NOVINAR NEMAČKOG FRANKFURTERA ZA VIJESTI: Srbija - u stilu Divljeg zapada

Privreda raste, a javna uprava biva digitalizovana. Ana Brnabić želi da uvede Srbiju u EU. Sliku pomućuje drski potez gangstera, koji blamiraju državu - ukratko je ocena Mihaela Martensa, novinara Frankfurter algemajne cajtunga.

Martensovu kolumnu za Vijesti prenosimo u celini:

"Račun za struju, koji iz meseca u mesec dolazi u Nemanjinu 11 u Beogradu, bi mogao biti poprilično visok. U zgradurdi iz doba između dva svetska rata, sada, za letnjih vrućina, svuda rade klima-uređaji. Iako su, istovremeno, na puno kancelarija prozori otvoreni: što na kip, što potpuno: za poreske platiše u Srbiji skupa nemarnost, jer u ovoj zgradi je sedište Vlade Srbije.

U sobi 83, na drugom spratu, gde u oko 100 kvadratnih metara prostora odvajkada srpski šefovi vlada imaju svoju kancelariju, takođe zuje klime, ali su bar prozori zatvoreni. Trenutna srpska premjerka Ana Brnabić je čuvena po svojoj štedljivosti.

"Proteklu fiskalnu godinu smo završili sa primarnim viškom, a naše državno zaduženje lagano opada. Krajem 2017. su srpski državni dugovi bili na nivou 72,9 % našeg godišnjšeg privrednog proizvoda. U međuvremenu su samo 65,7%.“, hvali Brnabić u razgovoru sa FAZ štedivost svoje vlade.

Srpskoj vladi je poslednjih godina stvarno uspelo da odlučnim strukturalnim reformama državnog sektora uđe u sanaciju državnog budžeta. Inspirator reformi je bio Brnabićkin prethodnik Aleksandar Vučić, koji je u aprilu apsolutnom većinom izabran na manje-više cermonijalnu funkciju predsednika države. No, on je i dalje zadržao sve konce vlasti u svojim rukama.

Sada bi Brnabićka trebalo da, pod Vučićevim nadzorom, nastavi delo. Ona sama svoj kabinet definiše kao „vladu kontinuiteta“. Sada se radi o tome da se nad ostvarenim učini nadgradnja.

„Do pre nekoliko godina smo imali javnu upravu, koja je bila poprilično skupa. Stoga je cilj prve faze naše reforme uprave bio da smanjimo samu veličinu aparata. To smo radili od kraja 2013“, kaže Brnabić.

Broj službenika je smanjen za oko 40.000 zaposlenih, što odgovara skoro pa desetini nekadašnjeg personalnog sastava. Ova redukcija je realizovana pre svega penzionisanjima, pri čemu su gašena radna mesta novopečenih penzionera. Ali takođe i isplatama otpremnina u ne baš skromnim iznosima. Sem toga je vlada svim ministarstvima, službama pa čak i lokalnoj upravi propisala maksimalni broj uposlenika, koji bez odobrenja specijalne vladine komisije za zapošljavanje ne sme biti prekoračen.

„Radi se o tome da uvedemo red, da ograničimo nova zapošljavanja u državnoj službi te ih odobravamo isključivo ako su apsolutno neophodna. U međuvremenu je naša javna uprava, u poređenju sa evropskim, i mala“, kaže Brnabić.

MMF, sa kojim vlada u Beogradu usko sarađuje, je takođe potvrdio da je ova balkanska država, bar što se tiče konsolidacije državnog budžeta, na dobrom putu. Skoro 3 % privednog rasta, koje bi Srbija ove godine mogla da ostvari, su još jedna potvrda premijerkinih reči.

Sledeći korak je modernizacija smanjene, ali nedovoljno efikasne uprave. I dalje nisu svi zaposleni u državnoj službi postavljeni na ona mesta, na kojima ih država stvarno treba i gde bi mogli biti od najveće koristi. Da bi sa postojećim resursima dosegla efikasnije pružanje usluga je vlada stoga, uz podršku EU i Svetske banke, organizovala tim stručnjaka, zadužen za reorganizaciju vladinih službi.

Sveobuhvatna analiza radnih procesa u službama treba biti temeljom reformi. Za dve do tri godine, tako kaže Brnabićka, ovaj posao treba biti završen.

„Posle toga nećete više moći prepoznati javnu upravu. Ona će biti posve fokusirana na građane, efikasna, transparentna, bez prostora za korupciju“, tvrdi šefica vlade.

Korupcija treba biti minimizirana kroz kompletno preusmerenje uprave na tzv. „E-Gouvernment“. Brnabićka, inače Beograđanka koja slovi za sposobnog tehnokratu, je pre nego što je Vučić otkrio, bila direktor jednog preduzeća specijalizovanog za vetro-energiju. Ona kaže da „lični kontakti povećavaju opasnost od korupcije. E-Government sa druge strane vodi ka standardizaciji postupaka, čime se ta opasnost smanjuje na minimum. Jedan službenik u Novom Sadu neće moći da donese drugačiju odluku od onog u južnoj Srbiji.“

Dokumenti, poput izvoda iz knjiga rođenih, venčanih ili umrlih, su u međuvremenu svi arhivirani u elektronskoj formi.

„Sada uvezujemo različite baze podataka međusobno, da građani ne bi morali više da sa gomilom papira trče iz jedne službe u drugu.“

Time naravno vlada želi povećati i sopstvenu popularnost: „To, kako se službe ponašaju prema građanima, odlučuje o tome kako oni doživljavaju vladu i sopstvenu državu.“

Da bi povećala kvalitet obrazovanja uprave, vlada sem toga želi da osnuje „Nacionalnu Akadamiju za Službenike“, koja treba biti otvorena 2018. Uz to bi finansijski podsticaji trebalo da povećaju motivaciju činovništva. Predlog odgovarajućeg zakona je već prošao tri runde savetovanja sa sindikatima činovnika, trenutno se radi na poboljšanjima. Na jesen će onda tekst zakona biti predat parlamentu na usvajanje.

Modernizacija uprave za Brnabićku nije posve novi dosije: ona je deset meseci već bila ministarka javne uprave pre nego što je politički otac Vučić uzdigao u njenu sadašnju funkciju. Da je padobranac u politici se nekadašnjoj menadžerki i dalje ipak primećuje. Čim se povede priča o tehničkim detaljima njene reforme, Brnabićka može elokventno i ubedljivo da referiše: šta u Srbiji treba uraditi i kako da se to postigne. Ona, kao i Vučić, ima stratešku predstavu o tome gde to treba da Srbiju odvede: prema zapadu, u EU. No, čim se zađe u „teške“ unutrašnjopolitičke teme, odmah se primećuje da politika nije njeno igralište te da sve bitne odluke donosi predsednik države – što njegova premijerka, inače 1975. godište, uopšte i ne pokušava da demantuje. Ona je „realno rečeno tehnokrata“, opisuje Brnabićka samu sebe.

Sama izabrala ministre svog kabineta nije, nego ih je prosto preuzela od svog prethodnika. Menjanje ovog tima bi za nju bilo čisto gubljenje vremena, ona ga poznaje još iz vremena kad je bila ministarka, a tada je sa svim ministrima imala dobru saradnju, objašnjava. Što može da bude i tačno, ali i onako bi, sa druge strane gledano, bilo nepredstavivo da Brnabićka samovoljno ili čak protiv Vučićeve izričite volje postavlja ministre. Srpski ustav bi joj to naravno dozvolio, ali ustavna stvarnost definitivo ne.

A šta ako jedan ministar bude blokirao njene reforme ? „Onda bih razmislila o tome da ga zamenim“, odgovara Brnabić, ali i odmah dodaje da ona taj korak naravno mora da koordinira sa Vučićem, jer on nije samo državni poglavar nego i šef SNS, na čijoj parlamentarnoj većini vlada i počiva. Brnabić nije povezana sa SNS, ona nije čak ni obični član. Dođe li ikad do borbe za moć između šefa partije i države Vučića i premijerke Brnabić, poprilično je jasno kako će se boj završiti.

No, verovatnoća da će doći do bilo kakvog otvorenog sukoba je minimalna ne samo samo zbog neravnoteže moći. Kod Brnabićke se primećuje da ona Vučića prosto obožava. Zadovoljna je dodeljenom joj ulogom tehnokratskog reformatora, no ona postavlja i sopstvene akcente. Posebno joj je bitno da ojača IT-sektor u Srbiji. U tom cilju, ona, koja je studirala na univerzitetu Hul u Velikoj Britaniji, ne želi samo da podstiče inovativne firme i parkove tehnologije nego pre svega obrazovanje i to još od osnovne škole. Sa početkom nove školske godine će informatika, kao obavezni predmet, biti uvedena od petog razreda. U skladu sa time će biti prilagođeni i nastavni planovi.

I koliko god da je Brnabićka ubedljiva u ulozi reformatorke privrede i modernizatorke državne uprave, isto toliko ostaje otvoreno pitanje da li će se sa istom žestinom založiti sa jačanje pravne države u Srbiji. Svest o tome da je za modernu evropsku državu neophodno postojanje nezavisnog sudstva je kod puno moćnika u Beogradu veoma raritetno proširena. I dok skoro da nema nikakve sumnje da Vučić stvarno želi da temeljno reformira privredu Srbije, to samo uslovno važi i za njegovu odlučnost da ojača vladavinu prava.

Eksemplarni primer za to je i dalje nerasčišćeni incident u beogradskom kvartu Savamala, koji može da se smatra mogućim u okvirima jedne Despotije, ali nikako u glavnom gradu zemlje, koja je kandidat za EU članstvo: u aprilu 2016, u sred noći –negde oko 2 sata ujutro- tri tuceta kriminalaca pod maskama, naoružanih bejzbol-palicama, je blokiralo kompletnu ulicu u delu Beograda prema Savi dok nisu buldožderima sravnili s zemljom više šupa i ostalih objekata. Ova ilegalna operacija je trajala tri sata. Bukom alarmirani prolaznici su bili proterani, a noćni čuvar obližnje firme svezan.

Zgranuto stanovništvo je pozivalo policiju, ali ona se nije pojavljivala. Tri duga sata. Snimci poziva policiji, koji su procureli u javnost, te ostale indicije sugerišu da je policija imala instrukciju da ne reaguje. No, ko je naredbodavac? Dostojno je podsećanja da se u kvartu Savamala, inače industrijskoj ruini u najboljem delu grada, podiže jedan od najvećih građevinskih projekata Balkana: investitori iz Ujedinjenih Arabskih Emirata planiraju ovde da izgrade novo gradsko središte pod imenom „Beograd na vodi“. Za Beograd je projekat pravi blagoslov – ali metode, kojima se ovaj projekat gura i ostvaruje, to sigurno nisu. Više od godinu dana nakon incidenta državno tužilaštvo i policija međusobno prebacuju odgovornost, a da se ne može prepoznati čvrste volje za rasčišćavanjem ovog slučaja.

Na pitanje, da li se slaže sa izjavom da je pravosudno razjašnjenje slučaja Savamala conditio sine qua non za napredak na putu Srbije ka EU, Brnabićka ne odgovara sa onom jasnoćom, koja inače krasi njene odgovore: „Savamala je jedna kompleksna tema, koja je previše politizovana. Bez diskusije: pravosudni sistem mora da funkcioniše, policija i pravosuđe moraju u slučaju Savamala da ispune svoje obaveze. Ali kako god da pravosuđe na kraju odluči –neko će reći da odluka nije dovoljno dobra.“

No, da li to može biti opravdanje za to što se uopšte ništa ne odlučuje? Naravno da pravosuđe mora da donese odluku i doneće je, nema tu nikakvog zaobilaženja, odgovara Brnabićka na naše dodatno pitanje. „Samo sam zabrinuta stoga što se ovaj slučaj toliko politizuje da će na kraju svaka presuda biti kritikovana.“

Ne plaši li se, kao građanka Srbije, što policiju zovu u pomoć da zaustavi jedno otvoreno i javno krivično delo – a policija prosto ne dolazi ? Odgovor: „Celi način, kako je to urađeno, je bila teška greška – kod god da je to počinio. To nije smelo da se desi.“

Na kraju, u Savamali je srušeno samo nekoliko udžeraka, „od kojih je najveći deo bio ilegalno izgrađen. Zašto nije prosto doneta sudska odluka pa površina blokirana, a kolibe srušene tokom dana ? Nemam uopšte pojma kako je neko mogao da dođe na ideju, a to tako uradi, kako se desilo.“

Na kraju se Brnabićka ipak složila sa izjavom da je pravosudno raščišćavanje Savama-Skandala odlučujući preduslov za EU perspektivu Srbije. Ko god da stoji iza gangstera, koji su te aprilske noću u Beogradu, u maniru Divljeg zapada, uspostavili stanje svršena čina – taj nije učinio uslugu EU perspektivi Srbije. Slučaj bi još mogao da o jadu zabavi zemlju. I kad državni budžet odavno bude saniran."

(Kurir.rs/Vijesti/Mihael Martens/Prevod: Mirko Vuletić/Foto: Fonet/Nenad Đorđević)

POGLEDAJTE BONUS VIDEO:

(VIDEO) SKANDALOZAN SNIMAK! OVO JE DOKAZ VUČIĆEVE CENZURE: Radnica na trafici priznala da su joj NAREDILI da sakrije Kurir!