ŽIKA MUŠTIKLA DANAS NAS JE NAPUSTIO, A OVO JE NJEGOVA VELIKA ISPOVEST: Krimosi ni tajkuni nisu mu mogli ništa!

Nazivali su ga najvećim graditeljem u Srbiji, uvažavali kao moćnog političara iz senke, bogataša s kojim tajkuni nisu mogli niti smeli da se porede... Živadin Mihailović, čuveni Žika Muštikla, koji je danas preminuo u Beogradu, pre nekoliko godina dao je veliki intervju za Njuzvik Srbija.

PET GODINA POSLE ODLASKA U STEČAJ Građevinskog preduzeća „Stankom“ u vlasništvu Živadina Mihailovića, neuporedivo bolje znanog kao Žika Muštikla, u dnevnim novinama je na celoj strani osvanuo oglas, svojevrsno pismo ili apel javnosti, u kojem se ukazuje na sve nepravilnosti i nezakonitosti po kojima je ova firma dovedena u sadašnji položaj.
Ukoliko bi se sažimalo navedeno, te izrečeno u razgovoru sa Žikom Muštiklom, koji se u medijima nije oglašavao, činjenice bi delovale groteskno: preduzeće koje je zapošljavalo više stotina ljudi, s kapitalom od oko 70 miliona evra, u stečaj je otišlo zbog duga od 280.000 evra. I u njemu se, bez naznaka za skorije rešenje, nalazi punih pet godinama.
Čovek s jedinstvenim nadimkom Žika Muštikla jedino o tome želi opširno i detaljno da govori. Gotovo uglas sa svojom suprugom, gospođa Micom, kako je sam zove i predstavlja drugima, saopštava:
„Stečajna upravnica je rekla: ‘Ne brinite, ovo će da traje samo dva, tri meseca, posle toga se povlačimo. Ići će firma u reorganizaciju.’ U tom planu sam ja bio predviđen za direktora. Prevaren sam. I sada ona kapital od 70 miliona evra krcka i prodaje. A ja to u početku uopšte nisam ozbiljno shvatao.“
Opet su se dnevne novine, možda nehotično, umešale u slučaj. Pisale su o stečajnoj upravnici koja vodi ravno 17 stečaja. Puno je to novca i moći. Među predmetima je i onaj koji se odnosi na Žiku Muštiklu.
„Njoj niko ništa ne može, niko je ne kontroliše, radi šta hoće.“
Odmah iznosi i dodatak.
„Ja sam od naše ušteđevine dao kredit preduzeću, 500.000 tadašnjih maraka koje je moja supruga imala na knjižici. Mojoj supruzi oni duguju taj novac, a meni moju firmu.“

ODANOST MILOŠEVIĆU

ONOG TRENUTKA kad je ostavio cigarete, samo simbolično je ostao bez nadimka. Nije siguran kog datuma se to dogodilo, kaže dve hiljade i neke, ali povod dobro pamti. Zbog inata, kaže, tačnije -zbog obećanja datog unucima. „Nikad svoje unuke nisam slagao, a imam ih, hvala bogu, petoro. Zvali su me Rođeni, i znali su da ih Rođeni nikad nije prevario. Iz šale sam uzeo muštikle, sve što sam koristio uz njih, i bacio. Obećao sam da više neću pušiti. Posle nije bilo šanse da pogazim reč datu njima, da kažu -deda lažov. Jeste bilo bolno, ali nikad više nisam zapalio.“

Nadimak je, kako uglavnom biva, zaradio u trenu, slučajno, kad je prvi put biran za saveznog poslanika, što je kasnije bio u još tri mandata. Fotografisao se sa ostalim kolegama za plakate. Nije tako planirao, ali muštikla mu je mahinalno ostala u ruci. Kad su plakati izrađeni, nije mu bio po volji taj detalj, govorio je da nema smisla, ali je bilo kasno da se vraćaju na sam početak. „I Dačić mi kaže ‘od sada si Žika Muštikla’. I tako ostane“. Ni njemu ni supruzi, gospođa Mici, nadimak nije smetao.
Iako pre svega poznat kao graditelj, ni u politici nije bio nezapažen. Političko iskustvo sumira u jednoj rečenici: „Mnogo sam doprineo SPS. Mnogi misle da je i SPS meni, ali nije.“

Prvi put je u četiri oka, nasamo, razgovarao sa Slobodanom Miloševićem nedelju dana pre Miloševićevog hapšenja. Prvi i poslednji susret.
„Pitao me je zašto je to tako. Odgovorio sam: ‘Do vas nije moglo da se dođe zbog krugova oko vas.’ Rekao je da sve to zna. Znao je i šta sam pomogao. I da je šteta i za njega i za mene što se tek tada srećemo prvi put.“
Razgovor je bio kratak, jer je i jednom i drugom bilo neprijatno. Na pitanje kako su se posle toliko godina, posle četiri skupštinska mandata, nasamo sreli tek uoči hapšenja kaže: „Zato što su se posle 5. oktobra svi razbežali.“ A da li je tadašnji predsednik Srbije znao šta mu se sprema? „Jeste. Sve je znao. Ali da ode iz zemlje, nije bilo šanse.“

Više puta ponavlja da se u politiku nije gurao, da se u njoj našao po pozivu koji je stigao od Glavnog odbora SPS i naloga da bude osnivač ove stranke na opštini Čukarica. „Meni se sama ideja kao takva sviđala, a što je to posle pretvoreno u nešto drugo, posebna je priča. Hteo sam da pomognem SPS. Inače me politika uopšte nije interesovala. Da me je zanimala, bio bih predsednik SPS. Mogao sam da budem u vrhu, do Miloševića. On je bio gromada od čoveka. A što su ga izdali, to je druga stvar. Kad je gospodin Milošević umro, rekao sam Dačiću i ostalima da se ja politikom više neću aktivno baviti, a ako sam im potreban, da me zovu, pomoći ću. Ja sam bio za politiku Slobodana Miloševića, posle toga ne.“
I dalje je formalno član SPS. Nije se iščlanio. „Nisam lud da im pravim neprilike. Što bih ja to?“

POKLONI

IAKO NIJE VIŠE u idealnoj snazi i kondiciji, s potpitanjem zašto mene u takvim okolnostima uopšte zanima šta on zna i misli, ostavlja utisak čoveka koji veoma precizno pamti. A zanima me koliko je ljudi iz političkog okruženja zadužio u „zlatno doba“ „Stankoma“, o poklonjenim stanovima, uspostavljenim vezama, učinjenim uslugama... Neće da o tome govori. Čak ni grimasu da načini. Tek uopšteno: „Sve što im je trebalo. I pojedinačno i kao stranci. Nisam to računao, niti me interesuje.“
A mogao je da učini puno.

„Predsednik vlade Mirko Marjanović je morao da se javi na telefon kad ga zovem. Nije moglo, kao sada, da ne uzme vezu. Ja ulazim kad hoću. Ne može sekretarica da me vrati, prekida se sastanak jer je došao Žika Muštikla.“
Ni u nezavidnoj poziciji u kojoj se danas nalazi nije kivan na partijske drugove kojima je svojevremeno rešavao probleme, a okrenuli su mu leđa. „Ništa se ne kajem. Shvatam, takvi su ljudi.“
Retki su s njim ostali u vezi, ali se ne viđaju. Ubeđen je da i dalje veruju kako novinari mogu o njemu da iznesu svašta, pa se plaše. „I to je ljudski“, ponavlja.
Posle 5. oktobra 2000. godine Milošević je tražio da on preuzme Čukaricu. Bio je predsednik opštine. „Sve sam to finansirao svojim parama. Imao je poverenja u mene, ne volim to da guram drugima pred nos, ali tada su bežali članovi partije. Plašili su se.“

Dobro zna da su ljudi iz stranke koristili Miloševićev autoritet za lične interese: „Mnogi su se pozivali na njega. A ko sme da proverava da li je to tačno ili nije, da li je Milošević nešto rekao ili ne. Da se nešto poslovno učini, neko zaposli, nekome pomogne... Rekao Sloba, i to posle niko nije proveravao, davalo se kako je ko hteo.“
Nije se, kako izgovara, gurao u prvi plan. Sebe od većine odvaja barijerom koja glasi -ja sam davao moje pare, od mog „Stankoma“, drugi su davali državne pare. „I zato mi niko ne može ništa reći. Vidiš, sve prozivaju, te uzeo, oteo, kupuju od ne zna se čega... Žike nema u tim pričama.“
Još jedno često ponavlja -SPS i politika mu ni na koji način nisu pomogli da lakše dođe do građevinskih poslova i lokacija. „Ne. Samo me je koštalo. Ovi u SPS su bili ljubomorni, a ovi drugi su mislili da živim od SPS. Bio sam u najgoroj vatri. Pa, Nebojša Čović je mene zaklao, proglasio me urbanističkom mafijom i u roku od 24 sata promenio cenu zemljišta i tako su mi uzeli hiljade kvadrata. Ali sve se to izdržalo.“
Na neprijatno podsećanje da je o njemu poslednji put pisano zbog prevare skoro 1.000 građana za stanove u kojoj je „Stankom“ navođen kao jedan od glavnih učesnika, reaguje kratko i bez previše uzbuđenja: „Nema to veze sa mnom. To drugi neka raspravljaju. Nemam ja ništa s tim.“

USVAJANJE ZAKONA

KAD SU POČELI problemi, moćni partijski drugovi su nestali. „Svi su pobegli. Svi su mislili da sam uzeo neke pare i da ću ih obrukati. Svi su se sklonili.“
Supruga Mica je oštrija. „Ma ćuti, dok si im davao i šakom i kapom, kad su nam prvo gradilište otimali i neko iz vlasti doveo gangstere pokušavajući da mu otmu... Jedva si se izborio.“
Tvrdi da s njim iz opozicije nikad nisu kontaktirali, a kamoli ga vrbovali da pređe na drugu političku stranu.
„Ne, ne, ne... SPS mi jeste rekao ružne reči, iz opozicije nikad. Sretali smo se u Skupštini, sa svima sam se šalio. Jednom me je Vojislav Šešelj u šali napao kako sam ga krađom izbora pobedio na Čukarici. Odgovorim mu da jesam, da su moji brojali glasove, a da bi on pobedio da su brojali njegovi.“
Šešelja se seća po još jednoj skupštinskoj epizodi. Politički malo „neobičnoj“.
„U Skupštini je na redu bilo usvajanje zakona, ne mogu tačno da se setim kojeg. I sve je trebalo da bude u redu, ali neće da glasaju radikali. Neće, ne može niko da ih nagovori. Zove mene Milomir Minić, predsednik Skupštine. Ulazim kod njega, a kod predsednika Skupštine sam uvek ulazio kao u svoju kuću, a tamo sede Šešelj, Toma Nikolić i Vučić. I Milomir mi kaže: ‘Imamo problem, ne možemo da izglasamo zakon, Voja ne dozvoljava svojima da glasaju dok mu se ne reši poslovni prostor.’ Ja kažem: ‘Milomire, ako je to problem - rešeno.’ Pita kad, kažem - odmah. Imao sam u Francuskoj ulici neko stanarsko pravo na oko 300 kvadrata, bilo je nešto imovinski zapetljano oko crkve, ne znam više šta, tako da je samo moglo nekom privremeno da se ustupi. Milomir nam pozove automobil, sednemo nas četvorica i odemo da pogledamo prostor. Voja Šešelj se oduševi. Pita me da li može prostor i da se adaptira, ja mu obećam. Vratimo se u Skupštinu, poslanici glasaju i usvoji se zakon. Tako se radilo.“

I, kaže, nije to bio jedinstven slučaj.
„Koliko koalicija, koliko ovoga, onoga. Nijedan stan nisam žalio. Na primer, gradiš i napraviš, ovo sada što rade ‘divlje’ u potkrovlju, jednosoban, dvosoban, trosoban, zavisi od zgrade. Onda mi opština ne da dozvolu. I da se ne bi tu neko uselio bespravno, obećam, i ne samo da obećam nego i dam, taj stan. I tako opština rešava probleme policije ili važnih ljudi u administraciji.“
Odbija i da razmišlja o broju stanova koje je na taj način poklonio.

„Neću da pričam o tome zbog dece, jer su moja deca mnogo propatila zbog ludog oca. Ludog jer je svako od njih mogao sada da ima po 10 svojih stanova. Da ja nisam bio lud. Šta možeš... Čovek sam.“

VELIKI NOVAC

U BEOGRADU je poslovno počeo da se „širi“ 90-ih godina, u vreme kad je svako s dovoljno novca za projekte i uređenje zemljišta mogao da gradi. „Imaš ledinu, odeš u opštinu i pitaš može li da se gradi, oni odgovore da generalno može ako imaš novca da platiš projekte.“
Predstavlja se kao dete iz Šumadije, od Topole. Kao „seljančetu“, kako sebe opisuje iz tog perioda, najlepša zabava mu je bila da s drugarima odlazi na pijacu u Topolu četvrtkom, kad dolaze i čobanice. Međutim, otac mu je imao drugu nameru: „Žiko, što imamo - delićemo. Ali ti možeš da radiš samo u Beogradu. Nigde drugo.“

Za Beograd je krenuo preko Barajeva, stigao do Čukarice i tu se, posle nekog vremena, zaustavio. Bio je dobar đak, „naročito kad su bili u pitanju stručni predmeti“. Postao je građevinski tehničar, završio i višu ekonomsku. Od lošeg đaka iz prve godine postao je odlikaš na diplomskom, što je zapazio i tadašnji direktor beogradske srednje škole „Hajduk Stanko“, koju je pohađao u Beogradu. Bio je veoma siromašan, nije imao novca da plati poslednju godinu boravka u internatu. Ali su mu verovali da će platiti. Direktor mu je ubrzo poslao dopisnicu: „Mihajloviću, ako hoćeš da radiš u Beogradu, javi se preduzeću ‘Hidroprojekt’ na Crvenom krstu, inženjeru Ševarliću.“
Otac je jedva dočeka. Majka mu je za odlazak spremila patike, pantalone i košulju s kratkim rukavima.
U Beograd je stigao sa 18 godina. Inženjer Ševarlić je mu je s vrata rekao da sedne u stolicu preko puta njega. „Užičanin, veoma opasan, ne zna se da li je bio opasniji ili pošteniji.“

U školi koju je završio postojala su dva odseka, arhitektonski i građevinski. Na njegovom, građevinskom, učila se statika, gradnja, mostovi. Na drugom je moralo lepo da se piše, što su građevinci radili „kao nogama“. Ševarlić je trebalo da putuje na godišnji odmor, a Žika nije mogao besposlen da sedi narednih 15 dana. „Kaže mi da napišem azbuku. Napišem, a on se užasne od ‘hijeroglifa’. Dao mi je milimetarski papir i rekao: ‘Mihajloviću, dok se ja vratim sa odmora, samo ćeš da pišeš azbuku.’ Oči su mi ispale, ali sam naučio da lepo pišem, i ostanem kod njega.“
Tada je mnogo vremena provodio na putu, na terenu. S kolegom se bavio geodezijom i kaže da je bio vrlo vredan. Pre podne su za preduzeće radili sve što je bilo potrebno, ali su po podne te iste poslove sređivali i naplaćivali od šefova i inženjera koji su žurili da dobiju podloge, ali to nisu stizali. Kao vrednog radnika predložili su ga za prijem u Savez komunista. To je bilo 1950 i neke godine, kad je i počeo da se zabavlja sa sadašnjom suprugom. „Pošto sam bio u velikim dugovima i finansijski nezasit, radio sam i pre i popodne. Pre podne za firmu, po podne privatno.“

Pre pola veka nije bilo popularno niti prihvatljivo da se tako radi. Niko mu to formalno nije spočitavao, ali ga je grupa „ljubomornih, lenčuga i neznalica prijavila“. Isključili su ga iz Saveza komunista.
Naljutio se, napustio preduzeće i prešao u „Beogradski vodovod i kanalizaciju“. Zadužili su ga da vodi računa o opštini Čukarica.
„Tada je svaka opština imala tehničara koji je brinuo o instalacijama za vodovod i kanalizaciju. Sada niko o tome ne brine. U to vreme Čukarica nije imala ništa rešeno. Pustara. Ja sam pre podne postavljao cevi, a po podne radio privatno. Da bi neko dobio priključak i vodomer, morao je da ima skicu. Nju nije mogao da crta inženjer, nego ovlašćeni tehničar. Odnosno ja. A tačno sam znao u koje ulice dolaze instalacije. Nisam bio lenj. Tada smo moja gospođa Mica i ja bili momak i devojka. Ona je najviše ispaštala. Kakva crna ljubav, kakvi izlasci i provod, samo su me pare zanimale! I ja zaradim tu lepe pare i prevaziđem crtanje priključaka.“

NEZAVRŠEN POSAO

KAO TEHNIČAR je imao pravo da crta porodične kuće. Kako ne bi bio GG firma (grupa građana), što je bilo prokazano i ozloglašeno, otkupio je 80-ih godina prošlog veka Stambenu zadrugu „Naš stan“ koja je imala i sektor projektnog biroa. Potom je štampao katalog sa 1.300 projekata, nacrta porodičnih kuća, i poslao ih svim opštinama u bivšoj Jugoslaviji. „I tako razradim posao, para zaradim ne zna se“.
Tako je počeo da ostvaruje svoj san, ispunjava želju da stiče sve više novca.
„Nikad nisam zaboravio koliko sam bio siromašan. I samo sam hteo da radim i zarađujem. Evo, i sada sa stečajnom upravnicom imam malo sporečkanja, ali rešiću i to. Pobediću i idem dalje.“
Beogradska opština Čukarica mu je „nasleđena“ od posla u JKP „Vodovod i kanalizacija“. Poznavao je sve uličice na opštini. Nije bio lenj, radio je po čitav dan.

„Morao je Beograd da se razvija, bio je tesan, ljudi nisu mogli da stanuju u udžericama u glavnoj, Požeškoj ulici na Banovom brdu. Sve je to moralo da se poruši i da se sredi, urbanizuje. Procenio sam da je meni najbolje na Čukarici i tu sam svaki dinar koji sam imao ulagao u raseljavanje.“
Objašnjava da je prvi, pošto je tada Direkcija za građevinsko zemljište ljude selila s Čukarice u drugi kraj grada, u Zemun ili u Borču, uveo pravilo da svaki čovek koji se raseljava dobije stan tu gde je i živeo. U međuvremenu je postao i predsednik Upravnog odbora Direkcije, „pa je vladao tim problemom“.
To je bilo najteže -raseljavati ljude. Većina ne želi u drugi deo grada, a ako problem završi na sudu, „prođe pet godina“. Sa svima je uspeo da nađe zajednički jezik. „Sa svakim sam lično razgovarao: ‘Stanovaćeš tu tri godine, dok ne srušimo kuću i izgradimo stanove, a vratiću te gde si odrastao.’ Nije ni moglo da drugačije. I tako sam gradio po celoj Čukarici.“

Mada naizgled ne odobrava upadice svoje supruge, gospođa Mice, nije voljan ni da je prekida. Dodaje da bez nje ni njega, kakav jeste, ne bi bilo:
„On je skroman koliko je uradio i šta je uradio. Napravio je grad u gradu. Rekao mu je jedan lekar: ‘Gospodine Žiko, nemojte da se sekirate. Vi ste ostavili zadužbinu Beogradu -Banovo brdo.’ Preko 20.000 stanova je izgradio. Ulice s drvoredima, sa uređenim parkinzima. Raselio je romsko naselje, od ‘konzervi’ su dobili stanove. Sve što je lepo na Banovom brdu, to je on napravio. Moj muž je ostavio trag u ovom gradu. Preuzeo je Fudbalski klub Čukarički, 200 dece je izdržavao. ‘Bolje da treniraju nego da su na ulici’, govorio je. Izdržavao je stare ljude, sve u selu odakle je došao... Neka priča ko šta hoće, ali to je tako. To se ne može platiti. I šta su mu sada priredili? Sramota da ih bude!“

Novca je imao, ulagao je, zidao, poklanjao... A gde je bila granica, dokle je nameravao da gradi i da se, kako kaže, širi?
„Početkom 90-ih sam platio oko 100.000 maraka za jednu parcelu, za sportski centar. I još ga radim. Nije završen. Imao sam nameru, ali su me sprečili... Da ga završim 2015. godine, da ga zaokružim, svima kojima je potrebno podelim stanove i stanem. Firmu bih preneo deci, bili bi akcionari, pa neka rade šta hoće. To mi je bio plan. Pola je već urađeno, ali uhvati ovo sa stečajem...“
I ne veruju mu da novca više nema, da su penzije njegove gospođa Mice i njegova osnovni prihod, da je negde skriven veliki novac. „Jeste. U to sam siguran. Niko neće da veruje da sam naterao ženu da skine s knjižice 500.000 koje sam joj dao da čuva. Ej bre! I dao ‘Stankomu’. Ko bi to uradio? Svako bi uzeo od ‘Stankoma’!“

Sada životne potrebe, kaže gospođa Mica, podmiruju penzijama. Sudske sporove, preglede kod lekara, lekove... Jedna penzija je 60.000 dinara, druga 10.000 više. „Mi sada nemamo novca da platimo ni advokate. Nismo mi Miškovići. Sve što smo imali, sve je Žika uložio u gradnju, dinar nam nije ostao na knjižici.“

(Kurir.rs / Vojislav Tufegdžić)