Naše novinarke juče su dobile zadatak da izađu na beogradske ulice i naprave priču o nepodnošljivoj vrućini. Dosetile su se i napravile su još bolju priču, o nečemu još manje podnošljivom.

Pričale su sa radnicima - građevinarima, koji na plus 40 vredno rade i ne obaziru se na jaru koja im peče telo. Žrtvuju svoje živote, ne plaše se sunčanice, ne plaše se raka, samo da bi nahranili one koji ih čekaju kod kuće. U njihovim očima, rekla mi je novinarka, nešto sasvim neočekivano - sreća. Znaju da je i takav posao u Srbiji - retkost.

Zato svaki od njih kaže: „Dobro je“, „Ne smeta vrućina“, „Ma, kakva vrućina“ ili nešto slično. Strah rađa sreću. A strah da tvoje dete neće imati šta da jede, i to realan strah, onu najveću sreću.

Naše novinarke su pričale, na drugoj strani duge, i s maminim i tatinim sinovima, koji okupiraju Ulicu Strahinjića bana, takođe na plus 40. Tamo oni „kuliraju“ uz koktele i sokiće, i „smaraju se“ kad im konobar odmah ne donese piće ili promaši količinu šećera u kafici.

Na pitanje „Kako izdržavate vrućinu“, ovi besni mladi ljudi odgovaraju sa: „Umirem“ ili „Ovo je pakao, ne znam ni sam kako“.

Mislim da nije u redu da ovi prvi budu tako srećni, da pokupe svu sreću ovog sveta, a da se ovi drugi tako grozno „smaraju“ i „umiru“. Treba im zameniti uloge. Ove iz Strahinjića bana treba dovesti u situaciju da i sami strepe za svoju egzistenciju. Treba ih upoznati sa očajem, jer bez toga nikad neće biti stvarno srećni u životu. Ovima sa gradilišta, na drugoj strani, treba omogućiti da od onog što zarade i oni povremeno mogu da se „smaraju“ u nekom lepom kafiću.

Treba praviti društvo u kojem će ovo biti pravilo. Društvo bez gladnih. Društvo bez besnih.