NATO JE BIO U ŠOKU KADA SE POJAVILO 400 TENKOVA VOJSKE JUGOSLAVIJE! Povlačenje pod bombama ne dolazi u obzir, to nek znaju i Vesli Klark i Slobodan Milošević! SVE TAJNE PREGOVORA U KUMANOVU 1999!

Mir! Pre tačno dve decenije, na današnji dan, ova reč je donela olakšanje svim građanima Srbije. Posle 78 dana bombardovanja i neprekidnog razaranja i četiri dramatična dana pregovora u Kumanovu, potpisan je Vojno-tehnički sporazum, kao osnova za Rezoluciju 1244 Saveta bezbednosti UN.

Pobeda bez trijumfa, poraz bez kapitulacije - samo je jedna od nekih ocena ovog dokumenta, koji je, čini se, danas podjednako aktuelan kao ratne 1999. godine. Prekid stradanja i razaranja već iznurene države nesumnjivo je najveća vrednost ovog akta. Kumanovski sporazum sačuvao je i formalnopravni suverenitet SRJ nad Kosovom i Metohijom i nadležnost UN nad njegovom upravom.

Povlačenje naših snaga bezbednosti iz južne pokrajine, ulazak snaga NATO i novi egzodus Srba i nealbanaca, za mnoge je dokaz da je u junu 1999. u Kumanovu formalizovan vojni, a pre svega politički poraz SRJ u ratu sa NATO.

Vojno-tehnički sporazum iz Kumanova ogrnut je karmom ključnog dokumenta koji i u današnje vreme, uprkos mnogobrojnim promenjenim okolnostima, važno utiče na situaciju na KiM. Javnosti su, međutim, i dalje nedovoljno poznati detalji njegovog stvaranja.

Fakti kažu ovako: Prekid rata i novu bezbednosnu arhitekturu na KiM potpisali su 9. juna uveče general Svetozar Marjanović, u ime Vojske Jugoslavije, Obrad Stevanović, u ime MUP Srbije, i britanski general Majkl Džekson, koji je pregovarao u ime NATO. Potpisi na dokument pod nazivom "Sporazum o vojno-tehničkoj saradnji VJ i Kfora" stavljeni su u 23.45 uveče, kada su počeli da teku rokovi za njegovu primenu. Ovaj akt svega koji čas kasnije verifikovao je Savet NATO, čime su se stekli uslovi za sednicu Saveta bezbednosti UN. Iste večeri Marjanović i Džekson su dali izjave brojnim novinarskim ekipama, koje su od jutra čekale završni čin rata.

Član srpske delegacije, u to vreme pukovnik, a kasnije general Dragan Paskaš, priseća se da se najveća borba za pregovaračkim stolom u Kumanovu vodila za vreme i bezbednost vojnika i naroda.

- Na pregovore smo krenuli 5. juna automobilima iz Beograda, a radnu verziju sporazuma, napisanu u Briselu, dobili smo pred Nišem - kaže Paskaš. - Naša kolona, obezbeđena vojnom policijom, sve vreme puta bila je satelitski praćena. Baza nam je bila u Vranjskoj banji, odakle smo svakog jutra išli na kumanovski aerodrom. Tamo nas je dočekao ogromni klimatizovani šator, hladni i nadobudni general Džekson, mučna atmosfera nepoverenja i izuzetno nepovoljan radni dokument.

Razgovori su bili koncipirani tako da u ime Vojske pregovara Marjanović, u ime MUP Stevanović, a ključnu diplomatsku i političku ulogu imao je službenik Ministarstva spoljnih poslova Nebojša Vujović. On je bio i glavna veza sa državnim vrhom. Sa druge strane stola sedeo je general Majkl Džekson, sa saradnicima. Problem je bio, međutim, što Džekson nije imao puna pregovaračka ovlašćenja, već je za svaki pomak morao da traži odobrenje od nadređenih.

- On je pregovore u ime NATO vodio samo tehnički. Pri ruci je imao satelitski telefon, i posle svakog našeg predloga napuštao je šator i pozivao je nekoga, verovatno komandu u Briselu koja je suštinski odlučivala - svedoči general Paskaš.

Pomalo je zaboravljeno da je inicijalni sastanak dveju delegacija održan u makedonskom mestu Blace, nedaleko od graničnog prelaza Đeneral Janković. Kao mesto sastanka NATO je izabrao kafanu (sasvim slučajno) simboličnog naziva "Evropa", koju je u to vreme držao lokalni ugostitelj Izair Sadiku. Kako je pravac kroz Kačaničku klisuru bio težak i rizičan za komunikaciju, pregovori su ubrzo izmešteni u Kumanovo, na sportski aerodrom, koji je dugo pre toga dobio obrise vojne baze Alijanse.

NATO, uprkos tehnološkoj superiornosti, nije imao ni približne procene o broju naših vojnika i tehnike na KiM - otkriva Paskaš. - To je bilo jasno iz rokova za povlačenje jedinica iz Pokrajine. Nije bilo šanse da tako brzo izvučemo ljudstvo i naoružanje. Kada smo zatražili više vremena i obrazložili svoj zahtev, NATO generali su se nemo pogledali, a Džekson se uhvatio za svoj telefon.

Prema ratnom dnevniku generala Nebojše Pavkovića, samo Treća armija sa potčinjenim sastavima na Kosovu je u tom trenutku imala 130.000 oficira i vojnika, 400 tenkova, 409 oklopnih transportera, 446 protivoklopnih raketa i 335 artiljerijskih oruđa. NATO komanda u Monsu, prema izveštajima naših bezbednosnih službi, koje su dostavljale izveštaje državnom i vojnom vrhu, raspolagala je procenom da je na Kosovu oko 80.000 vojnika i 350 tenkova.

NATO je predvideo najpre pet dana za povlačenje, a u Kumanovu je "izboksovano" najpre sedam, pa ukupno 11 dana za izvlačenje. Zapad je u početnom dokumentu odredio da Kopnena zona bezbednosti uz administrativnu liniju sa KiM bude 25 kilometara, što je za stolom smanjeno na pet (uz zonu zabrane leta od 25 kilometara).

Pravu dramu tokom pregovora izazvao je plan da zapadne jedinice na Kosovo uđu tek kada se kompletne srpske snage povuku sa ovog prostora. Zamisao u Monsu je bila da tako pokažu trijumf i moć. Zahtev srpske strane bio je da se ne dozvoli bezbednosni vakuum, odnosno da se proces ulaska NATO snaga odvija istovremeno sa povlačenjem VJ. Postojao je još jedan zahtev - da bombardovanje bude prekinuto.

- Za mene kao komandanta nije prihvatljivo da naš tim potpiše sporazum bez donošenja rezolucije UN koja će regulisati momentalni prekid bombardovanja, pa tek zatim početak povlačenja. Povlačenje pod bombama ne dolazi u obzir. Nijedno takvo naređenje neću izvršiti, pa ko god ga izdao. To nek znaju Džekson i Klark, ali i Ojdanić i Milošević - naveo je Pavković u svom ratnom dnevniku

Kompromis je pronađen u odredbi da će bombardovanje prestati kada prva srpska jedinica u rangu bataljona napusti Pokrajinu. Bombe je, tako, zaustavio jedan od artiljerijskih diviziona sa severa KiM, koji je prvi upućen ka centralnoj Srbiji.

Preteča Kumanovskog sporazuma je politički dokument u deset tačaka, dogovoren prvih dana juna u trouglu SAD - EU - Rusija. Sa ovim dokumentom u Beograd su doputovali Ahtisari i Černomirdin, a Milošević je pod njihovim strahovitim pritiskom prihvatio uslove.

- Akcija povlačenja oružanih snaga sa KiM, uprkos mnogobrojnim izazovima, izvedena je besprekorno - naglašava general Paskaš. - Nije ostao nijedan komad municije niti rezervni deo. Uz to, Vojska je morala da brine o sebi, ali i o bezbednosti civila koji su se priključivali kolonama.

Za Vojsku i Policiju usledili su dramatični dani napuštanja položaja, marševa, zaposedanja porušenih kasarni u garnizonima Vranje, Niš, Prokuplje, Kuršumlija, Raška... Mešala se radost zbog okončanja rata, neizvesnost, kao i tuga zbog njegovog ishoda.

- Dogovor u Kumanovu doneo je mir, što je tada bilo najvažnije. Vojska Jugoslavije, vojnički gledano, nije poražena 1999. godine. Vojnici znaju šta znači poraz i kapitulacija, što je u ovom slučaju izostalo. Sporazum je garantovao suverenitet SRJ, što je bio jedan od naših ciljeva rata i oslanjao se na UN kao na faktor daljeg upravljanja ovim prostorom. On je obezbedio uslove za dalju političku borbu za očuvanje KiM, što je bio jedan od njegovih najvećih dometa. Pitanje je, međutim, da li su njegove mogućnosti u dovoljnoj meri iskorišćene - naglašava general Paskaš.

Srpska vojska Kosovo i Metohiju napustila je sa bolom i gorčinom. Odredbe Kumanovskog sporazuma najteže su podneli vojnici Treće armije, koji su se u odbrani Pokrajine, uz velike žrtve, mesecima odupirali teroristima OVK, NATO, stranim plaćenicima, regularnoj vojsci Albanije... Povlačenje je najteže palo generalima, oficirima i vojnicima rođenim u ovom delu zemlje. Povukli su se sa snažnim osećanjem da se na Kosovo više neće vratiti.

Manevar ruskog bataljona i zauzimanje prištinskog aerodroma jedna je od najvećih misterija i za Srbe jedan od najbolnijih trenutaka iz junskih dana 1999. godine. Vest da su Rusi iz sastava Sfora u Bosni i Hercegovini, sa 50 vozila, krenuli na Kosovo ogrejala je srca Srba na KiM i ulila nadu da će život biti moguć uprkos povlačenju Vojske i Policije.

Konvoj u kome je bilo 15 borbenih vozila, kamiona sa municijom, cisterna sa gorivom, i transporterima sa oko 170 oficira i vojnika krenuo je, bez konsultacija sa NATO, u zoru 11. juna iz Bijeljine. Usiljenim maršem tog dana Rusi su prevalili oko 600 kilometara, i iza ponoći stigli u Prištinu. Srbi su ih dočekali za pamćenje. Pred zoru su, uz obezbeđenje i logistiku Prištinskog korpusa, zaposeli aerodrom "Slatina". Iz Makedonije su stigli i Britanci, a došlo je i do bliskog susreta. Podignute su i mitraljeske cevi.

Telefoni u komandama NATO su se usijali. Rusi su planirani u okviru budućih međunarodnih snaga na KiM, ali tek po zaposedanju ovog prostora od strane zapadnih armija. Upad na prištinski aerodrom iznenadio je sve. Ispostaviće se, i samu Moskvu.

Posle nekoliko dana smirivanja strasti i diplomatske akcije, Rusima na terenu stigla je komanda da sarađuju. Očekivano pojačanje nikada nije stiglo. Dve nedelje kasnije Rusi su "Slatinu" predali britanskim vojnicima. Naređenje za to je preko Generalštaba Ruske armije stiglo direktno iz Kremlja.

Kurir.rs/Novosti/Rade Dragović/Foto: Profimedia, Foto: EPA