NEMAČKI DI CAJT: EU JE VELESILA NA ZAPADNOM BALKANU, ALI... U ovoj čekaonici Evrope se kote SILE ZLA!

EU naglašava: Balkan pripada nama. Ali, to je Unija rekla i još pre skoro 15 godina. Od tada se skoro ništa desilo nije. Samit u Sofiji pokazuje zašto je to opasno.

EU bi želela da pod hitno postane geopolitički igrač. To ne radi slobodnom voljom, nego stoga što su je SAD otpustile ispod svog decenijama postojećeg štita, ili, preciznije rečeno: jer se oseća od Trampa najbrutalnije ostavljenom. A i stoga što je i drugi sile na to: Rusija i Kina. Postoji samo jedan region u kome se EU odavno dokazala kao velesila: Zapadni Balkan.

Tamo je EU sila, kojoj navodno niko drugi ni do kolena nije: ni SAD, ni Kina, ni Rusija. Statističke brojke EU-Komisije to svakako sugerišu: države Zapadnog Balkana 73% svoje trgovine ostvaruju sa EU, 5% sa Kinom i samo 4,8% sa Rusijom. 72,5% svih direktnih investicija u zemlje Zapadnog Balkana potiču iz EU, 0,1% iz Kine i 4,6% iz Rusije.

A u četvrtak je EU bila ta, koja je u Sofiji sazvala samit na vrhu, da bi obnovila perspektivu članstva svih šest država Zapadnog Balkana. „To je jedina perspektiva ovog regiona“, kazao je Donald Tusk, predsednik Evropskog Saveta na završnoj konferenciji ovog samita. I dodao: „Balkan istorijski, politički, kulturno i privredno pripada Evropi !“

Jel još neko onda sumnja u status EU kao velesile na Balkanu ? U njenu snagu, da stvari posloži onako, kako je njoj drago ?

Na žalost: da.

Poslednji je samit o Balkanu EU održala pre ravno 15 godina. To je bilo 2003 u Solunu. U završnom aktu tog samita piše: „EU potvrdjuje da bespogovorno podržava evropsku perspektivu država Zapadnog Balkana. Budućnost država Zapadnog Balkana je u Evropskoj Uniji !“ Potom se dugo godina vrlo malo toga desilo u tom pravcu. A Zapadni Balkan se pretvorio u večnu, veliku čekaonicu Evrope. A tamo gde vlada zastoj i zatišje, tu se kote zle sile. Samo nekoliko primera, bez ambicije opširne celokupanosti:

U majušnoj Crnoj Gori već skoro 30 godina vlada svemoćni Milo Đukanović, bez ikavih ograničenja. Čime je postao veoma bogat. Novinari, koji istražuju baruštinu vladajuće partije i organizovanog kriminala, žive opasno. Pre neki dan je tamo npr. pucano na istraživačku novinarku Oliveru Lakić, koja je već 2012. bila žrtva fizičkog napada. I drugi novinari su proteklih godina bivali prebijani, pretilo im se, a i završavali su u zatvoru. Đukanović opetovano dnevni list „Vijesti“, za koji Lakić radi, proglašava za „fašistički medij“. Na rang-listi slobode štampe Reportera bez Granica je Crna Gora na 103 od 180 mesta.

Svuda samo svađe

Ali taj isti Đukanović je u EU više nego rado viđen gost. Federika Mogerini, visoki povernik EU za spoljne poslove, je Đukanovića već više puta hvalila kako je njen partner, na koga se može zasigurno osloniti. Među državama Zapadnog Balkana je takva Crna Gora liderski kandidat, ili, kako se to jezikom briselske birokratije kaže: „frontrunner“.

Kosovo se 2008 proglasilo nezavisnim, ali 5 evropskih država to ne priznaje: Španija, Grčka, Rumunija, Kipar i Slovačka. Španski premijer Marijano Rahoj nije ni učestvovao na zapadnobalkanskom samitu u Sofiji, jer se plaši da bi priznanjem Kosova ojačao separatiste u Kataloniji. Rahojov otpor je bio razlog da se zemlje Zapadnog Balkana u završnom aktu samita u Sofiji definišu od strane EU ne kao države, nego kao partneri. Jedan visoki funkcioner EU je tu jezičku definiciju proglasio dokazom "diplomatske spretnosti EU" !

Kosovo ne priznaje ni Srbija, jer se 1999. nasilno, intervencijom NATO, odvojilo od Jugoslavije. A pošto onda ni Srbija ni pojedine EU države to Kosovo ne priznaju, ispred stolice kosovskog predsednika je bio postavljen natpis „Hašim Tači, predsednik Kosova* (*Ova oznaka nije prejudiciranje statusa i pozicije, a na liniji je UNSCR 1244/1999 i mišljenja ICE o kosovskoj deklaraciji o nezavisnosti)“.

Što je podugačko opisivanje jednog predsednika, koji službeno to ne sme da bude, ali koji je u Sofiji nastupio kao takav, jer je to što jeste. I ovo opisivanje će sigurno ući u anale EU, kao diplomatski vrhunac Unije. Jer, stvarno vam svašta mora pasti na pamet kad želite da sakupite sve političare Balkana za jednim stolom.

A kad smo već kod imena – Grčka i Makedonija se od 1991. svađaju oko jednog imena. Makedonskog. Jer Grčka ne prihvata da se mala susedna Makedonija tako zove, jer predspostavlja da se iza njenog imena skrivaju aspiracije ka grčkoj teritoriji. Sem toga, može biti samo jedne Makedonije, a nje već ima, u Grčkoj. Ova svađa je sprečila svako približavanje Makedonije zapadnim strukturama. I na članstvo u NATO i na članstvo u EU: Grčka Makedoniji stalno ulaže veto.

U međuvremenu izgleda da ima napredka u razgovorima medju ovim dvema državama, ali da li će se oni okončati uspehom, znaće se tek za kojih par nedelja. U EU krugovima su svi optimistički raspoloženi na ovu temu. A uspeh u rešavanju ove mučne svadje oko imena bi bio stvarno od ogromnog značaja.

Na Balkanu ima puno posla za EU. Crna Gora je na začelju liste slobode štampe, gde joj društvo prave i pojedine komšije: Makedonija je na 109 mestu. Nešto malo bolje su Srbija na 76 i Kosovo na 78. A da li će EU bolje raditi svoj posao na Balkanu nego proteklih godina ? Da li će imati više uspeha ? Naravno, kažu u EU, to i želimo. Da joj i poverujemo.

No, na žalost, nekako uvek nešto iskrsne što je u tome omete, npr. buduća italijanska kriza. Pa će onda Balkan morati ponovo da čeka, čeka, čeka.....

(Kurir.rs / Dei Zeit, Ulrih Ladurner / prevod: Mirko Vuletić)