Kako reče Gebels (a pre njega Hitler), ako izmislite dovoljno veliku laž i stalno je ponavljate, na kraju će ljudi poverovati u nju. Evo nekih laži koje šire Albanci i njihovi zapadni pokrovitelji.

1. Albanci zaslužuju suverenitet jer su trpeli

Srbija je jedina zemlja u svetu koju posle Drugog svetskog rata primoravaju da se zvanično odrekne na silu otetog dela svoje teritorije. Opravdanje za to je navodno nasilje srpskih vlasti. Širom sveta, manjine su stradale u milionima težeći da se otcepe od svojih država, od Indonezije do Afrike. Skoro nijedna ta pobunjena manjina nije imala prava i autonomiju kao Albanci u Srbiji. Nema slučajeva da je međunarodna zajednica priznala prava manjinama da se otcepe, sem ako se nisu dogovorile s većinom. Niko sem Turske nije priznao Severni Kipar. Južni Sudan se dogovorio sa Sudanom o nezavisnosti, Malezija i Singapur su se razišli u miru.

2. Sva će nam vrata biti otvorena kad priznamo Kosovo

Severna Makedonija je primer šta se dobija popuštanjem na svaki zahtev velikih sila. Ohridskim sporazumom su predali deo vlasti Albancima koji su ratovali protiv Makedonije. Grcima su žrtvovali zastavu i ime. Spremni su da se s Bugarima dogovaraju da li su ilindenski ustanici koji se pominju u makedonskoj himni Bugari ili Makedonci. Ne vide se tragovi ubrzanog pristupa Severne Makedonije EU, uprkos članstvu u NATO.

3. Ako ne priznamo Kosovo, dobićemo strašni ultimatum

Pri današnjem odnosu snaga velikih sila, nemoguće je zamisliti sveopšte sankcije ili zajednički oružani napad na neku suverenu državu. To se videlo u Siriji. Zapadne snage nemaju sredstava niti volje da nagrađuju poslušne, ali dobra je vest da im isto to nedostaje i za kažnjavanje neposlušnih.

4. Dajte nam srpske svetinje, pazićemo ih kao svoje

Albanci tvrde da će se brinuti o srpskom spomeničkom nasleđu na Kosovu. Navodno, manastiri su deo zajedničkog, regionalnog nasleđa. Ranije se pominjalo kako Turci brinu o grčkoj i vizantijskoj baštini. Posle otimanja Svete Sofije, taj argument gubi ubedljivost. Čak i posle toga, Erdogan je iguman za prištinske vlasti. Skoro da nema srpskog groblja na Kosovu koje nije oskrnavljeno.

NAŠE OBMANE

1. Moguć je povratak kao 1912. ili kao povratak Jevreja u Izrael 1948.

Srbi su početkom 20. veka bili pred nestajanjem u tadašnjoj Staroj Srbiji. Pobeda na Kumanovu je preokrenula istorijske tokove. Kontekst je danas potpuno drugačiji. Tada je povratak srpske države bio deo zajedničkog napora nekoliko balkanskih država. Odnos snaga je bio toliko protiv Albanaca da su, uz presudnu pomoć Austrougarske, jedva sačuvali samu Albaniju. Što se Jevreja tiče, imali su podršku celog sveta. O razlici u organizaciji i solidarnosti između Srba i Jevreja je neumesno govoriti.

2. Ili da Albanci opet budu manjina, ili da se negde povuče čvrsta granica i da se zauvek raziđemo

Oni koji vide granicu na Prokletijama maštaju o tome da Albanci ponovo budu manjina. Oni koji granicu vide na Ibru, zamišljaju neki zid i Albance sa druge strane. A nije slučajno na kosovskoj zastavi geografski obris Kosova. Time Priština želi da pokaže da joj je stalo do svakog pedlja Kosova. S druge strane, većina Srba na Kosovu i skoro sve svetinje nalaze se južno od Ibra. I svetinje i enklave moraju na neki način biti deo Srbije, kako god se to zvalo. Zar je to teže od toga što su Folklandi deo Britanije? Albancima treba objasniti da njihov jedini put u Evropu vodi preko Srbije, ne samo geografski. Videli smo da su se Amerikanci povukli iz jedinog velikog industrijskog objekta na Kosovu. Srbija je jedina koja ima volje i interesa da se ozbiljno bavi napretkom Kosova. Sve što vredi na Kosovu, ulog je raznih srpskih i jugoslovenskih država, čak i u doba Miloševića. Zapadni kosovski dušebrižnici ulagali su uglavnom u svoj džep. Ne treba očekivati da će preteško kosovsko pitanje rešiti nestrpljive i površne velike sile. U njihovim rukama je štap, ali je prava šargarepa kod Srba i Albanaca, a njen deblji kraj je u Beogradu. Da se podsetimo zašto su svi veliki južnoslovenski intelektualci pre stotinak godina želeli ujedinjenje sa Srbijom. Zato što su u njoj videli najnapredniju slovensku državu. Kada kosovske Albance prođe devetnaestovekovna nacionalna euforija, shvatiće da samo u slozi sa susedima mogu da nešto postignu. U međuvremenu, Srbija mora da ponovo zasluži predvodničku ulogu kakvu je nekada imala. Za početak, podržati kosovske Albance po pitanjima koja ne ugrožavaju interese Srbije. Od njih je najvažnije pitanje vizne liberalizacije. Licemerne zapadne sile su uništavale Srbiju zbog ljudskih prava kosovskih Albanaca, a sada ih tretiraju kao Evropljane treće klase. Ako želimo da Albanci prihvate naše zahteve, moramo da im budemo bolji prijatelji od Zapada, što smo istorijski uglavnom i bivali.