ŠTA POBEDA TRAMPA ZNAČI ZA SRBIJU: Dobili smo novu priliku, na nama je da je iskoristimo

Čudo se ipak dogodilo. Nakon Bregzita, još jedan veliki svetski politički događaj razbio je sve analitičke klišee zasnovane na zastareloj metodologiji istraživanja javnog mnjenja i očekivanjima da se neke stvari u savremenom svetu jednostavno ne dešavaju, navodi dr. Vladimir Trapara, analitičar Instituta za međunarodnu politiku i privredu u Beogradu.

Donald Tramp je izabran za predsednika Sjedinjenih Država, i to relativno ubedljivo. Pobede Klintonove sam se bojao, pobedi Trampa se nadao, i to je sve. To što su mnogi domaći i strani analitičari smatrali da imaju osnova da tvrde da će Hilari ubedljivo da dobije izbore, ide njima na dušu. Bilo je i onih mudrijih, koji su tvrdili da se, ko god da pobedi, u američkoj spoljnoj politici ništa neće promeniti.

Promena američke "velike strategije"?

Moje mišljenje je da se sa pobedom Donalda Trampa stvaraju uslovi da se neke stvari ipak promene. To je tema ovog članka. Ključna promena mogla bi da se odigra u oblasti tzv. velike strategije SAD. Ako je verovati onome što je govorio u kampanji i suditi na osnovu njegovog izbora pojedinih saradnika, Tramp bi mogao da bude prvi pothladnoratovski predsednik koji će dovesti u pitanje veliku strategiju dominacije. Ova strategija podrazumeva da je vrhovni spoljnopolitički cilj SAD – osvajanje sveta, odnosno uspostavljanje svetske dominacije/hegemonije. Ono što po mišljenju većeg dela američke elite opravdava ovaj cilj jeste uverenje u izuzetnost američke nacije i njenu pozvanost da predvodi svet, koji ni u jednoj drugoj alternativi ne može da bude bolje mesto za život.

Prema ovoj viziji, i same SAD mogu da budu bezbedne i prosperitetne jedino ako na krilima svoje samoproglašene pobede u Hladnom ratu i premoći nad svim ostalim akterima međunarodnog sistema zavladaju svetom. Bil Klinton, Džordž Buš mlađi i Barak Obama bili su privrženi ovoj strategiji. Razlike su bile samo u nijansama. Obama je u toku svog prvog mandata bio prinuđen da malo olabavi osvajački pohod, kako bi se Amerika oporavila od rana koje je sama sebi nanela neuspešnim ratovima u Avganistanu i Iraku, nekritičnim i prebrzim evropskim prodorom na istok protiv Rusije, kao i lošom ekonomskom politikom koja je rezultirala svetskom ekonomskom krizom. Pri kraju prvog i u toku svog drugog mandata, Obama je odnosom prema posledicama „Arapskog proleća“, pre svega građanskom ratu u Siriji, te ukrajinskoj krizi, pokazao da ipak ostaje veran velikoj strategiji dominacije, i to liberalnom imperijalizmu kao njegovoj posebno malignoj varijanti. Da je Hilari Klinton dobila izbore, liberalni imperijalizam i velika strategija dominacije bi se gotovo sigurno nastavili i dodatno zaoštrili, gurajući svet ka ambisu opasnosti od izbijanja novog svetskog rata.

Sa Trampom u Beloj kući stvari bi se mogle pokrenuti u pozitivnom smeru, i to tako što bi Vašington makar privremeno odstupio od velike strategije dominacije u korist strategije ofšor uravnoteživanja. Ova velika strategija polazi od fundamentalno drugačije koncepcije nacionalnog interesa SAD. Prema njoj nije neophodno da Amerika vlada svetom da bi bila bezbedna i prosperitetna. Naročito nije neophodno, štaviše štetno je, da svoju težnju ka hegemoniji pravda svojom izuzetnošću i naprednošću svoje liberalne ideologije, progoneći one koji baštine neke druge vrednosti. Dovoljno je da SAD sačuvaju hegemoniju na zapadnoj hemisferi i spreče da neko drugi uspostavi hegemoniju na istočnoj. Ovo bi se postiglo uravnoteživanjem potencijalnih hegemona u Evropi i Aziji.

Kako u Evropi potencijalnog hegemona u ovom trenutku nema, dok bi u Aziji u perspektivi to mogla da bude Kina, preorijentacija sa jedne na drugu veliku strategiju mogla bi da donese veliki geopolitički zaokret Vašingtona. Naime, za SAD koje sprovode veliku strategiju dominacije Rusija predstavlja geopolitičkog neprijatelja broj jedan, kako je to bez dlake na jeziku ocenio Obamin protivkandidat na prošlim izborima, Mit Romni. Zašto – pa zato što se aktivno suprotstavlja američkom hegemonističkom pohodu, odbijajući da mu se pokori, odnosno da se odrekne svoje nezavisnosti, statusa velike sile i kulturne samobitnosti. Ukoliko bi se, međutim, Vašington preorijentisao na strategiju ofšor uravnoteživanja, Moskva ne samo da bi prestala da mu bude neprijatelj, već bi postala i potencijalni saveznik. Jer, Rusija niti želi, niti može da ostvari hegemoniju bilo u Evropi, bilo Aziji, te samim tim ne predstavlja pretnju i nema je potrebe uravnoteživati.

Sa druge strane, Kina bi u dogledno vreme sve i da ne ispolji otvorenu želju, mogla da stekne sposobnost da zapreti uspostavljanjem azijske hegemonije. Tako nešto bilo bi pretnja između ostalih i za Rusiju kao kineskog suseda, te bi bilo prirodno da SAD sarađuju sa Rusijom u obuzdavanju potencijalnog kineskog revizionizma. No, to bi bio neki razvoj situacije u perspektivi ukoliko se promena velike strategije pokaže kao trajna, a u ovom trenutku je bitno da ocenimo šta Trampova pobeda donosi rusko-američkim odnosima sada i ovde.

Aktuelni sukob Sjedinjenih Država i Rusije možemo da posmatramo na tri nivoa. Prvi je opšti, i tiče se pomenutog hegemonističkog pohoda SAD, kome Rusija stoji na putu. Ako se SAD preorijentišu na veliku strategiju ofšor uravnoteživanja i odustanu od ovog pohoda, više neće biti osnova za sukob i doći će do dugo čekanog rusko-američkog približavanja. U teoriji. U praksi, to približavanje moralo bi da se ispolji na posebnom, a naročito na pojedinačnom nivou.

Na posebnom nivou nalaze se dugoročne spoljnopolitičke inicijative SAD preduzete kao deo hegemonističkog pohoda, poput širenja NATO i njegove vojne infrastrukture na istok i mešanja u unutrašnje poslove suverenih zemalja (izazivanja „obojenih“ revolucija, ponekad i direktnih oružanih intervencija) sa ciljem rušenja nezavisnih i uspostavljanja marionetskih režima. Na pojedinačnom, to su konkretni potezi koje SAD u poslednje vreme povlače na štetu Rusije. Posebno goruća su pitanja raspoređivanja protivraketnog štita u Istočnoj Evropi, ukrajinske i sirijske krize.

Prelazak na strategiju uravnotežavanja

Preorijentacija na strategiju ofšor uravnoteživanja morala bi da obuhvati sledeće: odustajanje od daljeg proširenja NATO, pa čak i preispitivanje dosadašnjeg proširenja i uloge ovog vojnog saveza, kako bi se on sveo na defanzivan vojni savez za odbranu zapadne civilizacije od potencijalnih pretnji (među kojima nije Rusija); odustajanje od treće faze raspoređivanja protivraketnog štita u Poljskoj i stvarna saradnja sa Rusijom oko sprovođenja eventualnih novih planova o protivraketnoj odbrani; prestanak podrške anti-ruskim političkim snagama na postsovjetskom prostoru i prozapadnoj opoziciji u samoj Rusiji; traganje za kompromisnim rešenjem ukrajinskog sukoba uz uvažavanje interesa Rusije i insistiranje na budućoj vojnoj i političkoj neutralnosti Ukrajine; kompromisno rešavanje sirijskog sukoba, uz prethodno dokrajčivanje Islamske države zajedničkom akcijom ruskih i američkih snaga i njihovih klijenata na terenu.

Ako Tramp u toku svog mandata bude povukao ove poteze, sigurno će doći do prestanka neprijateljstva i približavanja SAD i Rusije – bez njih zapravo ni ne može da dođe do približavanja, što je pokazao neuspeh Obaminog „resetovanja“. A da li će ih povući? Za početak, opredeljenje da se odnosi sa Rusijom poprave postoji, a prvi test biće Sirija. Ako je povodom nečega Tramp bio kategoričan u toku kampanje, to je insistiranje na saradnji sa Rusijom radi konačnog slamanja Islamske države. Na ruku takvom scenariju ide činjenica da je tako nešto već počelo da se odigrava na terenu. Već se može nazreti mapa Sirije nakon konačnog primirja u toj zemlji, sa relativno jasnom podelom sfera uticaja, gde bi Rusija i Iran zadržali odlučujući uticaj u zapadnoj polovini njene teritorije, a SAD i njihovi regionalni saveznici (Turska i Saudijska Arabija) u severnim, istočnim i južnim oblastima. Na osnovu te podele tražilo bi se kasnije i kompromisno političko rešenje među lokalnim akterima.

Što se tiče drugih pitanja, naivno bi bilo očekivati da Tramp može da prizna aneksiju Krima, ali će se sigurno dogovarati sa Rusijom o traženju kompromisnog rešenja za Donjeck i Lugansk. Nakon toga bi ostalo samo da vreme odradi svoje u pogledu unutrašnjepolitičkih kretanja u Ukrajini koja će neminovno dovesti do nove neutralizacije zemlje, ukoliko izostane američki pritisak u nekom drugom pravcu (kakav smo videli na početku ukrajinske krize). Proširenje NATO i dalji razvoj protivraketnog sistema su već dovoljno otežani asertivnim reakcijama Rusije, te Trampu neće biti teško da ih stavi na led (usuđujem se da kažem da nakon njegove pobede čak ni Crna Gora više nije sigurna članica zapadne alijanse). Naravno, topao lični odnos Putina i Trampa u najavi, koji bi bio sušta suprotnost namrgođenoj fizionomiji odnosa Putin-Obama, može da pruži bitan doprinos razrešavanju svih ovih pitanja.

No, treba biti realan i pomenuti i neka ograničenja. Svojim spoljnopolitičkim idejama Tramp izlazi iz do sada prisutne matrice svoje Republikanske stranke, koja trenutno ima većinu u oba doma Kongresa. Prethodni republikanski kandidati za predsednika Džon Mekejn i Mit Romni bili su daleko veći anti-ruski jastrebovi od demokrate Obame. U američkom sistemu kočnica i ravnoteža gotovo je sigurno da će rusofobična većina u Kongresu nastojati da blokira svaki predsednikov potez usmeren na približavanje s Rusijom. Dalje, tu su razne lobi grupe koje će nastojati da spreče značajnija pomeranja u američkoj spoljnoj politici. Posebno treba obratiti pažnju na istočnoevropski lobi, koji će sigurno nastaviti da huška Vašington na sukob sa Rusijom, jednako prilježno kako se trudio da minira Obamino „resetovanje“. Zatim su tu i razne nedržavne strukture, poput Fridom Hausa, Zadužbine za mir, Soroša, Rokfelera i ekipe, koje će nezavisno od toga ko je na mestu predsednika SAD nastaviti da sprovode liberalno-imperijalističku agendu.

Napokon, veliko je pitanje da li je jedan predsednički mandat (pa možda i dva) dovoljan da supersila poput SAD načini potpuni spoljnopolitički zaokret. Ako Trampa u Beloj kući nasledi neki novi liberalni imperijalista, idemo Jovo nanovo. No, za jednu malu zemlju možda je upravo taj jedan mandat dovoljan da sačuva sebe, kako god se situacija naknadno bude razvijala. Pogađate, reč je o Srbiji.

Za Srbiju je dobro što je pobedio Tramp. Kad kažem za Srbiju, mislim na njen narod i patriotski opredeljeni deo elite. Ne mislim na strukture koje finansiraju pomenuti Soroš i Rokfeler da bi navodno radile protiv uticaja Rusije u Srbiji, a zapravo protiv Srbije same. Kada su me novinari nakon izmišljenog Trampovog intervjua za Nedeljnik pitali da isti prokomentarišem, ja sam još uvek ne znajući da je intervju izmišljen rekao isto što bih i sada. Po meni je potpuno irelevantno da li će se Tramp izviniti Srbiji za NATO agresiju, veličati naše savezništvo u svetskim ratovima i slično. To su sporedna, emotivna pitanja. Interesi su važniji od emocija, tako da je suštinsko pitanje – hoće li SAD nastaviti da rade protiv interesa Srbije.

Ne mora Tramp da nam se izvini za agresiju, može štaviše da misli da je ona bila prava stvar. Ne mora da povuče priznanje nezavisnosti Kosova – što je bilo, bilo je. Ali, mogao bi za početak da otkaže podršku kosovskim Albancima na planu miniranja uspostavljanja Zajednice srpskih opština, i moći ćemo da budemo zadovoljni. Takođe, neka Tramp kao i njegovi prethodnici misli da su Srbi bili loši momci u Bosni, da se u Srebrenici desio genocid, i slično. Ali ako prestane da na osnovu tih vrednosnih sudova o prošlosti radi na daljem podrivanju Republike Srpske, biće to sasvim dovoljno za nas. I konačno, ako Tramp krene putem mirenja sa Rusijom, onda niko od nas neće moći da traži da Rusiju osudimo, uvedemo joj sankcije ili vrši bilo kakav pritisak na nas da odustanemo od neutralnosti.

Ako se nisam usudio da prognoziram pobednika izbora, sada se usuđujem da prognoziram da će Tramp povodom Srbije da uradi upravo ove tri stvari, jer je dosadašnja loša politika SAD prema tradicionalno nepokornoj Srbiji (jednako kao i u slučaju Rusije) posledica te iste velike strategije dominacije o kojoj je bilo reči.

Prelaskom Vašingtona na ofšor uravnoteživanje, i mi bismo dobili prostor da dišemo. Koji sigurno ne bismo imali da je pobedila Hilari. Ko gubi, ima pravo da se ljuti, pa tako vatreni podržavalac Hilari Klinton i osvedočeni anti-Srbin Danijel Server već lamentira nad posledicama Trampove pobede po Balkan. Pokušava nesrećni licemer da nas ubedi da je za nas loše što je Tramp pobedio, jer bi Hilari bila „posvećenija stabilnosti i demokratiji na ovim prostorima, uključujući teritorijalni integritet i suverenitet Bosne i Hercegovine i Kosova“, te da se Srbija „suočava sa ozbiljnom političkom i kriminalnom pretnjom po svoju demokratiju i stabilnost koja dolazi od Rusije i Rusiji lojalnih srpskih snaga“, koja bi mogla da naraste usled „Trampove i Putinove romanse“.

Znači, za Srbiju ne valja što je Tramp pobedio, jer onda Rusija može da nastavi da podriva njenu stabilnost, dok bi Hilari tu stabilnost čuvala podrškom suverenitetu BiH i Kosova. Da nije smešno, bilo bi tužno, i obratno.

E sad, Srbija je na potezu. Neće nam Tramp sam od sebe rešiti probleme ukoliko se sami ne potrudimo. Njegov izbor je prilika, a Srbija mora da iskoristi tu priliku tako što će joj za početak biti jasno šta želi, a zatim i tako što će za to snažno lobirati kod nove američke administracije. Aleksandar Vučić nije dobro počeo. Još početkom prošle godine je kategorički tvrdio da će Hilari Klinton biti predsednik SAD, da bi njegovo klađenje na pogrešnog konja kulminiralo odlaskom na sastanak Klinton fondacije u jeku izborne kampanje.

Ljudski je grešiti, ali treba katkad i priznati da si pogrešio, poneti odgovornost za grešku i učiniti sve da je ispraviš. Pre nego što propustimo i ovu priliku.

(Vladimir Trapara​ - Odmotavanje suštine)