ZAVET MEDENICE DA SRBIJA I CRNA GORA NIKADA VIŠE SRBINU NE BUDU TAMO DALEK: Bizo montenegrinska, tišina je vaša slava i postojanje! Ima li kraja vašemu padu, nesoji?
Bizo montenegrinska, tišina je vaša slava i postojanje!
Nemušti vrisak ognja pakla u kojem ste razvili čadore tog prokletstva i progonstva iz ljudi, vere, pameti, časti…
Bruko balegarska, kojom pesmom slavite to ništavilo što otužno nazivate životima, državom, istorijom budućnošću, kad „Tamo daleko…“ progonite ko divlje zveri?!
No, ne čudi da je njlepša pesma srspkog strdanja i vaskrsa najveći neprijatelj države koja ne postoji, nacije koja zorom niče a noću vene, vere u staru avetinju koji bukve rukopolaže za episkope a trnje za bogomolje!
Ima li kraja vašemu padu, nesoji?
Verovatno ne, jer ste dosegli visine besramlja i fukarluka s kojih se doveka pada i nikad ne padne.
Povisoko se gnezdite lešinari kostiju sopstvenih predaka…
I sam sam potomak ratnika s Mojkovca, jednog od četovođa, rođenog i postradalog kao Srbin, baš kao što su svi iz naše kuće, naših kuća, vaših kuća stradali, no…
Ništa me, kao dete slavnih i časnih brda Crne Gore, ne seća na prađeda ko taj anđeoski spev „Tamo daleko“, ništa!
Vazda zaplačem kad se gde zapeva, zamšljajući Mijaila Đurovog Medenicu nede u snegu do preko pasa na Bojnoj njivi, gde ranjen s bratstvenicima i saborcima ne uzmiče ni stope znajući da je to što brani vrednije i veće od života!
Branio je slobodu, čast, ponos, večnost Crne Gore i Srbije!
Branio je naš savardak, katune, ognjište- braneći odstupnicu braći srpskoj!
Branio je tamo daleko od doma svog sve svoje domove, svoje zbegove, svoju iznemoglu braću, svoje rane i rane svakog brata Srbina svog da bi ko pretekao i spevao te krsne i liurgijske stihove: „Tamo daleko…“!
Prezirem vas, zaista vas prezirem a mrzim seb što išta osećam prema vama jer balega nikakvog osećaja vredna nije, no prezirem vas jer mi udarate da prađeda, čukunđeda, đeda…na sve naše koji su stali nad Mojkovcem i zakleli se slavom srpskom, krstom časnim i imenom zavetnim da će braća stići tamo daleko, da na obali mora, čežnjivo zagledani u daljinu spevaju najlepše stihove!
Nije to tek pesma, lude, to je opelo svakome stradalome za čast i slobodu, baš kao i nafora svakome preživelome, i zavet da Srbija i Crna Gora nikada više Srbinu ne budu tamo daleko…
Na pesmu ste udarili jer samo će ljuta i mrska tišina pevati o vašoj „slavi“!
Na anđeoski spev, jer đavola slavite pesmama jauka, leleka i jecaja!
Na pesmu, fukaro, jer ko nema prijatelja taj u svemu vidi neprijatelje!
Posro Bog, što je baba za takve znala da kaže, da u dve reči opiše sve što ste i što ostaje za vama!
Drznite se samo da udarite na te svete stihove, neće biti dovoljno rupa da se u njih skrijte pacovi milogorskog smetlišta!
Bagro bedna, naši će grobovi i domovi doveka pevati „Tamo daleko…“, dok se vašim dvorom ustaštva ori vama milija i draža: „Jasenovac i Gradiška Stara, to je kuća Maksovih mesara…“
Mihailo Medenica
SUTRA U 13.30: Predsednik Vučić sa predsednicom Državnog zbora Slovenije Klakočar Zupančič