INTERVJU NEDELJE GORDAN KIČIĆ: Moj deda je lečio Tita!

Gordan Kičić (39) smatra da je za uspeh u poslu, pored talenta, potrebna i sreća. Popularni glumac i producent kaže da nije devedesetih upisao Fakultet dramskih umetnosti, verovatno danas ne bi ni živeo u Srbiji, već u Americi ili Rusiji.

- Pretpostavljam da će biti radno. U planu je da nastavim snimanje serije „Ubice mog oca“ i sitkoma „Sumnjiva lica“ po motivima drama Branislava Nušića, što je već dogovoreno.

Najznačajniju ulogu imate u seriji „Senke nad Balkanom“ reditelja Dragana Bjelogrlića, koja je već snimljena. Jedan od scenarista Dejan Stoiljković kaže da je vaš lik najvažniji.

- Ne bih vam previše otkrivao o svom liku jer postoji jedna velika tajna oko njega. Snimam seriju od oktobra prošle godine i za sedam dana će biti kraj. „Senke nad Balkanom“ prvi put na našim prostorima donose sistem rada kao na Zapadu. Imamo tim pisaca koji su radili na scenariju i nekoliko reditelja. Ništa slično u Srbiji nije viđeno. Prikazan je Beograd 1927. godine, koji je bio raskrsnica između Istoka i Zapada u trgovini narkoticima. Igram Alimpija Mirića, koji je, današnjim žargonom rečeno, vlasnik lanca apoteka. Imao sam priliku da sarađujem s glumcima iz Rusije.

Gordan Kičić otvoreno o ulozi oca: Ćerkama ne namećem ništa

Dobili ste konačno priliku da pokažete svoje znanje ruskog.

- Imam nekoliko scena na ruskom, što je bio veliki izazov. Igrao sam sa sjajnim kolegom Galibinom. Bilo je uzbudljivo.

Javnosti je manje poznato da ste srednju školu završili u Moskvi. Kako pamtite život u Rusiji?

- U Moskvi sam sam živeo pre nekih 25 godina. Rusija je tada bila u tranziciji, a na vlasti je bio Boris Jeljcin. U Jugoslaviji je već besneo rat, ali kao da sam došao u neki drugi svet. Moskvu i danas pamtim po veoma hladnom vremenu. Sneg bi padao u septembru, a otapao se u aprilu.

Potičete iz ugledne beogradske porodice, a vaš deda Miroljub Kičić bio je lekar Josipa Broza Tita. Da li vam je pričao o Titu?

- Jeste. To su veoma zanimljive uspomene. Nisam previše pričao o tome u medijima. Deda je bio načelnik Vojnomedicinske akademije, endokrinolog i general-pukovnik. Imao je tu čast da bude u timu Titovih lekara. Ipak, Tita nisam ni upoznao. Gotovo i da ga se ne sećam. Imao sam svega tri godine.

Jedna ste od poslednjih generacija koja je imala prilike da putuje po Jugoslaviji.

- Do rata smo svake godine letovali u Hrvatskoj, a i danas tamo imamo kuću. Prema Jugoslaviji imam romantičarska sećanja. Bilo smo velika i bogata zemlja. Mogli ste u jednom danu da odete na kafu na more, a uveče na skijanje. Bilo nam je sve dostupno.

Omiljeni heroj iz detinjstva bio vam je Supermen. Što ne Betmen?

- Menjalo se to s godinama. Pop kultura je bila veoma involvirana u naše odrastanje. Imao sam prilike kao mali da gledam film o Supermenu. Naravno, „Ratove zvezda“ volim i danas.

Da li ćete ljubav prema „Ratovima zvezda“ preneti i na svoju decu?

- Ljubav je već prenesena. To je jedan od lepših serijala koji su se desili. Danas je dobio neki drugi karakter. Treći, četvrti i peti deo su zaista revolucionarni i značili su mnogo mojoj generaciji. Filmovi nude prave vrednosti za odrastanje i formiranje mladih ljudi.

Onda je došla gluma i primljeni ste kod profesora Predraga Bajčetića. Kako bi izgledao vaš život da niste postali glumac?

- Verovatno bih se vratio za Rusiju ili nastavio u Ameriku. Predao sam već papire za odlazak jer sam u Moskvi završio američku školu. Došao sam da pokušam da upišem glumu i ostao u Srbiji.

Prva zapažena uloga vam je bila u filmu „Ona voli Zvezdu“.

- Imao sam sreće da na početku karijere igram u nekoliko žanrovski različitih filmova. Serija „Lisice“ mi je donela najveću popularnost. Onda su došli filmovi „Ona voli Zvezdu“, „Rat uživo“ i „Mala noćna muzika“. Paralelno sam radio i u pozorištu. Imao sam sreće. Faktor sreće je najvažniji, a ne samo talenat.

Serija „Jagodići“ je nešto po čemu vas pamte. Ima li izgleda da gledamo četvrtu sezonu?

- Ideja postoji i napisani su sinopsisi za nove epizode. Spremni smo da radimo ako RTS pokaže interesovanje. Serija, koja je u svojoj formi melodrama s elementima trilera, doživela je veliku popularnost.

Zašto su žene zaljubljene u Branka Jagodića?

- Morale su u nekoga, pa su izabrale njega (smeh).

Uspešni ste i kao producent. Film prvenac „Ustanička ulica“ bio je napadan da je antisrpski.

- Film je pogledalo 50.000 ljudi. Ne sećam se da su ga svrstali u antisrpski. Imao je bogat život na festivalima, a i prodali smo ga mreži HBO. „Ustanička ulica“ je dobar film. Proveo sam mnogo vremena u specijalnom tužilaštvu na pripremama. Mene kao inicijatora te priče zanimalo je da čujem ko su ljudi koji se bave tim nepopularnim poslom i kakve su njihove sudbine. Shvatio sam da ne možemo da zauzmemo nijednu stranu. Gledali smo da film ima ljudsku notu, što je bila dužnost nas kao umetnika.

Izjavili ste da ćete se baviti angažovanim filmom. Šta vam je želja da snimite dalje?

- Krajem ove godine i početkom sledeće razgovaraćemo o novom filmu i podeli. Tema je razvod roditelja i dete u sredini. Film govori o današnjem vremenu i porodici. Na to sam trenutno fokusiran.

Kako pronalazite mesta za optimizam danas u Srbiji?

- Verujem da je to samo lična odluka.

Niste odabrali ni Ameriku, a ni Rusiju.

- Ostao sam i ne kajem se. Ovde mi je bila porodica. Imao sam priliku da radim u Engleskoj prošle godine, što je divno iskustvo. Imam jednom agenta tamo i u Rusiji. Dobro govorim ruski i engleski jezik. Ništa nije tako daleko od Beograda. Danas i kasting za neku ulogu mogu da obavim u Beogradu tako što snimim svoje scene.

Aktivni ste na društvenim mrežama, ali ne bistrite politiku, već delite s prijateljima samo muziku.

- Kačim s vremena na vreme neke fotografije. Muzika je moja pokretačka snaga u životu.

Da li ste imali ponuda da se politički angažujete?

- Nije ukusno da razgovaramo o politici.

Na pitanje ko vam je poslednji put rekao nešto važno, dali ste odgovor - Brus Springstin. Zašto su vam njegove reči, stihovi i pesme važne?

- Ne mogu to na racionalnom nivou da objasnim. Nosim stalno neke njegove pesme sa sobom. Volim da ga slušam, a i da zasviram.

Kako svoju decu uspevate da izolujete od turbo-folka?

- U našoj kući se to ne sluša. Ne mogu da ih zaštitim. I druge stvari su sastavni deo naših života, pa je samo stvar odluke i kućnog vaspitanja. Ne mogu nikog da osudim što sluša narodnjake. Kod nas na gajbi drndaju neke druge stvari i radio-stanice.

Atelje 212 ima predstavu „Deca radosti“, gde se prepliću muzika i gluma.

- Pozdravljam odluku menadžmenta Ateljea i Branimira Bristine da Mileni Marković daju slobodu da napravi komad koji se naslanja na osamdesete i bendove iz tog perioda. Neki mladi glumci uspevaju da na pravi način prenesu te emocije na publiku.

O Marinku Madžgalju

NJEGOVU SMRT SAM DOŽIVEO KAO TRAGEDIJU

Karijera Marinka Madžgalja i vaša nekako su povezane. On je primljen u Atelje nakon što ste vratili ulogu u predstavi „Zbogom SFRJ“, a danas igrate njegovu omiljenu ulogu u drami „Avgust u okrugu Osejdž“.

- Šta da vam kažem o Marinku... Nas dvojica se poznajemo iz kraja. Išao je u moju osnovnu školu „Drinka Pavlović“. To je pakao, stanje i tragedija velikih razmera. Bili smo bliski i dobri prijatelji.

Dobar u svakoj ulozi

NISAM SAMO KOMIČAR

Zalepili su vam epitet komičara.

- Ne gledam sebe ni kao komičara ni kao dramskog glumca, već gledam da najbolje uradim svaki glumački zadatak. Igrao sam više u komedijama, ali osećam dobro i druge žanrove.

LJubomir Radanov

POGLEDAJTE BONUS VIDEO:

8 ekstra zanimljivosti o serijalu Ratovi zvezda koje ne znaju ni najveći fanovi