ČETIRI SVETSKA EKSPERTA O KOSOVU: Šta su glavni problemi, KO MORA BITI ZAŠTIĆEN, o uticaju SVETSKIH SILA...

Kosovo je postalo ozbiljan problem za mir i stabilnost na zapadnom Balkanu, manje-više su saglasni naši sagovornici.

Jedna stvar oko koje nemaju dilemu jeste da evrointegracija Srbije nema bez sporazuma sa Prištinom i da je rešenje kosovskog problema jedan od najvažnijih preduslova za njen dalji napredak na evropskom putu. Na pitanje o tome da li je ova godina ta kada će biti postignut pravno obavezujući sporazum između Beograda i Prištine, niko sa sigurnošću ne može da tvrdi, ali nemaju ni previše optimizma s tim u vezi.

Džejms Ker Lindzi, Londonska škola ekonomije: Zabrinutiji sam nego ranije zbog Kosova

Sve u svemu, više sam zabrinut za situaciju na Kosovu sada nego što sam bio ranije. Poslednjih nekoliko meseci pokazalo se da Kosovo postaje ozbiljan problem za mir i stabilnost na zapadnom Balkanu. Borba oko priznavanja se pojačala. Tenzije između Beograda i Prištine su narasle ne samo zbog uvođenja taksa već se odnos Prištine prema EU pogoršao zbog liberalizacije viznog režima.

U međuvremenu, pažnja EU će se sve više fokusirati negde drugde u mesecima koji dolaze jer se priprema za izbore za Evropski parlament i za formiranje nove komisije. Veoma je teško predvideti kako će se stvari odvijati tokom ove godine, naročito u prvoj polovini.

Prolazeći od onoga što vidimo javno, nisam optimista po pitanju velikog napretka. Međutim, pitam se da li se možda dešava nešto više iza scene. Kako se pokazalo na sporazumu između Grčke i Makedonije, može doći do iznenađujućih pomaka s pravim političkim vođstvom. Nevolja je u tome što nisam siguran da li bi bilo koji postignuti sporazum dobio šire odobravanje, posebno na Kosovu.

O tome kako bi sporazum između Beograda i Prištine mogao da izgleda, pisano je dosta proteklih meseci, a rasprava o razgraničenju bila je puna kontroverzi. Shvatam da su mnogi zabrinuti zbog regionalnih posledica takvog poteza. Međutim, verujem i da je bolje pričekati i videti nego zatvarati ovu opciju u prvoj fazi.

Po mom mišljenju, sveobuhvatno konačno rešenje vredi sprovesti čak i ako obe strane moraju da naprave kompromise. Pod tim mislim da je važno naglasiti da bi svaki dogovor morao da bude daleko širi od samo teritorijalnog dogovora.

Status verskih objekata na Kosovu moraće u potpunosti da se definiše.

Takođe, prava onih Srba i Albanaca koji ostaju na Kosovu i Srbiji moraće biti u potpunosti zaštićena. Takođe, biće važno uvesti korake koji će otvoriti put ka značajnim pozitivnim odnosima između Srbije i Kosova. Uopšteno govoreći, mislim da je za regionalnu stabilnost bolje da se postigne sporazum koji rešava pitanje Kosova jednom zauvek i što je pre moguće, nego nastaviti sa trenutnom situacijom, koja postaje sve neodrživija i stvara tenzije.

Srbija je ostvarila stabilan napredak u pristupanju EU i ako želi da se pridruži Uniji do 2025. godine, proces će morati da ubrza. Treba imati na umu i da će proces ratifikacije trajati oko dve godine. U najboljem slučaju, Srbija treba da završi pregovore do kraja 2022. godine. Ovim tempom ova i naredna godina biće od ključne važnosti da se nastavi sa otvaranjem što je moguće više poglavlja.

U međuvremenu, 2019. će biti i godina prevrata za EU, gde se održavaju izbori, što takođe može uticati na proces pristupanja. Takođe, tu je i Kosovo. U ovom trenutku mislim da ovo neće ometati proces otvaranja novih poglavlja. Međutim, kako se Srbija bude približavala kraju pregovora, to će postajati sve važnije.

Iako će se proces pristupanja Uniji nastaviti bez rešenja, prilično je sigurno da Srbija neće moći da se pridruži EU ukoliko ne bude konačnog sporazuma između Beograda i Prištine.

U realnosti, mislim da to znači da će Srbija morati da prizna Kosovo. Iako priznanje nije formalni zahtev Evropske unije i budući da pet članica još uvek ne priznaju Kosovo, odluke o pristupanju zavise i od svake pojedinačne države članice EU.

Čini se da svi dokazi sugerišu da će Nemačka blokirati bilo kakvo konačno članstvo dok Beograd ne prizna Kosovo. U međuvremenu, ostale članice EU žele da budu sigurne da EU neće uvoziti teritorijalne sporove. Mislim da će mnoge članice želeti da se situacija u potpunosti razreši. Pitanje je samo da li je to bolje uraditi pre ili kasnije.

Pre godinu dana rekao bih - kasnije. Međutim, nedavna dešavanja ukazuju na to da status kvo više nije održiv. Problem je u tome što je teško videti kako se može postići pomak u trenutnim okolnostima, tako da će 2019. sasvim sigurno biti izazovna godina.

Danijel Server, profesor u Vašingtonu: Priština više nestrpljiva da sačeka rešenje

Moguće je rešiti pitanje Kosova i Srbije, ali to sve zavisi od političke volje obe strane. A politička volja u velikoj meri zavisi od njihovih predsednika.

Nemoguće je predvideti da li će odlučiti da to pitanje reše tokom ove godine.

Čini se da je Priština nestrpljivija od Beograda da to učini, ali se nadam da će se to promeniti jer postaje očigledno da je rano rešenje daleko bolje nego čekanje na samo pristupanje EU, kada će sve poluge biti uz one koji su priznalo Kosovo.

Čini mi se da demarkacija više nije na stolu. Izgleda da Vučić ne želi da da Tačiju ono što mu treba, a izgleda i da Tači ne želi da da Vučiću da ono što on želi i što mu je potrebno da bi se teritorijalno (narodno) razmenili. Po mom mišljenju, to je dobro jer je razmena inače loša ideja, a loše ideje su kao zombiji, ne umiru, već lutajući traže nekog političara, diplomatu ili profesora čiju karijeru mogu uništiti.

Srbija nastavlja da usvaja i primenjuje ono što je prihvatila, i to je dobro, ali neće moći da završi pristupanje Uniji bez rešenja kosovskog pitanja, izgradnje nezavisnijeg sudstva i omogućavanja slobodnih medija. To mi se zasad čine kao glavne prepreke na evropskom putu.

Na pitanje šta bi se generalno moglo očekivati ove godine od evropskog puta Srbije, Server kaže da je to pitanje najviše za Vučića. Kako kaže, prošla godina nije bila baš dobra i nada se da će ova biti bolja.

Erik Gordi, profesor iz Londona: Provokacije ima previše

Apsolutno je jasno da budućnost evropskih integracija i Kosova i Srbije zavisi od postizanja sveobuhvatnog sporazuma. Međutim, šanse za to i nisu baš velike. Ni Srbija ni Kosovo nisu pokazali mnogo kapaciteta za postizanje sporazuma i nisu pokazali kapacitet za sprovođenje postignutih sporazuma. To su države čija su rukovodstva izgleda sposobna samo da eskaliraju i prepuštaju se provokacijama.

Jedna inicijativa koja je promovisana, o razmeni teritorija, neće ništa postići jer je u suprotnosti sa javnim mnjenjem obe države, osim što ima poneku verbalnu podršku od Rusije i podršku samo Trampa i Boltona u Vašingtonu. Međutim, ni jedan ni drugi nemaju kapacitet da ubede saveznike u Evropi da ih u tome podrže.

Što se tiče procesa pristupanja Srbije EU, to zavisi od rešavanja bilateralnih sporova, ali zavisi i od ispunjavanja standarda u najvažnijim oblastima: vladavini prava, nezavisnosti pravosuđa, slobodi medija i usklađivanju spoljne politike. Napredak je bio veoma slab u svim ovim oblastima i nema razloga da se očekuje da će on postati bolji. Moglo bi se govoriti o nedostatku političke volje da se ispune ovi standardi, ali možda bi bilo pametnije govoriti o postojanju veoma jake političke volje da se oni ne ispune.

Bodo Veber, Savet za demokratizaciju iz Berlina: Sporazum u 2019. bi bio iznenađenje

Ja bih se iznenadio ako bi došlo do postizanja konačnog, sveobuhvatnog, pravno obavezujućeg sporazuma u 2019. Razlog tome je taj što su sve strane u pregovorima, pre svega Beograd, ohrabrene od gospođe Mogerini i njenog tima, a onda i sa podrškom kosovskog predsednika Tačija, potrošile prvih godinu i po u novoj fazi u dijalogu na guranje ideje korekcije granice, razgraničenje, odnosno razmene teritorija ili pak podele Kosova.

To je počelo kao inicijalni politički spin iz Beograda, a čini mi se, eskaliralo u pokušaj eksploatisanja određene krize i političke slabosti Zapada, ohrabren od dela aktera iz EU i SAD. No, pokazalo se da Zapad, pre svega EU, ipak nije toliko oslabljen kao što su se neki nadali.

Zato su pregovore u 2018. završili potpuno zaglavljeni, dok je pokušaj Beograda da dijalog gura van ovog okvira koji ga je definisao od početka prihvaćen od svih pregovaračkih strana - priznavanja realnosti gubitka Kosova od strane Srbije i fokusiranje na sveobuhvatnu normalizacija dve zemlje i na osiguranje normalnog života kosovskih Srba u državi Kosovo, nagrađen perspektivom članstva u Evropskoj uniji, te podrškom o ekonomskom osnaživanje Srbije - doživeo svoj neuspeh u odbijanju etnoteritorijalne ideje od

Nemačke i većine članica EU, te otporom svih albanskih parlamentarnih stranaka.

Sumnjam da su svi pregovarači napustili ideje o podeli i razmeni teritorije, ali ona neće proći. Uz to, ako bi prošla, ne bi donela stabilnosti i bila bi kobna za život kosovskih Srba i južno, ali i severno od Ibra. Put do konačnog sporazuma vodi preko jednog potpunog resetovanja pregovora, vraćanja u prvobitni okvir dijaloga, vraćanja političkoj realnosti, a ne preko kampanje sveobuhvatnog podržavanja kosovske države od vlasti u Beogradu.

Fokus mora biti na onome što bi garantovalo da sporazum zaista bude istorijski - na sveobuhvatnoj normalizaciji odnosa između Srbije i Kosova kao bilateralnih odnosa dve demokratske države, na svakodnevnom životu, svakodnevnim problemima kosovski Srba, sigurnosnim i socioekonomskim.

Bojim se da je takvo jedno resetovanje realno tek sa stupanjem na dužnost nove Evropske komisije posle evropskih izbora. Bilo bi korisno sa strane ako bi do tada počeli da smanjuju tenzije, a njihovo podgrevanje, mora se i to reći, počelo je već u jesen 2017. godine, političkim spinovanjem Beograda.

Kurir.rs/Blic/Lana Gedošević/Foto: Dragana Udovičić, Foto: Zoran Šaponjić

POGLEDAJTE BONUS VIDEO: