PISMO SRBA S KOSMETA KOJE JE ZAPALILO INTERNET: Vi imate sporazume, mi imamo zavet koji ih ne priznaje!

Kažu nam da se mora dati. Ubeđuju nas da se mora priznati. Naši "staratelji" smatraju da ne treba ni da nas pitaju šta je za nas dobro.
Proglasili su nas nesposobnima da o sebi i svojoj sudbini odlučujemo. Ta, potpisali smo im starateljstvo! Imaju ćagu. Pozivaju se na izabranost.
A setite se koliko je bilo strašno kad se napuštao Knin, Gospić, Sarajevo. Međutim, oduvek smo znali da će biti najstrašnije "dole". Jer "tamo" je požar podmetnut davno, a nismo ništa učinili da ga ugasimo. I vatra nam se, normalno, približila.

Traže nam Kosovo i Metohiju. Traže ga od vlasnika. Zašto da ga damo, zašto da ga se odreknemo? U ime čega? I glavno pitanje - KAKO da ga, sve i da hoćemo, damo?
Nije li ono naš zavet s nebom?
Kako se zavet može prekršiti i izdati?
Možda da nas pouče?
Ne može ga dati naše srce. Ne da nam ga duša. Mi smo, preživeli golgote, kandila nade.
Nema toga hleba što nije nafora, da bismo ga izdali za kolače.
Ne može se dati.
Kosovo i Metohija su suštastvo moga roda. Nagodbe nema. Mogu ga oteti, samo privremeno. Mogu mu kopati grudu, mogu mu preoravati rake, mogu razbacivati naše kosti, mogu vaditi srce, mogu uzeti život, ali ne i misao umirućeg koja će mu biti posvećena.

Mi ga i ne možemo dati. Ono je Božije, dato nama. A od Boga se ne može oteti ni vatrom, ni silom, ni ko'cem.
Kosovo i Metohija nema cenu. Preskupo smo platili njegovu cenu da bismo se bojali muka. Mi smo žeženi na polju, na pragu svojih kuća, na njivi, kraj vrbaka, u planini, žutim i inim kućama, pa nam na um ne pade da ga ikome prepustimo.
Vratite se kući i dajte svoje kome i za šta hoćete.
Nema blaga ni blagostanja zbog kojeg ćemo ga, raspetog, napustiti.
Kao Čarnojevići, udaljavali smo se da bismo uvek imali zavičaj da se u njega vratimo.
Već su nam ga branili naši. Čuvali naš plot od naše čeljadi, tamničili našu nepokolebljivost, odgovarali hladnoćom kamena na naše tuge - oni su nas prekalili da opstanemo i sa tuđinima.
Ostali smo pravednici, imuni na greh.
Ruženi, vređani i mučeni Hristovim mukama, octom i trnovim vencem. Takvima se krst ne izbija. Zalud vam posao.
Ima li cene da ga damo!?! Da otkupimo još koju vašu godinu, a nama ste ukrali vekove?
Tamo kud ste se zaputili, izvolite sami.
Mi ostajemo.

Nas je hirotonisao sam Gospod. U Prizrenu, Peći, Dečanima, Samodreži, Gračanici.

Sukali ste na nas uredbe "sa snagom zakona", Bujano, Ustav iz 74-e, zabrane povratka i licemerne "popuste" na povratak, takozvane Briselske sporazume. Sve što ste hteli da sakrijete, znamo. Ni Zajednicu srpskih opština, posle briselskih "sporazuma" ne daju, krše i ta smešne potpise na više nego ponižavajuće teritorijalno razgraničenje, neće da nam ostave ni stopu onoga što je naše i što su privremeno okupirali, podsticani, obučavani i spremani za rat decenijama u Briselu i prestonicama u kojima tobož pregovarate. U bijelo se lice ljubite sa ubicama; zajedničke sporazume, uporno gazeći Ustav, potpisujete kao saučesnici najgorih zločinaca na kojima se ni krv nevinih žrtava još nije osušila.

Naš je zavet da budemo, u ovome času, pitomi kao golubovi, i mudri kao zmije. Da se pritajimo i čekamo svoj čas, onako kako su ga dočekali "osvetnici Kosova", naša braća iz Balkanskih i Prvog svetskog rata, koja su zadivila vaseceli svet. Varate se, dakle, da je ova situacija nova - danas na Kosovu i Metohiji, sami priznajete, živi oko 100.000 Srba; 1912-e ih je bilo još manje. Kome da ih ostavimo?
Neće naše svetinje, zbog vašeg potpisa i držanja ruku u džepovima, koje su palili, skrnavili i rušili, biti belosvetska, okupatorska niti ičija, do naša i civilizacijska baština. I mi ćemo se, verni narod, o njima brinuti, ne čovekomrsci. Živim zidom, ako treba.
Uz nas je Bog, uz vas NATO. Ćeraćemo se. Kom obojci, kom opanci.
Naš Zavet ne priznaje vaše sporazume.