dačić.