SUSRET KOJI JE ODLUČIO SUDBINU SRBIJE: Sa jedne strane Đinđić, sa druge Legija, Šiptar i Čume SUTRADAN JSO JE BIO NA STRANI NARODA

Peti oktobar 2000. godine. Ljudi iz svih krajeva Srbije slivaju se u Beograd. Spremaju se veliki protesti. U tom trenutku narod još uvek ne zna kako će skup izgledati. Ni oni, nezadovoljni građani Srbije, ni oni drugi koji su te građane izveli na ulice, a ni oni treći zbog kojih se protest organizuje.

Niko nije sa sigurnošću mogao da kaže da je očekivao i bio siguran da će se tog, 5. oktobra desiti događaji koji će promeniti put Srbije. Protesti su uspeli. Milošević je pao. Međutim pozadina priče govori o tome kolika je napetost vladala uoči organizovanja dešavanja o kojima su kasnije brujali svetski mediji.

Milorad Ulemek Legija, komandant JSO trebalo je da sa svojom jedinicom bude u pripravnosti tog dana, da reaguje i osujeti pokušaje nezadovoljnih ljudi da svrgne vlast. Milošević se uzdao u njega. Očekivao je da će ova jedinica, kao i do tada, ostati njemu privržena i pokazati da je on kao predsednik nedodirljiv. Očekivao je da će da otvori vatru po narodu, ukoliko to bude bilo neophodno, i da će se taj protest završiti brže nego što je počeo. Ono što nije očekivao jeste da će Legija, veče pred "dan D", imati sastanak sa vođom opozicije, Zoranom Đinđićem.

Ko je koga pozvao

Kako je došlo do tog sastanka, i dalje nije poznato. Đinđić, koji nije voleo puno da priča o tom događaju ali ga je potvrdio, rekao je da je Legija njemu uputio zahtev za sastanak. S druge strane, Ulemek tvrdi da je upravo budući premijer taj koji je zahtevao da se vide i popričaju.

"Ovo je čovek koga je poslao Zoran Đinđić da mi prenese da hoće da se sastane sa mnom" citirao je Legiju svojevremeno Milorad Bracanović, tadašnji oficir za bezbednost u JSO, kada mu je 4. oktobra uveče predstavio Dušana Spasojevića Šiptara.

Prema tadašnjim izjavama Bracanovića, Legija nije bio siguran da li želi i treba da ide ali na njegov nagovor, seo je u kola sa Spasojevićem i otišao na sastanak.

S druge strane, Đinđić je govorio kako je on taj koji je dobio Legijin poziv za sastanak. Takođe, nije bio siguran da li treba da ode. Mislio je da mu nameštaju ubistvo pa se konsultovao sa svojom suprugom.

"Ubiće te svakako, otišao ti ili ne" navodno su bile reči njegove supruge.

Zoran Đinđić i Milorad Ulemek Legija sastali su se 4. oktobra oko 18 sati u Dobrinjskoj ulici. Legija je došao u blindiranom džipu koji je pripadao Zoranu Uskokoviću Skoletu, likvidiranom nekoliko meseci ranije. Sa njim je bio Dušan Spasojević, naoružan do zuba, kao i Ljubiša Buha Čume.

Tokom razgovora, navodno, Đinđić je tražio da JSO uhapsi Radeta Markovića, što je Legija kategorički odbio, ali se raspitivao da li će NATO imati neku ulogu u protestima, kao i da li opozicija ima u planu napade na policijske stanice, kasarne i slično. Dobio je, kako se priča, odgovor da se smiri, da ništa od toga nije planirano već samo preuzimanje pošteno osvojene vlasti.

Da li su se nešto te večeri dogovorili, možda se nikada neće saznati. Ali ono što je moglo da se primeti, jeste da Legija sutradan nije napadao ljude na ulicama.

Veličanje JSO tokom protesta

Pripadnici JSO bili su prekaljeni ratnici, i kako se ranije govorilo, u ključnim momentima 5. oktobra, na njih su računali i opozicija i vlast.

U jednom trenutku, hameri koji su bili prepoznatljiva vozila ove jedinice, pojavili su se u masi. I dalje nije jasno ko ih je izveo na ulicu, ali je na vozila ove jedinice, tokom protesta nekoliko puta pucano.

U svojoj knjizi "5. oktobar" Rade Marković, tadašnji načelnik Resora državne bezbednosti, napisao je kako je upravo on izveo JSO na ulice i kako su slušali svako njegovo naređenje.

"Jednog momenta komandant JSO mi je rekao da pucaju i na njih" ispričao je Marković.

"Legija je odigrao ključnu ulogu. Pod vatrom je izašao iz vozila, popeo se na haubu, skinuo masku i ljudi su ga prepoznali, oslovili sa Legija. On je rekao: "Šta je bre, braćo, aman, prestanite sa pucanjem", i podigao tri prsta. Znači niti se on predao, niti je ugrozio ičiji život" objasnio je Marković.

Ipak, da li zbog sastanka sa Đinđićem ili zbog nečega kompletno drugačijeg, Legija je taj dan stao na stranu naroda.

Njihove hamere ljudi su počeli da kite, a same pripadnike JSO, koje ih je do pre nekoliko trenutaka bilo strag da pogledaju, sada su grlili, ljubili i veličali.

Da je poslušao Miloševića i ostao na njegovoj strani, moguće je da bi ispred Skupštine došlo do krvoprolića. A možda i ne bi.

Bilo kako bilo, JSO se nakon smene vlasti vratio svojim svakodnevnim aktivnostima u bazama "Kula" i "Lipovica" kod Beograda, a o njima su počeli da se pričaju hvalospevi.

Mali broj ljudi upozoravao je da JSO nije jedinica kakvom je ljudi smatraju. Da postoje ljudi u njenim redovima kojima su ruke krvave do kolena, da se mnogi bave kriminalnim radnjama i da bi je trebalo što pre rasformirati.

To tvrdnje su se, na kraju obistinile, imajući u vidu da su pripadnici ove jedinice povezani sa mnogim kriminalnim klanovima i kriminalnim radnjama.

Na kraju je surovost pojedinaca iz ove jedinice životom platio i sam Zoran Đinđić, 12. marta 2003. godine.

(Kurir.rs/Alo, D.Ćuruvija)