ITALIJANSKI GENERAL OTKRIVA ISTINU O NATO AGRESIJI: Jugoslavija i Srbija su bile prve žrtve Novog svetskog poretka

Posle raspada Sovjetskog Saveza i Varšavskog pakta, Zapad više nije imao neprijatelje, i političarima, diplomatama i vojnicma bilo je potrebno da ga nađu - to je postala bivša Jugoslavija, ocenio je danas penzionisani italijanski general Bjađo di Gracija.

Da je Evropa u ono vreme bila prisutnija, shvatila bi šta se događa u Jugoslaviji, koja je suštinski uvek bila bliska zapadnom bloku, rekao je na promociji svoje knjige "Zašto je NATO bombardovao Srbiju 1999." Gracija, koji je devedesetih bio na različitim funkcijama u misijama na Balkanu.

Prema njegovom mišljenju, bilo bi, u kulturološkom smislu, mnogo logičnije da je, posle pada "gvozdene zavese", Evropa sebi privukla bivšu Jugoslaviju, a da, kada se to nije desilo, krivica pada kako na evropske, tako i na jugoslovenske političare.

Rat na Balkanu je, smatra Gracija, vođen bez ikakve logike i reda, i u tom kontekstu su se dogodile mnoge stvari.

On je naglasio da je 1991. godine Nemačka "pritiskala" da se što pre prizna nezavisnost Hrvatske i Slovenije, što tad nije bilo dogovoreno na nivou zemalja Evropske zajednice.

- Smatram da bez ove nemačke intervencije ne bi bilo ni raspada Jugoslavije, konstatovao je Gracija.

On je dodao da misli da je, nakon otcepljenja Hrvatske i Slovenije, bilo moguće postići dogovor o Krajini, "mada bi to išlo teško", a da bi se time izbegao i rat u Bosni i Hercegovini, u kojoj tad niko nije govorio o nezavisnosti.

Gracija je ocenio da je BiH danas čudna država, "koja živi ne zna se od čega, a njene granice su maštovite".

On je napomenuo i da misli da Kosovo uopšte nema granice, i da smatra da bi za Kosovo bilo bolje da je ostalo srpska pokrajina, kao i da ne vidi budućnost ujedinjenja sa Albanijom.

Posledica rata na Balkanu i bombardovanja Srbije 1999.
godine, napomenuo je Gracija, bila je ekspanzija NATO i kontrola ruta gasa i nafte sa istoka Evrope, kao i isprobavanja novih vojnih strategija, logistike, komunikacionih i komandnih sistema.

To je dovelo do modernizacije "ratne mašine", i NATO je dobio pravo da interveniše svuda gde "novi svetski poredak" smatra da je potrebno, da državne granice i suverenitet nisu prepreka za intervenciju, sve uz obrazloženje "to je rat", zaključio je on.

Zapad je na Jugoslaviji pokazivao moć

General di Gracija je svoje podatke izneo na osnovu svog ogromnog znanja i iskustva, kao i dokumenata i podataka koji su mu bili na raspolaganju.

Bombardovanje Srbije, dodaje di Gracija, nije bilo legitimno ni prema odredbama člana 5 osnivačkog akta Atlantskog saveza, a ignorisano je i međunarodno pravo.

Knjiga Zašto je NATO bombardovao Srbiju 1999?, koju je u prevodu Tijane M. Đerković upravo objavila beogradska izdavačka kuća "Albatros plus", napisana je pošteno i argumentovano, jer je di Gracija godinama službovao na Balkanu u brojnim diplomatskim i vojnim misijama i dobro je upoznat sa ovdašnjim događanjima u bliskoj prošlosti.

U knjizi Zašto je NATO bombardovao Srbiju 1999? Di Gracija tvrdi da je Jugoslavija bila žrtva Novog svetskog poretka koji se učinio neophodnim posle Hladnog rata. Dokk daje intervju za list "Danas", italijanski general pokazuje mape i počinje priču o raspadu blokovskog sistema, o pobedi Zapada, o potrazi za neprijateljem kako bi se isprobala moć.

- Od defanzivne alijanse, preko aktivne alijanse koja je podrazumevala mirovne snage tamo gde je potrebno, NATO se transformisao u vođenje 'pravednog' rata, a iza rata na Balkanu stajale su, između ostalog, kontrola novih puteva za gas i naftu, i testiranje vojnih strategija, logistika, komunikacije i kontrolnih sistema, ističe di Gracija.

Jugoslavija je, smatrate, bila prva i jedina žrtva uspostavljanja Novog svetskog poretka. Zašto?

- Pravo pitanje. Počnimo od toga da je Novi svetski poredak prvi put spomenuo Buš stariji 1990, imajući na umu nešto dobro, progresivno, što se rukovodi mirom i uspostavljanjem dobrih odnosa između Istoka i Zapada. Ali desilo se nešto sasvim drugo. U to vreme, 1989. pao je Berlinski zid, nastala je kriza, SSSR i Varšavski pakt su nestali. Između svega ovoga ne postoji naizgled nikakva veza. Ali ako pogledate iznutra, pošto su blokovi koji su činili bipolarni poredak nestali, pobednici su bili Amerikanci, SAD i Zapad. Podvlačim da je to moje lično mišljenje, u to vreme nema više neprijatelja, a Amerikanci kažu: "Na svetu nema nikog ko bi osporio našu moć." Ipak, ko je ostao? Jugoslavija, potpuna replika Sovjetskog saveza, čija je i ekonomska kriza preslikani ekonomski haos u Rusiji. Dakle, Jugoslavija je jedina sa kojom vredi pokušati, i iz mnogo razloga važna da se na njoj pokaže moć Zapada. U to vreme niko nije znao šta se će se zbivati sa Kosovom, niko nije znao za Kosovo, niti razmišljao o Kosovu. Dakle, Jugoslavija je bila eksperiment, ona je padala u oči jer svi drugi su nestali.

Tvrdite i da Srbi nisu nemilosrdne ubice kakvim ih je prikazivala zapadna štampa, već su kao Hrvati, bosanski Muslimani i kosovski Albanci bili i žrtve i zločinci.

- Tvrdim jer je to moje iskustvo. Poznavao sam Srbe u Hrvatskoj, u Bosni, i poznajem Srbe ovde. Za to nam je, možda, potrebna još jedna knjiga. Ovde ja to uzgred spominjem, i sigurno je da znam za postojanje kriminalaca na sve tri strane. Ali to je druga priča.

Da li ovakav Vaš stav nailazi na reakcije?

- Da, i to na mnogo reakcija. Uvek kada sam razgovarao sa mojim prijateljima upadali smo u velike rasprave. Oni su svi odreda znali zašto je NATO bombardovao Srbe, svi su znali odgovore da su Srbi zlikovci, da treba da se zaštite Albanci, da se spreči etničko čišćenje koje su Srbi sprovodili. OK, govorio sam im mnogo puta, dodajući - a mislite li da bi Italijani, Nemci, Španci bili drugačiji? Pa postavljam pitanje: "Zašto Severna Koreja sada nije bombardovana? Jer, despotska je država, nema demokratije... Pri tome ne kažem da je Milošević bio drugačiji, već samo da je u Severnoj Koreji sada slična situacija. Ali dodajem: u ono je vreme Rusija bila slaba da stane iza Srbije, a danas je iza Severne Koreje Kina. Dakle, ako iko smatra da je bombardovanje bilo potrebno, što se mene tiče to je OK, ali onda ova knjiga nije za njega.

Za Vas su slučajevi Markale i Račak primeri nameštenih zločina kojima svaka strana privlači pažnju na sebe.

- Markale su moje lično tumačenje te situacije. Tamo sam otišao jer mi je to bila dužnost, i otkrio nešto što drugi nisu. Postojala je mogućnost da to nisu uradili Srbi. To je moja lična sumnja. A što se tiče Račka, on je bio greška. Da se Račak nije desio, bio bi izmišljen jer Kosovski Albanci su u to vreme čekali Račak, čekali nešto kao Račak.

Tvrdite i da je Amerika u Bosni htela da stvori islamsku državu. Da li zato da bi držala Evropu na oku?

- Ja to ne tvrdim, ali to je utisak. Znate, sve je išlo ka tom utisku da su oni bili voljni da je stvore. A da li je to ideja da SAD drže Evropu na oku? Ja nisam političar, ali sudeći po tome koliko su stvari u Bosni i Hercegovini otišle predaleko, mogu čak i da poverujem da je tako moglo biti. U početku sam čvrsto verovao da je cela međunarodna zajednica htela mir, ali da nije mogla da ga ostvari pa je na kraju rekla, OK, zaboravimo na Bosnu kao na multinacionalnu državu, hajde da je podelimo u odnosu 51:49. I u tom trenutku, kada je to odlučila, ponovo je gurnula narode u rat. Bio je to neuspeh snaga UN.

Delimično rehabilitujete Slobodana Miloševića na osnovu haške presude Karadžiću.

- Ne, ne činim to ja, već Tribunal. Tribunal je na početku, kada je trebalo da sudi Miloševiću, rekao da je kao lider bio udružen sa Karadžićem i Mladićem i da je odgovoran zajedno sa njima. A onda, 2016, Tribunal kaže da Milošević nije bio u dogovoru sa Karadžićem. Čekajte, polako: kada je Milošević bio živ, optužili ste ga kao aktera zajedno sa Karadžićem. Onda, 2016, kažete drugačije. Neverovatno. Dok je bio živ, Tribunal kaže Milošević je kriv. Kada je umro, Tribunal kaže Karadžić je kriv. Ne Milošević. To sud ne radi. Ili je tačno jedno ili je tačno drugo. I jedno i drugo ne može.

Pišete da je Milošević poverovao da ima legitimitet da krene sa represijom nad kosovskim Albancima? Na osnovu čega je to mislio?

- Iskreno verujem da je Milošević imao dogovor da se odrekne Krajine. Verujem da je imao dogovor da ostavi Goražde. Milošević se složio da prepusti najvažnije delove Sarajeva. Tako se odrekao toliko mnogo srpskih delova da sam čvrsto ubeđen da na kraju više nije hteo da se odrekne i Kosova. A znao je da su Srbi vrlo ponosni na Kosovo. I u Evropi imate slučajeva u kojima manjine žele nezavisnost, ali Milošević nije shvatio da tada nije bilo vreme za takav snažan stav prema Kosovu. Verovao je da Srbi imaju dogovor, da su se odrekli toliko mnogo stvari u Bosni i u Hrvatskoj, pa je poverovao da može da kaže "Dosta više".

Da li je Novi svetski poredak konačno uspostavljen?

- To niko više ne zna. Jer, posle svega što se danas dešava duboko verujem da umesto svetskog poretka postoji - svetski nered. Metež. Zbrka. Meni je to dobra tema za novu knjigu u čijem bi naslovu moglo stajati "O Novom svetskom poretku koji nije došao...". Ono o čemu je Buš stariji govorio nije se ostvarilo. Taj model u ovom času istorija ne može da ponovi.

Kako vidite rasplet oko Kosova?

- Ne vidim, sada ga ne vidim. Možda je za Kosovo i Srbiju šansa u Evropi.

Koliko ulazak Crne Gore u NATO menja odnose na Balkanu?

- Ne verujem da to može nešto mnogo da promeni. Ne mnogo, pošto verujem da sve ove zemlje koje su se tako jako borile da se razdvoje sada treba da se bore da se ponovo povežu, da uđu u Evropsku uniju zajedno. Crna Gora ima budućnost u Evropi, zajedno sa Srbijom, zajedno sa Hrvatskom, zajedno sa Slovenijom. NATO neće mnogo promeniti stvari u Crnoj Gori. Ranije je važilo da je za onoga ko hoće u Evropu, prvi korak za to ulazak u NATO. Ali danas je to promenjeno. NATO je manje atraktivan. Moje je čvrsto uverenje da ove zemlje treba da budu podržane da uđu u Evropu, koja treba da ima neki scenario sopstvene odbrane. Ali to su već igre za političare. Ja sam vojnik.

Verujete li u Veliku Albaniju?

- Jedna od bolesti od kojih boluju države Balkana jeste - veličina. Velika Albanija, Velika Hrvatska, Velika Srbija... ja verujem da u budućnosti postoji mogućnost da se sve zajedno nađu u Evropi. Koja će tada biti velika. Uzgred, nikada nisam verovao da bogati žele da se spoje sa sirotinjom. U Italiji Sever kao bogatiji hoće da se oslobodi siromašaka sa Juga. Prema tome, šta dobro Albanija može da dobije od spajanja sa Kosovom? To niko ne zna. To što govore isti jezik? Ne verujem. Znate, to je nonsens. A možda će to uraditi. Ali ako to urade, Albanija će biti ta koja gubi.

(Kurir.rs/FoNet/Danas, Anđelka Cvijić)