ISPOVEST ČOVEKA KOJI JE POKUŠAO SAMOUBISTVO: Skočio sam s mosta, pa rekao sebi: Šta to uradi, budalo?

Nezadovoljstvo Bio sam i na ratištu, umrli su mi roditelji, nisam se ženio... Taložilo se nezadovoljstvo, tuga, depresija, priča Aleksandar (52), koji je mir i utehu našao na Klinici za psihijatrijske bolesti "Laza Lazarević"

Kajanje i nada
To je bilo tačno pre tri godine. Danas je Aleksandar (52) srećan što je živ i više ne pomišlja da digne ruku na sebe. S njim razgovaram u stacionaru Klinike za psihijatrijske bolesti "Dr Laza Lazarević" u Padinskoj skeli.
Da mi nije ovih divnih lekara, tehničara, sestara, kaže, boga pitaj gde bih završio. Šta se to mota čoveku po glavi u trenutku kad pada s mosta, pitam ga.
- Prošle su mi slike celog života. Najviše iz detinjstva i svega onog što je bilo lepo. I što mi je nedostajalo. Težak mi je život bio. Bio sam i na ratištu, umrli su mi roditelji, nisam se ženio, imao decu. Taložilo se nezadovoljstvo, tuga, depresija. Ostao sam i bez posla, stizali su računi, sve se gomilalo, a ja nisam video izlaz. Malo-pomalo, smanjivala mi se volja za životom - priča Aleksandar.

Okidač
Da li se, pored usamljenosti i nezadovoljstva, desilo nešto što je moglo da bude okidač, pitam ga.
- Pa jeste... Malo pre toga sam dobio račun za struju. Nisam imao novca da to platim, dug se nagomilao posle zime, a ja ostao bez posla. Očajan sam bio. Nisam imao ni sa kim da razgovaram, da podelim svoje nedaće. Da sam još tada potražio pomoć stručnog lica, sve bi drugačije bilo, izvukao bih se još ranije, bez pokušaja da dignem ruku na sebe - kaže naš sagovornik.
Pošto je lično prošao kroz ovo strašno iskustvo, može da oseti kad neko ima slične namere.
- Primećujem kad su ljudi skloni suicidu, imam osećaj za to. Ja onda, koliko mogu, reagujem, porazgovaram sa tom osobom, ali najpre je uputim na stručnjake iz ove klinike - iskren je Aleksandar.

Silvija Slamnig