OVO DO SADA NISMO ZNALI O MILOVANU ĐILASU: Ubio seljaka na proplanku negde između Bijelog Polja i Mojkovca da bi Dedijeru pokazao da je dobar strelac! Pucao i u Tita!

Novinar Mišo Vujović podeli je na svom Fjesbuk profilu priču o Milovanu Đilasu, koju do sada nigde nismo mogli da pročitamo i koja baca novu svetlost na njegov lik i njegovo stradanje. Kao što je Đilas sam rekao u jednom od poslednjih njegovih intervjua: Ne žalim se, živeo sam život kakav sam i zaslužio.

Lovac

Negde početkom devedesetih sedeo sam u kući jednog veoma uticajnog poslenika u kulturi, književnog kritičara involviranog u različite oblasti javnog života, Crnogorca, naočitog, obrazovanog, tada već u ranim šesdesetim godinama života. Za mnoge je važio kao čovek iz senke, svakako manje eksponiran od direktora jedne izdavačke kuće koji je pevajući na telefon dekanima i upravnicima studentskih domova upisivao, polagao ispite, nalazio smeštaj za studente iz Crne Gore. Tog dana je moj sagovornik pozvao direktora RTS-a i “zamolio” ga da jednog “mladog” reditelja primi u stalni radni odnos:
“To je đak legendarnog Bode Markovića i ako nastavi ovako dočekaće penziju kao honorarac. No, viđi tamo, šarni mu to rešenje, moj dobri Vučela, pa da popijemo po jednu u to ime”, smejući se završio je razgovor, a kolega je bio iznenađen efikasnošću kadrovske službe RTS-a.
Popismo u to ime avansno i polako, na rikverc, sa uvećanim retrovizorom, stigosmo i do Crne Gore, njegove mladosti, studija, druženja, prvih tekstova...
“Ti kao ratni reporter znaš šta je rizik. Bez rizika i odvažnosti čovek ništa ne postiže u životu. Dokaz je i revolucija”, reče pokazujući na Lubardinu sliku na zidu.
“Družio sam se u najgore vreme, kao student, sa Milovanom Đilasom. Zabranjenim i izolovanim na svakom nivou. Čovekom od koga je i Tito zazirao. Kako tada, tako i danas se još družimo.Jednom prilikom, dok smo iz Svetogorske ulazili u Palmotićevu gde Đido i danas živi i koja u to vreme nije imala rasvetu, Đilas me uhvati za ruku:
’Slušaj mladiću’, obrati mi se ozbiljnim tonom, ‘mene prate. Dužnost mi je da te upozorim na eventualne posledice druženja sa mnom.”
Spontano sam se nasmejao, što je mog sagovornika prenulo iz vremeplova u kom je već plovio satima.
“Što se smeješ?, upitao me je ozbiljno.
“Đido je, verovatno, ugledao nekog da viri iza ćoška”, odgovorio sam, glumeći naivnost.
“Ne prati se takav čovek samo u stopu”, rekao je ozbiljnim glasom komesar srpske kulture.
“Pretpostavljam da ste se razumeli”, uzvratio sam dok je sipao domaću lozu iz njegovih Bjelopavlića.
“Svakako”, nasmejao se, nastavljajući sa hvalospevima o Đidu revolucionaru, Đidu disidentu, Đidu robijašu, Đidu piscu i, napokon, Đidu - prvom demokrati.
Nisam oponirao, bez obzira što sam već pisao o “pasjim grobljima” i zločinima u kolašinskom kraju, a priča o druženju otvorila je novu dimenziju disidenata i njihovih mladih “prijatelja po zadatku”. Otuda i moć nekih pisaca da budu “aktuelni” i uspešni u svakom sistemu.

Pivljanin u gunju

“Crna Gora sva se pita kad će Đido mjesto Tita", pevalo se na skupovima, radnim akcijama, širom Crne Gore. Veličao se drug Đido, član Politbiroa Komunističke partije Jugoslavija, jedan od najekstremnijih jugoslovenskih revolucionara čija je brutalnost “zgražavala” i samog Josipa Broza. O sklonostima druga Đida da lovi ljude govorio je Broz na sastanku sa rukovodstvom Bosne i Hercegovine u Bugojnu u proleće 1977. godine:

"Ja sam već nekoliko puta ispričao kakav je Đilas bio u ratu i šta je radio, da je nikakav komunista. Naprotiv, on je bio nevjerovatno okrutan prema ljudima. Ubijao je ljude s’ leđa, ne znajući ko je - da li je četnik ili nije. Sjećam se jednog takvog slučaja kada i ja jedne noći zbog toga zamalo nisam stradao. Naime, tamo na Pivi jednog dana bez ikakvog provjeravanja ubije jednog seljaka koji je došao u šumu. Možda je taj seljak slučajno naišao tamo gdje smo mi logorovali. Pucanj puške me je probudio. Pogledam - Đilas baš meće pušku na rame, još se puši, a seljak u gunjcu leži. Noću, kad smo krenuli, ja jašem na čelu kolone. Odjednom iz jedne vrtače - tras, metak mi prođe kraj uha, prosto ga zagrija. Zamalo tačno u glavu... ", prisećao se Tito lova na ljude jednog od svojih najbližih saradnika.
Da je kojim slučajem Broz završio kao seljak u gunju, istorija bi verovatno imala drugi zamajac. A Broz je, zahvaljujući Srbima, postao hodajuće božanstvo - crveni mesija, hedonista, egocentrik pred kojim su se otvarala vrata i dvorovi najmoćnijih ljudi sveta.
Intelektualci se utrkuju u dodvorištu pišući hvalospeve o voljenom komandantu. Srbi prednjače u svom podaništvu čoveku koji im je ukinuo državu i krunu.
Slobodarska Crna Gora, nekada srpska perjanica, postaje lomača za prinos žrtava voljenom drugu. Glave se kotrljaju od Cetinja, Dedinja do Svetog Grgura.
“Partija se zatalasa oko Tita i Đilasa”, pevalo se na skupovima.
Duhovno oslepljena, demografski osakaćena, intelektualno obogaljena, ideološki fanatizovana Crna Gora je frenetično klicala komunističkom rukovodstvu, predvođenom ljudima sumnjive reputacije koji nisu prezali da se obračunaju i sa najbližom rodbinom - očevima ili rođenom braćom, s’ prevereničkim porivom dokazivanja komunističkoj partiji i njenim vođama. Kult komunizma je malogde bio izražen kao u Crnoj Gori. I to uz pesmu širokih masa:
“Mi hoćemo, mi možemo komunizam širićemo” i “Crna Goro, majko mila, nijesi više što si bila/ Sad si moćna i velika, narodna si republika...”
Skoro sa istim žarom i požrtvovanjem predaka koji su branili veru i srpstvo, komunisti su na žrtvenik nove “religije” prinosili rodbinu i dojučerašnje saborce. Čak su otišli tako daleko da su ritualno sahranjivali Boga, spuštajući u raku prazan kovčeg. Možda i nije bio prazan. Ostalo je na hiljade žrtava crvenog terora bez groba i obeležja.
Jedan od kreatora te brutalnosti bio je upravo Milovan Đilas, javni zagovornik teorije da sve neistomišljenike treba surovo kazniti - “pasja groblja” i “leva skretanja” - Rezolucija IB poznata po Golom otoku - jugoslovenskom gulagu u kom je procentualno boravilo najviše onih koji su klicali Đidu, njegovih zemljaka iz Crne Gore. Evo još jedan primer te hladnokrvne brutalnosti prvog disidenta komunističke epohe.
Jesen 1944. godine, na proplanku negde između Bijelog Polja i Mojkovca stoje Vladimir Dedijer i Milovan Đilas. Uz suprotni brežuljak penje se čovek sa dve mazge. Druga je vezana konopom za samar grla na kom ljudska figura sedi i čiji lik se ne razaznaje u daljini. Čovek je, sudeći po tome da vodi dva tovarna grla, naumio da iz šume dopremi drva za ogrev pred zimu koja samo što nije stigla.
"Viđi, Vlado, ‘ajde da se kladimo u po levor da ću ga obaliti sa ove daljine", obratio se Đilas Dedijeru, nameštajući kundak na rame. Tišina, raskorak, nišani i opaljuje.
Eho praska odzvanja dolinom između dva brda, dok se nesrećni čovek sunovraćuje sa mazge i njegovo beživotno telo se kotrlja niz padinu. Đido se uz grohotan smeh diči “trofeju” i dobitku:
“Daj pištolj, izgubio si opkladu”, pruža ruku sa otvorenim dlanom.
Počivši protojerej Radovan Bigović mi je lično pričao jedne noći u vreme bombardovanja, kada smo “zadocnili” na splavu
“Ada”, da je pitao Đilasa da li je priča istinita.
“Bila je to revolucija”, ležerno je odgovorio.
“Ipak je to bio kraj rata i nenaoružan čovek”, uzvratio je profesor Bigović.
“Niste Vi svesni šta su posledice revolucije”, rekao je, bez grimase, verovatno i bez kajanja Milovan Đilas.

Mišo Vujović

POGLEDAJTE BONUS VIDEO: