EKSKLUZIVNI NOVOGODIŠNJI INTERVJU PREDSEDNIKA KURIRU: Otkrio o čemu Vučići nikada ne razgovaraju i šta ga opušta!

Predsednika Srbije Aleksandra Vučića u javnim nastupima obično viđamo ozbiljnog i strogog. U novogodišnjem razgovoru za Kurir šef države je pokazao šta se krije iza te fasade.

Vreme je praznika, ostaje više vremena za porodicu. Kako ćete provesti novogodišnju noć?

- Nikada nisam pridavao proslavama značaj, nadam se da ću imati dan-dva da se posvetim nemačkom i ruskom i da provedem više vremena s decom.

Da li ste spremili novogodišnje poklone za decu?

- Danilu sam nešto ranije pripremio poklon. Biće to dobro vino, pošto, na oca, voli vina. Za Milicu sam spremio vrednu knjigu, a Vukan najviše voli igračke helikoptere i više ne znam gde da pronađem igračku helikopter koju nema, ali svakako će se tome najviše obradovati.

Vukan je sad u tim godinama kad deca usvajaju stvari i često iznenade nekim biserima. Da li je nestašno dete?

- Sladak je, pametan i uvek, čak i kada je nestašan, veoma je umiljat i drag. Pošto ga ne viđam dovoljno, za mene nikad nije nestašan ili neposlušan.

Imate li neke praznične rituale? Koliko poštujete običaje? Koje božićne običaje poštujete vi i vaša cela porodica?

- Poštujemo i slavu i Božić i Vaskrs, kao najveći hrišćanski praznik. U skladu s tradicijom, kao većina srpskih porodica, dočekujemo te praznike, od položajnika do svega drugog, i to je vreme za porodična okupljanja. Uvek se oseća pomalo svečani ton, a mislim da je najvažnije što je to vreme kada možete da pokažete svu ljubav prema deci, prema porodici i to je vreme kada se valjda i najbolje osećate.

Imate mnogo obaveza i nemate vremena za decu koliko biste voleli. Kako provodite vreme s njima?

- S Danilom obično odem u vinoteku, pa popijemo flašu vina i nešto dobro pojedemo. Razgovaramo više kao drugari, a samo izuzetno kao otac i sin. Od Milice imam mnogo toga da naučim, jer je veoma jaka, hrabra, posvećena, odgovorna i biće neko. A s Vukanom uživam u igri i ako se nekad osmehujem, to je onda kada skače po tati i viče: „Tata, prebiću te kao mačku i piletinu!“ Ma šta mu to značilo. (smeh)

Kakve savete dajete Milici i Danilu? Sad su u tim godinama, da li pričaju s vama o nekim ličnim stvarima? Školovanju, simpatijama, ljubavi?

- Pomalo ličim na onog iz filma „Mi nismo anđeli“, tako da, što se Milice tiče, ona umire od smeha kada počnemo o bilo čime sličnom da govorimo, zbog mojih stavova. (smeh) Dok pričamo, ponekad oboje mislimo da se šalimo, ali ponekad to stvarno liči na scene iz tog filma. (glasan smeh) A s Danilom razgovaram o ozbiljnim stvarima, o tome šta su mu planovi za život i razgovaramo o različitim životnim i ne uvek lakim situacijama. I o poslu, i o svemu, ali da budem iskren, o emotivnim pitanjima ponajmanje. Tako je kod nas Vučića, o tim stvarima se gotovo i ne govori.

Da li ste strog otac?

- Nisam. Baš naprotiv.

Danas ste veoma bliski s bratom Andrejom. Kako ste se slagali kao deca, da li je bilo dečačkog rivaliteta? Kako inače pamtite detinjstvo?

- Po ceo dan smo provodili napolju, mislim da smo se tukli tamo do 11, 12. godine svaki dan, a od tada smo nerazdvojni, volimo se poštujemo i svakog dana se čujemo po više puta, tako da mi tu bliskost ne krijemo, kao da smo blizanci.

Da li umete nekad nečim da iznenadite najbliže saradnike?

- Ljubaznošću. To je za njih pravo iznenađenje! (Ovaj odgovor slatko je nasmejao predsednikovu savetnicu za medije Suzanu Vasiljević.)

U ovo doba godine većina nas donosi takozvane novogodišnje odluke. Koja je vaša, na čisto ličnom i privatnom planu, bez obzira na posao koji radite?

- Naučio sam od šeika Tahnuna, brata šeika Muhameda, da svake godine sebi dam tri zadatka koja bi morao da ostvarim u narednoj godini i koji se ne tiču striktno profesionalnih stvari. Jedan od zadataka je da sa početnog nivoa dođem do nekog srednjeg nivoa znanja nemačkog, drugi je dalje usavršavanje ruskog, a treći... još nisam razmislio. Imam do novogodišnje noći vremena da ispred sebe postavim i treći cilj, ali svakako mogu da kažem da planiram da s uspehom završim prvu godinu visokih strukovnih studija za košarkaškog trenera.

Kako idu studije?

- Idu dobro, i to je ozbiljnija škola nego što sam mislio i zato se izvinjavam svim profesorima i nastavnom osoblju. Ima i mnogo teških predmeta i mnogo toga da se nauči. Čini mi se da sam proširio znanje iz različitih oblasti i zasad sam položio po dva kolokvijuma iz svih prvih pet predmeta i ostaje mi polaganje ispita u januaru, onda ću moći nešto više da vam kažem. Ali nadam se da ću u roku, za dve i po godine, završiti studije i onda ću moći da vodim neke klince. To mi je oduvek bila želja i verujem da ću pod stare dane svoju mladalačku želju uspeti i da ostvarim.

Šta vam od običnih, životnih stvari nedostaje, a što vam je oduzela funkcija koju obavljate?

- Mnogo toga, ali besmisleno je da kukam. Na izbore sam išao da se borim za poverenje ljudi, žalopojke mogu da iznosim kad budem završio mandat.

Šta vas lično opušta? Da li stignete nekad, pored čitanja knjiga, da odgledate neku seriju, film? Ljubitelj ste fudbala, šta ste poslednje gledali?

- Gledam i fudbal i košarku, ali košarku najviše, pa onda fudbal. Ali pratim i odbojku, i vaterpolo, i rukomet koliko stignem. Poslednje što sam gledao je, nažalost, Igokea - Zvezda i 20 razlike za Igokeu. Znao sam da se Dodik raduje, a on je znao da mi, ma koliko da sam sportski primio poraz, nije lako... Tako da sam se baš nasekirao, ali šta da radite, to je sport. I gledao sam fudbal kad god mogu, ali najčešće gledam te reprize na Areni. Dakle, kad ide domaća utakmica, obično ne mogu da gledam u direktnom prenosu, već u nekom terminu noćnom kada ima repriza. Kao što sam gledao i vaterpolo kup utakmice od pet ujutru, a nekada su bile igrane na Drugom programu RTS. A serije i filmove, ja to ništa ne gledam. Retko pogledam neki film, jednom u tri meseca, a serije - nijednu ne gledam. Ništa ne pratim i ništa ne znam ono što svi normalni ljudi znaju o tom pitanju. Jedino što moram da pratim informativni program svih regionalnih stanica, velikih svetskih kuća - i američkih, i evropskih, i ruskih, i kad god mogu kineskih. Dakle, pored informativnog programa samo još sport gledam i više ništa drugo gotovo nikada.

Gde ćete prvo da odvedete Vukana sledeće godine?

- Na Marakanu, na Zvezdin stadion.

Mislili smo neki grad, neko lepo mesto na svetu?

- Srbija je najlepša, ionako se naputovao, nema potrebe da juri u inostranstvo. Moj odgovor ostaje Marakana.

A kada govorimo o profesionalnom planu, kako vam izgleda protekla godina? Neretko ističete da smo uspeli da sačuvamo ekonomiju uprkos snažnom udaru korone.

- Što se tiče godine koja je bila iza nas, uspeli smo nekoliko stvari na koje sam ponosan. Tačnu procenu znaćemo 31. januara, ali već možemo da damo fleš procenu. Srbija će izaći sa - 0,8 do - 0,9 odsto. Biće ubedljivo najbolja zemlja u celoj Evropi po stopi rasta BDP. Ne zaboravite da smo mi isplaćivali ogroman paket ekonomske pomoći preduzećima u našoj zemlji i da smo, bez obzira na više od šest milijardi evra potrošenog novca, javni dug podigli sa svega 52,5 na 57,5 (57,6), govorim o budžetskom javnog dugu. Da držite taj nivo javnog duga usred krize usled korone, to je gotovo neverovatno. To je izvanredan uspeh Srbije i ponosan sam na to. Takođe, Srbija je u prve tri zemlje u Evropi koje su počele vakcinaciju, i to američkom vakcinom.

Šta je još važno urađeno?

- Gradili smo auto-puteve, otvarali ih, a u ovom trenutku gradimo četiri auto-puta. Radimo Kuzmin - Sremska Rača - Bijeljina, njime spajamo Beograd, Banjaluku i Sarajevo. Radimo auto-put Ruma-Šabac, radimo Moravski koridor i naravno Čačak-Požega. Pripremamo se da radimo i auto-put Karađorđe i brzu saobraćajnicu do Požarevca. Polako se privodi kraju građevinski deo pruge Beograd - Novi Sad, a imamo završen gasovod od bugarske pa sve do mađarske granice. Posle toga nam ostaje sekundarni gasovod da radimo, posebno prema Vranju i Valjevu. Naravno, i na istoku Srbije - Bor, Zaječar i za sva naselja koja nemaju gas, idemo ka tome da gasifikujemo Srbiju, na šta sam posebno ponosan. Radićemo i sa EU i sa Kinezima ogromne stvari na uvođenju kanalizacije, dakle fekalne i atmosferske, plus prečistače otpadnih voda i vodovode. To je druga Srbija, to više neće biti ista zemlja.

Čemu građani mogu da se nadaju u 2021, iza nas je jedna od najtežih godina za ceo svet. Kako se Srbija snašla u koroni? S čim izlazite pred građane na kraju ove 2020?

- Evo šta želim da poručim građanima. Uspeli smo da sumiramo ovu godinu, koja je bila teška i užasna, već gotovo 10 meseci smo u borbi protiv korone i ceo državni aparat, uključujući i mene kao predsednika, nalazi se u toj borbi. Danas za vas više nije vest kada razgovaram sa Makronom, Merkelovom, Putinom... To je postalo dosadno. I o tome se ne piše, jer to govori dobro o Srbiji. Time možemo da se pohvalimo. Pre nekoliko dana sleteo nam je avion iz Emirata s opremom vrednom više miliona evra, s magnetnom rezonancom, skenerima, respiratorima i svom opremom za jednu celu kovid bolnicu. To smo dobili zahvaljujući našim dobrim odnosima. Zahvaljujući uspesima srpske države.

Da li ćete preduzeti još neke korake kada su najstariji i najugroženiji građani u pitanju?

- Imam neku novu ideju. Videćemo da penzionerima tokom zime nabavimo i isporučimo paketiće sa vitaminima C i D i cinkom za neka dva-tri meseca, tako da naročito tokom zime mogu da ojačaju imunitet. Mislim da to niko sem Mađara nije uradio. Nama je stalo da osnažimo imunitet naših najstarijih, jer su naše bake i deke ipak najugroženije. I samo bih zamolio sve mlađe koji nemaju druge bolesti da vodimo računa o starijima, jer u 95 odsto slučajeva oni stradaju.

Zdravstveni sistem je, s obzirom na okolnosti, i najkrhkiji, na najvećem udaru. Šta je tu urađeno?

- Za četiri meseca da završite dve bolnice, pa ko ih je u Evropi završio za to vreme? Samo zahvaljujući tome imamo manji broj umrlih. Pa vi mislite da je moguće da imamo manji broj umrlih od Hrvatske ili BiH, koja, recimo, testira pet ili šest puta manje nego mi? A kao što znate, kad ne testirate, ne možete ni da imate tačan broj umrlih, jer ne možete zvanično da kažete da je od korone.

Kako to da procentualno imamo manje umrlih od Bosne ili Hrvatske?

- Samo zato što sve primamo u bolnicu. Deset hiljada ljudi je u ovom trenutku u bolnici. Na dnevnom nivou se bavimo time odakle i koje lekare i medicinske sestre da prebacimo da bi sistem mogao da funkcioniše. Kada je čovek u bolnici, on ima veću šansu da preživi. I tu smo infrastrukturu gradili, sve bolnice danas u kojima ljudi leže su obnovljene u naše vreme, u poslednje dve ili tri godine. „Dragiša Mišović“, zvezdarska bolnica, Zemunska bolnica... Dali smo podršku ljudima koji su genijalci na ortopedskoj klinici. Pogledajte „Dedinje 2“ kojom brzinom se zida, o Kliničkom centru u Nišu da ne govorim. Pogledajte koliko novih bolnica gradimo. Prokuplje će sa opremom da nas košta 30 miliona evra, ali će Prokuplje da dobije fantastičnu modernu opštu bolnicu. To je drugi nivo životnog standarda. Pritom povećavamo plate i penzije usred korone. Prosečna plata u oktobru je 511,5 evra, to mi je poslednji podatak, evo, to vam dajem i zvanično. Pritom, u Beogradu je neto zarada 632 evra.

Koliki je to skok u odnosu na 2012-2016?

- U odnosu na 2012, tad je bilo 339 evra. Realno, 50 odsto više. Sve vreme imamo isti kurs dinara, stabilan dinar. Ovo je jedino vreme, jedinih osam godina da nam je dinar sve vreme imao istu vrednost.

Evo, nabrajate rezultate prilično dugo, a šta je sa kritikama da je država podbacila u koroni, da je zdravstveni sistem na kolenima, pred pucanjem...

- Kada kritikujete nekoga ko radi zato što je zakasnio da otvori bolnicu za dan ili dva, i to vam je najveća kritika, na to sam ponosan. Jer to govori kakvu smo razliku napravili. U odnosu na one koji nikada nijednu bolnicu nisu izgradili, nijedan klinički centar. Srbija postaje zemlja pobednik i taj proces je nepovratan. Zemlja koja se takmiči za prvo mesto u Evropi, ne samo u košarci, odbojci, tenisu, rukometu, vaterpolu, već i u ekonomiji, u stopi progresa. Razumem da to nekima smeta, ali na ovo nemate odgovore kada pogledate stopu nezaposlenosti u Srbiji, kada pogledate rast BDP, kada pogledate nivo javnog duga. A razumem nervozu onih koji su preko svojih tajkuna uložili stotine miliona evra da u Srbiji sve sruše, zato što su njima potrebne državne pare da bi ponovo mogli da pljačkaju, da bi oni mogli da budu bogatiji. Ali Srbija je i na tom polju nepovratno otišla napred i neće se vraćati u doba tajkunske vladavine i otimačine para od naroda.

Pominjete auto-puteve, najbolju stopu rasta u Evropi, nove bolnice, rast plata, stabilan kurs dinara. Na šta ste od svega toga najponosniji?

- Na sve sam to ponosan. I za 20 godina, kad budete prolazili Gazelom i Brankovim mostom, i kad pogledate na Beograd na vodi, svi će znati ko je to uradio. Šta god ko pričao, bez apsolutno ikakvog ličnog interesa, osim da budem ponosan na to i da neka pokolenja pamte da je neko imao hrabrost i petlje da se suprotstavi svim lažovima i prevarantima koju su pokušavali sve što je dobro da zaustave. Ali nešto drugo je za mene najvažnije. Kad krenem po Srbiji, kada prolazim pored Niša i vidim sedam fabrika, u čijem dovođenju investitora sam lično učestvovao. Kada idem prema Šidu i Zagrebu, Novom Sadu i Subotici, prema Pančevu, kada pogledate sve te fabrike, one su te koje donose mogućnost da gradite puteve, pruge i bolnice. A na te fabrike sam najponosniji, ako mogu da biram, jer bez njih ne bi bilo ničega. Ponosan sam i na spomenik Stefanu Nemanji, obeležavanje zločina koji su nad Srbima počinjeni od NATO agresije do „Oluje“, prvi igrani film o Jasenovcu koji je država pomogla. Da li se pitate zašto 70 godina to nismo radili? Zato što, kad god biste nekom to rekli, postojala je neka struktura koja nikada ne bi dozvolila da se napravi film o zločinima nad Srbima, posebno o Jasenovcu, kao da je zid ćutanja ili dogovor postojao da niko u tome ne učestvuje.

O NAPADIMA NA PORODICU I POKUŠAJIMA DA BUDE REKETIRAN

.

Da li to ima neke veze s raspravama u izboru tog filma za srpskog kandidata za Oskara?

- Nisam čovek koji se razume u kvalitet filmova, ali sam siguran, poznajući scenariste gospođu Drakulić i Gagu Antonijevića, da su oni to uradili veoma dobro. Ovde samo govorim o temi. Možda je tu onaj deo priče zašto Jasenovac nikad nije mogao da bude kandidovan za Oskara, nikada Jasenovac kao priča nije mogao da bude napravljen. Možda je to nešto što nekome suštinski smeta, a možda je i nešto drugo, ali ne ulazim u te priče. Stvarno sam srećan i ponosan na to što je takav film napravljen uz pomoć srpske države

Kada ćete primiti vakcinu? Premijerka je primila „Fajzerovu“, da li biste vi radije rusku ili kinesku?

- Svejedno, koja sledeća stigne. Verujem u vakcinu, ona je spasla svet, primiću svaku. Za nas je najvažnije da vakcinišemo oko dva miliona ljudi, pre svega najugroženije grupe. Od naših organa zavisi kada će odobriti rusku i kinesku vakcinu. Ali to ne može da se desi pre nego što Kinezi registruju u svojoj zemlji svoju vakcinu. Mi ćemo u tom snalaženju i pronalaženju vakcina biti uspešni, to mogu da obećam građanima.