(KURIR TV) DA SE NE LAŽEMO SA VUKOM DRAŠKOVIĆEM: Nekad je bila jedna TV Bastilja, a sad ih ima mnogo

BEOGRAD - Gost Ratka Femića u večerašnjem izudanju emisije "Da se ne lažemo" je lider SPO Vuk Drašković.

RF: Dobro veče. Ja sam Ratko Femić, Vi gledate „Da se ne lažemo“. Juče je Apelacioni sud u Francuskoj doneo odluku da ne izruči Srbiji bivšeg vođu OVK Ramuša Haradinaja. Danima pre toga tenzije u regionu već su podignute na relaciji Beograd-Priština-Tirana zbog izjave albanskog predsednika Edija Rame da je moguće ujedinjenje Kosova i Albanije. Nekim čudom iz zvaničnog Beograda nismo ratne pokliče i ratne bubnjeve, mada, možda je previše optimistično reći da smo naučili lekciju iz raspada nekada zajedničke bivše države SFRJ. Taj rasprad postao je predmet i tema mnogih književnih opservacija. Moj večerašnji gost je jedan od najtiražnijih i najprevođenijih srpskih pisaca, gospodin Vuk Drašković. Gospodine Draškoviću, dobro došli u „Da se ne lažemo“.

VD: Hvala Vam.

RF: Takođe ste i lider Srpskog pokreta obnove i jedan od najdugotrajnijih političara na srpskoj sceni.

VD: Tako je.

RF: Ali, da li smo mi naučili možda neku lekciju iz ovog raspada bivše države, pošto je ovo sad, bar iz ovih zvaničnih krugova, nismo čuli neke oštre reči upućene na račun Albanije.

VD: Jesmo. Naučili smo lekciju da sve greške koje su dovele do ubistva Jugoslavije, da se ponavljaju žešće na svim stranama i primitivnije nego pre 25 godina. Nismo izvukli lekciju, a kažu da nesreće koje se zaboravljaju i greške koje se zaboravljaju, moraju da se ponove.

RF: Dakle ipak mi ponavljamo te greške, a čini mi se da je to Vaša izjava. Jednom ste rekli da Srbi nikada ne propuste priliku da propuste priliku.VD: Nikada, nikada.

RF: Čuli smo da je Apelacioni sud u Francuskoj doneo tu odluku, da ne izruči Haradinaja Srbiji, mi smo često, kako da kažem, nekako smo zarobljeni u tom kosovskom epu i nikako da izađemo iz toga. Svaki naš politički potez nekako je uslovljen i određen tim nekim odnosom prema Kosovu. Sad, jedan od Vaših junaka, u Vašem novom romanu „Ko je ubio Katarinu“, Žare Magare je stradao zbog toga što se pobunio protiv izjave da „Srbija bez Kosova je kao glava bez trupa“.

VD: „Kao trup bez glave“.

RF: Da, da. „Kao trup bez glave“. Da li se Vi slažete sa tim njegovim postupkom?VD: Pa da je Srbija bez Kosova, a Kosovo nemamo, Srbije na Kosovu nema, već koliko, 17 godina, trup bez glave, Srbija bi bila mrtva. Trup bez glave je mrtvac, a Srbija nije mrtva.

RF: A mi živimo, funkcionišemo.

VD: Pa naravno, Srbija je živela, itekako je živela i sve ono vreme kada Kosovo do Balkanskog rata nije ni bilo u Srbiji. Prema tome, ta parola „Srbija bez Kosova, kao trup bez glave“, je jedna parola kojoj se treba i rugati.

RF: Da i čak smo u to vreme, dok Kosovo nije bilo u sastavu Srbije, imali neka postignuća i zapažene neke rezultate, međunarodno priznatu državu smo dobili i tako dalje.

VD: Tako je. U tim vekovima i decenijama, kada Kosovo nije bilo u Srbiji, ona je bila neka vrsta, kao neki žalac narodu da se napreže i da sanja da oslobodi Kosovo, što se i desilo 1912. godine.

RF: Naslov Vašeg romana „Ko je ubio Katarinu“. Roman govori inače o raspadu Jugoslavije, ali šta je to simbolično „Ko je ubio Katarinu“, to je jedna pesma Vašeg junaka Stefana Bajevića, ali Katarina je ove ko?

VD: Katarina je Jugoslavija. To je jedan istarski bend pri kraju devedesetih, kada je već Jugoslavija „ubijena“. Ja ne koristim izraz da se Jugoslavija raspala. Jugoslavija je ubijena. On tada koristi izraz „Katarina“, jer da je pomenu reč Jugoslavija, ne bi mogao zapevati tu pesmu. I onda pribegava ketmanu, metafori i peva o toj mrtvoj zemlji, ubijenoj zemlji, kao o svojoj dragoj. I peva „Tko mi ubi Katarinu, baci je u Savu i Drinu, znamo lice ubojice“.RF: Da. Ali tu, kroz te reči pesme, evo mogu delove možda i da pročitam, kažete, „Tko mi Ubi Katarinu, baci je u Savu i Drinu“ . Pa dalje, „Kosa njena kao Jadrana pjena, osmeh, zora, Durmitora, njena glava na jastuku od Triglava, nebo rida do Ohrida“. Čini mi se da ovde onako proniče neka jugonostalgija. Jeste li Vi pomalo jugonostalgičar?VD: Pa ja nisam pomalo, ja sam mnogo. Ja sam rođen u Jugoslaviji i najbolje godine svoga života odrastao sam u toj državi. Velikoj državi. Divnoj državi. Koja je možda jedina od evropskih država pred sobom imala perspektivu da postane balkansa Amerika. Svi smo mi u toj Jugoslaviji mogli da budemo i bivali smo. I Srbi i Hrvati i Muslimani i Slovenci, Crnogorci, Makedonci, a istovremeno je spontano, nikakvo nasilje, tom nasilju je pribegavala kraljevina Jugoslavija, da gradi nasilno jugoslovensko nacionalno osećanje, ali posle rata u toj Jugoslaviji u kojoj sam ja odrastao, ono je nekako, se rađalo spontano i mogao si da budeš i Srbin, kao što sam bio, ali celo to vreme, a naročitno kada bi prešao granice države, bivao sam Jugosloven. Imao sam osećanje pripadnosti toj državi, ne samo u državnom smislu, nego ako hoćete i u nacionalnom smislu. Jugoslavija je ubijena, ali mi zapravo i ne znamo šta je sve ubijeno. Ubijene su sve one velike i skupo plaćene pobede Kraljevine Srbije i Kraljevine Crne Gore u Prvom balkanskom, u Drugom balkanskom, u Velikom ratu, jer konačno ta država je rođena 1918. godine, a obnovljena 1945. godine. No, ubijeno je i još nešto više, ubijen je člitav jedan vek sna o Jugoslaviji koji se sanjao pre 1918. godine. Setimo se Njegoša, njegove prepiske sa Štrosmajerom, Gundulića, Mažuranića.

RF: Radičević.

VD: Da, da. Kola, Branka Radičevića, koji poziva da se uhvate u kolo bukvalno svi oni koji će se uhvatiti u kolo i naći u toj državi 1918. godine. Dakle i taj vek, sanjanja Jugoslavije pre njenog stvaranja, je ubijen.

RF: Ali, izvinjavam se, kako smo došli od toga, dakle od tog sna, uspostavljanja države, obnove te države, do toga da je Jugoslavija tamnica naroda ili „Svaku Jugoslaviju u mutnu Maricu“?

VD: To su proglasili oni, koji su ubili Katarinu. Koji su najodgovorniji za njeno ubistvo, a oni su u Beogardu. RF: A ko su, odakle oni dolaze, iz kojih krugova?

VD: Ja ću Vam sada reći. Evropskoj uniji, tada Evropskoj zajednici, devedesetih godina bilo je itekako stalo do Jugoslavije. Na stolu je u Briselu bila ponuda o ubrzanom prijemu Jugoslavije u zajednicu, u Evropsku zajednicu. Američki državni sekretar Bejker, donosi na dan više od četiri milijarde dolara za spas te Jugoslavije. Naravno uz jedan zahtev njene evropizacije, njenje demokratizacije. Međutim te devedesete godine, ovde u Beogradu formira se partija Miloševićeve supruge Mirjane, generalska partija, koja polazi od stava da Berlinski zid je privremeno srušen, prividno srušen, da će izdajnik Gorbačov uskoro pasti i da će valjak Crvene armije, valjak komunizma ponovo preći preko Evrope, podići novi Berlinski zid, doći ovde i slomiti kontrarevoluciju u Hrvatskoj, u Sloveniji, u Bosni, jer oni su kontrarevolucijom ovde nazivali rezultat parlamentarnih izbora ’90. godine. Svuda su pobedile neke snage koje se nisu predstavljale komunistički, osim u Srbiji, Crnoj Gori. Nadalje, mi tada raspolažemo, ta država raspolaže vojskom koja je šesta ili sedma po snazi armija u Evropi, moćna mreža Službe državne bezbednosti. Naravno mnogo je bilo onih koji su želeli da Jugoslavija bude rasturena i u Hrvatskoj i u Sloveniji, ali bilo ih je i ovde, bilo ih je i preteških reči upućenih, šta ja znam, nacionalističkih i na jednu i na drugu stranu, te neodgovorne reči, bile su i moje.

RF: Ne bežite od toga.

VD: Naravno, ne. Teško mi je, žao mi je što je to bilo, ali sve to skupa bili u ujedi komaraca, nesposobnih da sruše tu veliku državu. Te neodgovorne reči, slovenačkih, hrvatskih, srpskih, bosanskih intelektualaca, bile su nekoliko puta umerenije, razumnije, od neodgovornih reči koje se danas čuju, a opet evo ne ratuje se, ne izazivaju reči rat,none mogu da pogoduju na određeni način, onima koji su za rat, ali evo nije se to desilo, znači jednostavno taj aparat Službi državne bezbednosti je odlučujuća činjenica da je većinski narod iza sebe, da je nekako imao tu Armiju preko generala i generalske partije pod svojom kontrolom, Službe bezbednosti i da je pridobio vrhove srpske akademije nauka, većinu srpskih uglednih književnika, kompletnu Srpsku pravoslavnu crkvu, čast izuzecima, eskadrone smrti Službi bezbednosti, kriminalce, mafijaše, oni su su ubili Katarinu. Oni su rasturili Jugoslaviju, oni su ubili Jugoslaviju, a pogledajte, početak njenog ubistva začet je takođe u Beogradu. Pa setimo se zbog čega ’88. godine se uvode sankcije Sloveniji. Kao Slovenci izdali Kosovo i Slovenci izdali socijalizam zato što nisu hteli da nose Titovu štafetu i Milošević donosi odluku da Srbija, Sloveniji koja je bila zapadna kapija Jugoslavije i brana Jugoslavije i sa kojom mi u Srbiji nikad nismo imali nikakvih istorijskih sporova, da uvede sankcije i da je tera iz Jugoslavije.

RF: To je bila neka iskra koja se ne pominje sada, koja je prethodila, recimo svim onim napuštanjima, selidbama.

VD: Sada se ne pominje, sada isti ti koji su vodili glavnu reč u ubistvu Katarine, danas propagiraju nešto što oni nazivaju post-istinom. Neće da kažu „Mi Vas ljudi lažemo i sad Vam iznosimo priču, lažnnu tome ko je ubio Jugoslaviju“. Nego kažu ovo je post-istina, ima još gori izraz, kažu, mi smo pronašli „alternativne činjenice“.RF: Šta znači „alternativne činjenice“?

VD: Pa mislim, to je samo prikrivanje sopstvenoga zločina.

RF: Moram da Vas pitam ovo, pošto ste rekli da ste rođeni u Jugoslaviji, da ste se osećali kao Jugosloven.

VD: I kao Srbin i kao Jugosloven.

RF: A otkud to onda da je osnovana Srpska garda, a ne Jugoslovenska garda?

VD: Garda je posebna priča i nema nikakve veze sa onim što ti autori te post-istine lansiraju. Konačno, ti momci su jednom i to na svoju ruku otišli na kninsko ratište, nikad zločin nisu počinili i Služba državne bezbednosti, opet odavde, ubila je komandanta, ubila je obojicu, i Gišku i Beloga, a onda ih sada koristi zgodno da su moje formacije i da sam ja za vreme krvavih ratova, za ubistvo Jugoslavije, imao svoje formacije. Niakda ja, dok su trajali ratovi u Jugoslaviji, nisam prešao Drinu, nisam posetio ni svoga oca koji je celo to vreme živeo u Hercegovini. Ja sam te ratove doživljavao bolno, maksimalno se borio ovde koliko sam mogao da sprečim, kad sam već video da ne možemo sprečiti ubistvo države, da sprečimo jedno ludilo opštega pokolja koji bi bio mnogo veći da nije bilo tog otpora ludilu ovde, pre svega u Srbiji, ja više nisam mogao da učinim.

RF: A gospodine Draškoviću, ako je bilo moguće da ti krugovi ubiju Katarinu, odnosno Jugoslaviju, sa takvom vojnom silom, da li je moguće da ti krugovi ubiju i ovo što nam je ostalo od Katarine, Srbiju?

VD: Pa ja mislim da uveliko rade na tome i mislim da rade pod istim parolama. Ako mi pogledamo sada situaciju, na mapu bacimo pogled, sutra Crna Gora postaje punopravni član NATO alijanse, sa svih strana Srbija će biti opkoljena članicama NATO-a i Evropske unije. Međutim, ovde ima jedan snažni pokret, pre svega u crkvi, da sve to što je Amerika, da sve to što je Evropa, isto kao što je devedesetih godina, je dušmansko, satansko, jeretičko. I da moramo da tražimo toplo krilo pravoslavne majke Rusije. Zagovara se pristupanje ruskom ekonomskom savezu koji je nemoguć, vojnom savezu koji je nemoguć, jer mi nemamo krila da letimo do Rusije i konačno pristup Rusije Balkanu je potpuno nemoguć, vojno, vojno pre svega, ali to nekim mozgovima ovde ne ide u glavu i jednostavno od Srbije kao da stvaraju neko ostrvo propadanja, crnu rupu na tepihu Evrope. Ja sam veoma pesimističan, a istovremeno borim se koliko mogu, da pobedi ova politika vlade o pridruženju Evropskoj uniji.

RF: Ali evo, ponovo se vraćamo na Vaš roman, jer reč je o raspadu Jugoslavije, ali i onome što mu je prethodilo i onome šta je posle toga došlo. A te neke nesreće, čini mi se da vučemo, i sami ste rekli i dan danas. Pa evo, možemo da se vratimo i kada govorimo o tom odnosu sa Rusijom, đed Trifun na samrti ne može da ispusti dušu dok od unuka svoga ne čuje ko bi pobedio u sukobu Rusa i Amerikanaca i kad mu unuk kaže da bi to bili Rusi, on na kraju umre. Ali to je danas toliko živo i prisutno.

VD: To je uvek bilo živo i prisutno, u jednom delu našeg naroda, u Hercegovini, uvek. Ja sam odrastao u kraju u kojem, verujte mi, i danas ima ljudi koji su ubeđeni da se sa svakog hercegovačkog brda, kad je posebna mesečina i kad je vedro, može direktno posmatrati Moskva. I to je divno jedno osećanje, ali za literaturu i tako dalje, i ono se mora poštovati, ali ako vodiš državu, onda jednostavno vodiš je razumom a ne nikakvim osećanjima, pa ni takvim osećanjima. Osim toga ovde se od naroda kriju i elementarne činjenice. Mi recimo ne znamo da 1918. godine, još je trajao Veliki rat, američki predsednik Vilson izdaje naredbu da se prvi put i istoriji Amerike, na zgradi Bele kuće, pored američke, istakne jedna strana zastava i to zastava Kraljevine Srbije i piše svoju deklaraciju koja se čita u svim državnim ustanovama, školama pa čak i crkvama Amerike o zahvalnosti srpskom narodu, Srbiji i njenoj vojsci. E pa sad, daj malo postavimo sebi pitanje, je li Amerika kriva za ono što nam se desilo krajem, u poslednjoj decenijji prošloga veka, je li Amerika kriva za Savez komunista-Pokret za Jugoslavij, je li Amerika kriva za Udbine „eskadrone smrti“, za Miloševićeve zločine, je li Amerika kriva za ubijanje Jugoslavije koje je odavde uglavnom komandovano i dirigovano, i na kraju krajeva, usledilo je, je li Amerika kriva za zločine koje je ovaj režim sistematično činio nad kosovskim Albancima i koji su doveli do toga, da Srbija, ta Srbija slavljena od Amerike u Velikom ratu, slavljena u Drugom svetskom ratu, završi pod bombama svojih ratnih saveznika?! Svaka ta raketa NATO pakta, bila je napunjena Miloševićevom politikom i zlom. I ja osuđujem i jedno i drugo.

RF: Da, ali su ginuli civili ovde.

VD: Pa ginuli su, naravno da su ginuli, i to je strašno.

RF: Ali evo, to što Vi govorite, sad ste pomenuli represiju prema albanskom stanovništvu, kao da naši građani neće da razumeju, kao da im je lakše da se proguta zločin nekih svojih sunarodnika, nego ovih drugih, pa ste i u ovoj knjizi, a čini mi se da ste to i ranije govorili, u ovom romanu kažete, odnosno Vaš junak Božo Enciklopedija kaže da smo mi više granata bacili na Sarajevo, nego Rusi na Berlin. Pa kaže da je više u Sarajevu od naših granata ubijeno dece, nego što je u Srbiji stradalo ljudi od NATO bombi. Da li je to stvarno tačna rečenica?

VD: Pa neki podaci koji su egzaktni, ja drugih nemam. Sem ovih patriotskih licitacija. Pa jedni kažu da je u NATO bombardovanju ubijeno 2000, drugi kažu 3000, neki kažu 4000, to kako se kome prohte, a neki to dužu još više. Podaci, oni egzaktni, znači sa imenima i prezimenima koji su objavljeni, su da je poginulo što civila, što vojnika, što policajaca, veliki je to broj, ogroman, 759 ljudi. I da od tog broja 60 i nešto odsto, bili su Albanci. To su pravi podaci i to su strašne brojke. I jedan čovek da je ubijen i to je mnogo. I to je za svaku osudu, ali nemojmo sada da sve živo zaboravimo, da zaboravimo nemačko bombardovanje, da zaboravimo zločine iz Velikoga rada, savezničko bombardovanje Srbije u dva maha u toku Drugog svetskog rata.RF: I to nas je koštalo.VD: Gde je neuporedivo više ljudi ubijeno. Ali ovde se vodi jedna strategija, smišljena, da zapravo NATO bombe budu izgovor i pokriće da se zaborave sve druge bombe, a pre svega da se zaborave zločini režima Slobodana Miloševića u nesrećnoj Jugoslaviji i njegovi zločini koje je činio po samoj Srbiji. Ničega toga više nema, sve to bledi ili dobija oblik velikoga patriotizma, a jedini zločin, strašni zločin, jeste zločin NATO bombardovanja. U Sarajevu je, objavljeni su ti podaci, ubijeno 1200 dece. Samo dece. A civilnih žrtava je valjda bilo nešto preko 10 hiljada, to su velike brojke. Grad je granatiran duže od tri godine, a Rusi su Berlin granatirali jedno mesec dana, manje od mesec dana pre nego što su zauzeli prestonicu Rajha. To su neke činjenice, ali Vi nećete danas čuti u Nemačkoj nigde, u današnjoj Nemačkoj, nećete čuti priču ni kukanje, recimo nad žrtvama nemačkim, u Drugom svetskom ratu, koliko je nemačkih civila ubijeno, koliko je nemačke dece ubijeno, Drezden je bio sravnjen sa zemljom. Ne, naprosto Nemci znaju da je prva tačka optužnice u Nirnbergu bila pokretanje rata, izazivanje rata.

RF: A šta bi to kod nas bilo ovde, ugroženi zločinački poduhvati?

VD: Pa mislim odavde je zlo režirano i odavde je zlo poteklo. Ja mislim da smo mi morali, ja sam te devedesete godine, govoreći u Niškom polju, bukvalno predvideo sve šta će nam se desiti ako Milošeivić pobedi na izborima u decembru ’90. godine. I sve se desilo uključujući i crnu prognozu da ćemo završiti pod međunarodnim bombama. A istovremeno sam rekao šta će biti ako bih ja pobedio i neću da nabrajam, prva tačka je bila, ako treba i na kolenima idem u Zagreb, u Sarajevo, u Ljubljanu, pre svega, da učinim sve što je moguć, svaki kompromis Srbija da prihvati, radi spašavanja te divne velike države u kojoj su svi Srbi živeli zajedno, doduše i Hrvati i Slovenci.

RF: Ali kao što znamo to se nije desilo.

VD: Pa nije se desilo.RF: Ali se desilo nešto drugo. I Vi kada govorite o Miloševićevim zločinima, tu je neizostavno pomenuti zločine Službe državne bezbednosti. I Vi ste nekako, dva puta ste umakli smrti.VD: Više, više. Za dva se zna.

RF: Za dva se zna, hajde. Nažalost neki ljudi koji su bili sa Vama, nisu bili te sreće, ali eto, šta možete još da nam kažete o tome? Dakle, Vas su i privodili isto, Vas su tukli, da li su tukli i Vašu suprugu tada?

VD: Krvnički, ali neću o tome da govorim.

RF: U redu, ali ste govorili još o nekim zločinima Službe državne bezbednosti u kojima su protiv naših sunarodnika, učestvovale neke naše paravojne formacije. Govorili ste o zločinu u kafiću „Panda“ u Peći.VD: Govorio je i premijer Vučić. I rekao je da će se Srbija prevrnuti kada sazna istinu.

RF: Ali se nije prevrnula.

VD: Da zločin nisu počinili UČK i albanski teroristi, nego da su zločin učinili neki drugi. Zločin je naredio Slobodan Milošević, izvršili ga pripadnici Crvenih beretki, sa ciljem da taj zločin po svojoj suštini strašan i lako se mogao prodati kao zločin Albanaca. Zamisli upasti u centar Peći koja je bila kompletno pod kontrolom naše vojske, naše policije.RF: I izaći neprimećeno.

VD: Ma nijednog Albanca nije bilo u Peći i ući u kafić gde naši đaci i studenti sede i onako hladnokrvno poubijati njih nekoliko, raniti desetak njih, idealno da se predstavi da su to učinili albanski teroristi. I nije samo taj zločin u pitanju, ubijeno je još nekoliko desetina Albanaca, lekara, profesora, advokata, koji su bili za Srbiju, a ne za UČK.

RF: A što se to, gospodine Draškoviću, kada smo sa najviše distance, sa najviše adrese smo mi čuli da to nije ono o čemu smo mi slušali, da je taj zločin neko drugi izvršio i da ćemo to da čujemo, zašto se to do dan danas nije raspravljalo?

VD: Ne znam i to je za mene veliko čudo. Ne daju oni koji stoje iza zločina.

RF: Dakle, oni su i dalje aktivni i moćni?

VD: Naravno, to je i dalje taj levijatan koji guta Srbiju, verujte mi, to je najveća prepreka, uz neke iz vrhova naše crkve, opet kao i ’90. godine te Službe bezbednosti su naša najveća prepreka na putu ka Evropi. Bukvalno što se izgradi preko dana, oni kao zle vile preko noći ruše, uvek nađu načina da izazovu neke tenzije, neke strasti, ne daju jednostavno Srbiji da zakorači u budućnost. Ali evo nedavno je premijer, budući predsednik najavio, da je valjda ta istraga oko „Pande“ pri samom kraju i da valjda su konačno otkrili ime onoga, ili onih, koji su pucali i ubili tu decu.

RF: Evo da se ponovo vratim na Vaš roman, interesantno je da jedan onako neugledan čovek, beskućnik, siromah negde na Košutnjaku, Vas sretne i govori Vam, razgovara sa Vama nekoliko puta.

VD: Da, nije znao ko sam.RF: Vi njemu objašnjavate, kažete kad je pao tvoj Milošević, pao je i Drašković i njegova stranka. On ga jeste srušio, ali su Srbi glasali i protiv njega i protiv Miloševića. Oni koji vedre i oblače su Draškovićevi prijatelji, on ih je okupio, obučio, ali su ga izdali. Da li se Vi stvarno osećate izdato i može da malo izgleda kao lament nad spostvenom političkom sudbinom.

VD: Nije, nije nikakav lament, ja sam je morao podeliti, verovatno sam i morao doživeti tu sudbinu, jer pazite, kakvu su sudbinu doživeli oni nesrećnici sa Solunskog fronta?

RF: Da. Sve će to narod pozlatiti.

VD: Jeste, eto. U sopstvenoj zemlji. Ima tu nečega što je istorijska neminovnost, ja to ne nazivam nikakvom izdajom niti sebe upoređujem ni sa Soluncima, nego Vi, pazite, Mojsije izvodi Jevreje iz ropstva faraonskog i vodi ih u obećanu zemlju, ali on jedini ne ulazi u obećanu zemlju. Ne da mu Bog i kaže „Ti moraš umreti u svojoj želji“, da vidiš obećanu zemlju, u želji da je vidiš, ali ne nikako da uđeš u nju. A inače ta priča je zaista istinita sa jednim siromahom koji se družio sa mnom u Košutnjaku, nije znao ko sam i psovao mene u mom prisustvu i svašta govorio da sam izdajnik, da mu je život nikakv, da sam mu upropastio život, proklinjao, a kada je saznao ko sam onda je bežao od mene ko đavo od krsta i nikad nije hteo da se susretne sa mnom.

RF: Zašto mu niste rekli ko ste?VD: Pa jednom sam mu rekao, to je na kraju priče i prišao i rekao „Izvinjavam se za sve, oprosti, u pravu si za sve dobri čoveče. A on u najlonu, nema ni odeće, bukvalno umire, zima je, Badnji dan, sutra je Božić, mogu da ti pomognem dobri čovele, evo želim odelo da kupiš, mogu da ti pomognem, prihvati me za prijatelja“. On je samo tada pogledao u oči i gledao me, mahnuo rukom i rekao „Produži“. Produži, jednostavno je ostao ukopanu svoju predstavu o meni.

RF: Evo pošto se bližimo kraju emisije moram čisto da Vas pitam, pošto su Vas nekad nazivali „Kraljem trgova“, a Vi ste jurišali na TV Bastilju, imamo li mi danas te medijske bastilje?

VD: Više, onda smo imali jednu 9. marta, a sad gde se god okreneš bastiljica do bastiljice.RF: A imate li problema zbog toga kako govorite, da li imate problema?

VD: Znate kada je bio 9. mart 1991., prošla su proleća, prošli su aprili i mi nismo što smo nekad bili. Naravno, ovo je vreme u kojem jedna nova generacija, novi mladi ljudi čija je budućnost neposredno ugrožena, treba da brane svoju budućnost i da se bore za nju. Pravo da Vam kažem moja budućnost je u prošlosti.

RF: Gospodine Draškoviću hvala Vam na gostovanju u „Da se ne lažemo“, ovo je bilo sve za večeras, pročitajte knjigu „Ko je ubio Katarinu“, nećete se pokajati i budite sa nama i sledećeg petka u 21 sat.