LICEM U LICE SA MONSTRUMOM U PRIŠTINI: Na njegovom licu sam osetio strašnu mržnju i krv

U Visokim Dečanima našao sam juče izgubljenog sebe. I video Božju milost. I Njegovu slavu. I kao nikad u životu zadrhatao pred svecima iskopanih očiju. Video Dečane. Visoke. Grešan i bedan, mali i prolazan, nedostojan…

Hodao sam juče svetom lavrom. A noćas, kad su mi se te slike stale vraćati, nisam mogao da se setim jesam li i jednom nogama dotakao pod. Znam samo da sam drhtao, i drhtao, i drhtao, i tek noćas, noć pošto su Dečani ostali iza mene kao davni divni san, neuhvatljiv a stvaran, onaj koji se stalno vraća, shvatio da sam tamo našao izgubljenog sebe. Slab u veri, grešan pred Bogom.

Kako samo u Visokim Dečanima miriše tamjan. I livadsko cveće u porti. I kako se vekovi slave mogu dohvatiti rukom. I kako sve bude i prođe, a Visoki Dečani ostaju i traju.

Dan i noć već vraćaju mi se slike Visokih Dečana. Danas vidim ono što juče nisam. I znam da se moram potruditi više, da sačuvam onaj mir u duši koga sam, nesvestan, juče poneo iz Visokih Dečana. Da ga gajim i negujem što više i duže budem mogao.

Na ulazu u gradić Dečane, ispod manastira, crnom farbom oni prefarbali tablu na kojoj na srpskom piše „Dečani“. Nisam Dečane tako zamišljao.

U centru Dečana, na nekoj visokoj zgradi okačili ogromnu sliku onoga što su ga prekjuče oslobodili u Francuskoj. Gledao sam juče tu sliku, taj tren dok sam pored nje prolazio, i mislio, mislio, kakvi su to ljudi kojima je on heroj i koji nema čiju drugu sliku da okače i da se njom diče nego njegovu.

Vraćale su mi se čitave noći slike Dečana. I smeh i podozrenje onih ljudi koje smo pitali za put do manastira. I, šta ih briga što smo krenuli u Visoke Dečane… I jedino čega se noćas nisam mogao setiti su lica tih ljudi. Znam da sam video ljude, ali im se lica ne sećam.

Ostalo mi u mislima samo lice onoga sa one ogromne slike u centru Dečana. Lice zla. Lice krvi.

Video sam ga preksinoć u Prištini. Licem u lice. Otpozdravljao je sa bine dok su oko mene, hiljade ljudi u transu vikali „UČK, UČK“ i osetio krv… Strahovitu mržnju. Jutros, ni jednog od lica ljudi oko mene ne mogu da se setim, sećam se samo mržnje, teške i neverovatne, i – njegovog lica. I znam da nikad u životu nisam bio usemljeniji kao preksinoć u Prištini dok su oko mene škripali zubima kad je on sa bine govorio o Srbima i ratu.

Kao prut tresao sam se sinoć u Prištini. Ne od straha. Od jada.

A onda sam juče, u Visokim Dečanima slušao priču monaha. Bilo je gore, bilo je i teže. Bilo i prošlo, a samo Dečani ostali. Na ljubavi, ne na mržnji. Na Božjoj reči i Božjoj promisli, ne na nožu i ne na zlu.

Kako je samo juče mirisao tamjan u Visokim Dečanima. I koliko sam ljubavi video na licima svetaca iskopanih očiju. I dobrote. Koliko mira. Kao nigde i ni na jednom drugom mestu. I kako sam znao da se Dečanima moram vratiti i vraćati. Bar u snu. Kako sam tamo našao sebe.

Kako je juče hladna bila voda u porti Visokih Dečana. I kako su bile bele Prokletije u daljini. I kako je sve oko mene bilo čisto. Kao duša tek rođenog deteta. I kako se jutros sećam lica svakog monaha koga sam juče video u Dečanima. I mirnoće u njihovim očima. Žrtve koju podnose a koja se na njima ne vidi. Mirni i spokojni. Pomireni sa svojom prolaznošću i neprolaznošću Visokih Dečana.

Gledao sam juče ravnu Metohiju. Okićenu beharom i tek niklom pšenicom. I nisam u svom srcu našao ni trun mržnje. Neka, neka oru i seju i neka beru.

Meni su juče samo Visoki Dečani bili dovoljni. U srcu da ih sačuvam i dosta je. Za sva vremena. Jer, ako nestane Dečana, Visokih, gde ću onda naći sebe, sutra kad se ponovo izgubim. I gde će moja deca, i moji unuci jednog dana naći sebe… Kud će ići, gde će tražiti ono što jesu, ono su bili i ono što moraju biti…

I kad negde duboko u sebi, potražim odgovor, znam, sve će ovo biti i proći, i mi ćemo biti i proći, a Dečani će ostati. Da čekaju bolje od nas, i kad dođe onaj dan, imaće sa čim pred Njegovo svetlo lice.

(Zoran Šaponjić/Iskra)