24 GODINE KASNIJE MARTIĆ PROGOVORIO O GRANATIRANJU ZAGREBA: Prebijanje srpskih mladića koji navijaju za Zvezdu i revizija istorije dešavala se i 1990, stao sam na čelo ustanka protiv ustaštva

Nekadašnji predsednik RSK Milan Martić, iz zatvora u Estoniji, javno, prvi put posle 24 godine: Naredba je usledila kada su ustaše počele da nam ubijaju žene i nejač. Moćni diplomata mi je poručio da sam u Hag sam sebe "poslao".

Ovako u ispovesti govori Milan Martić, nekadašnji predsednik Republike Srpske Krajine. Ovaj Srbin iz Knina, bivši policajac, danas haški osuđenik kome su svetski moćnici "razrezali" 35 godina robije, posle pune 24 godine otvorio je dušu za medije, i to iza zidina zatvora Vangla u Tartuu, drugom po veličini gradu u Estoniji.

- Sećam se da smo te 1990. dobili informaciju o novim policijskim crnim uniformama koje su podsećale na odore ustaša iz Crne legije. Tražili su od nas i da nosimo šahovnice, kao i da prema diktatu iz Zagreba hapsimo Srbe. Tako nešto ogroman broj mojih kolega policajaca i ja nismo mogli da uradimo. Zato je buknula pobuna u Kninu jula 1990.

Mogao bi, kaže Martić, punih 10 dana da priča o svemu, i naglašava da ne želi sažaljevanje i da to "ne dozvoljava". Ukazuje i na to da se u Hrvatskoj ništa nije promenilo u proteklih 29 godina, kada je pobedom Tuđmana na izborima ustaštvo ponovo oživelo. Seća se Martić da su njegove starije kolege te 1990. jednostavno otišle iz policije. Bio je, govori, jedini sa inspektorskim činom koga je sudbina izabrala da se stavi na čelo pobunjenog naroda, iako je u to vreme bio šef policijskog sindikata.

- Lično nisam verovao da Tuđman može da dobije izbore. U njegovoj kampanji mržnja protiv Srba bila je ogoljena do kraja. Ko bi poverovao da će Hrvati listom glasati za tu politiku - pita se i dan-danas Martić, dodajući da Srbi u Krajini nisu mrzeli Hrvate. - Znali smo šta su nam napravili u Drugom ratu, plašili smo ih se potajno, ali nismo verovali da će u Evropi doći vreme da se ponovo rodi jedna takva nakaza od države. Mislili smo da Evropa to neće dati. Srbi ni danas ne mrze Hrvate, niti Hrvatsku, jer je to vekovima bila zemlja naših pradedova. Nažalost, reciprocitet od strane Hrvatske je izostao.

Martić, nabrajajući imena Milana Babića, Gorana Hadžića, Radovana Karadžića, Milana Milutinovića i Slobodana Miloševića, govori i da su svi srpski predsednici koji su se stavili na čelo otpora nastavku Drugog svetskog rata - kažnjeni. Dodaje i da je bio prvi Srbin koji je "viđen" da će robijati za navodne ratne zločine i prvi "zabeležen" za Hag.

- Uslovno se može reći, bio sam prva žrtva pojave neofašizma u svetu. Dogodila se akcija "Bljesak", kada su ustaše 1. i 2. maja 1990. bukvalno pregazile Zapadnu Slavoniju, a pomoći nam nije bilo niotkuda. Naređenje da se gađa Zagreb kao upozorenje doneto je iz očaja, kada sam dobio informaciju o stotinama pobijenih Srba, među kojima je bilo 57 žena i devetoro dece.

Ustaše su, seća se Martić, očistile celo područje gde je nekada živelo 15.000 naših sunarodnika, a "udar" na Zagreb, tvrdi Martić, "bio je jedini način da bar pokušam da upozorim Zagreb da ćemo braniti svim raspoloživim sredstvima te nedužne ljude".

- Već 3. maja, dok su srpske kuće u Zapadnoj Slavoniji još gorele, javio mi se jedan moćni zapadni diplomata i rekao da sam se "upisao" da idem u Hag zbog ratnih zločina.

Priča bivši predsednik RSK bez zazora i o hrvatskim najavama da će posle odslužena kazne morati da odgovara za navodne zločine i u toj zemlji. Pre dvadesetak dana, na TV je čuo da su mu u Zagrebu upravo napisali novu optužnicu "za neselektivno gađanje Karlovca i Jastrebarskog".

- Ni to za mene nije ništa novo. U Hrvatskoj me pet županijskih sudova "častilo" sa oko 100 godina robije. Gotovo da je za širu javnost nepoznanica da su se 2014. Hrvati sa estonskim vlastima dogovorili da me tajno prebace u Hrvatsku, ali je taj plan osujećen. O svemu sam čuo pošto sam 2014. ponovo došao u hašku sudnicu da svedočim na procesu Goranu Hadžiću. U Sekretarijatu Tribunala sam dobio ove informacije, ali ceo skandal je, ipak, gurnut pod tepih.

O zločinačkoj operaciji hrvatske vojske "Oluja" i potonjem progonu srpskog življa sa vekovnih ognjišta Martić kaže da tako nije moralo da bude:

- U Vensovom planu razmeštanja snaga UN u Hrvatskoj do pronalaska mirovnog rešenja jasno je pisalo da UN garantuju Srbima opstanak na teritoriji pod njihovom zaštitom i piše da ukoliko UN ne mogu da obezbede sigurnost Krajišnicima, Jugoslavija ima pravo da interveniše. U "Bljesku", a potom i u "Oluji", JNA nije preduzela niti jedan korak da nas zaštiti. Takođe, ni RS nam nije pomogla, iako smo i sa Palama imali sporazum o zajedničkoj odbrani - kategoričan je sagovornik.

Nekadašnji predsednik RSK priča i o tome kako je više puta telefonom pred "Oluju" pokušao da od Miloševića čuje kako će reagovati na najavljenu akciju Zagreba. Kaže i da je dva puta bezuspešno dolazio u Beograd. Ipak se na kraju, kaže, sa Miloševićem čuo telefonom.

- Tih, poslednjih dana jula 1995, od Miloševića sam tražio da opovrgne tvrdnje tadašnjih hrvatskih medija "kako Vojska neće intervenisati u slučaju udara hrvatskih snaga na Krajinu". Milošević mi je to obećao, ali ništa nije učinjeno.

Sreli su se Milošević i Martić posle nekoliko godina, ali na sasvim drugom mestu - u Hagu. Tu su, kaže, izgladili prijateljstvo.

- U Miloševićevom ponašanju nije bilo nimalo gordosti, već samo želja da odbrani srpski narod od monstruoznih optužbi koje nisu imale nikakve veze sa stvarnošću. Dogovorili smo se da mu budem svedok za događaje u Krajini kada dođe vreme za to - seća se Milan Martić. - Tražio je Milošević od mene da pričam kako je zaista bilo i da slobodno kažem da je tada ignorisao Krajinu. U tom trenutku možda mu je tako najviše odgovaralo, a meni je bilo u interesu da iznesem istinu. Posle smrti predsednika Srbije i SRJ, mogu samo da slutim da je od nekoga dobio obećanje kako Srbiji Kosovo neće dirati ako "da Krajinu", i pretpostavljam da je to hteo javno da kaže. Kako je umro - i to je pitanje.

(Kurir.rs/Novosti)