VERAN MATIĆ U GLINI: Poštovanje prema žrtvama svog, ali i drugih naroda, gradi temelje za poverenje, što je put ka izmirenju

Kada sam pre desetak dana dobio pozivnicu od Srpskog narodnog vijeća iz Zagreba da prisustvujem 80. godišnjici pokolja u centru Gline, u crkvi Rođenja Presvete Bogorodice, osetio sam uznemirenje, prevashodno zato što sam već dovoljno znao o strašnim zločinima u Glini 1941. godine.

Neposredno nakon zločina, ustaše su u potpunosti srušile crkvu. Ostali su samo temelji, a posle završetka rata, nije bilo političke volje da se na istom mestu obnovi crkva, već je na temeljima podignut Spomen dom. Nakon akcije „Oluja“, 1995. godine, nova gradska uprava prenamenila je ovaj dom i nazvala ga Hrvatski dom, u kojem se i danas organizuju promocije revizionističkih publikacija i ideja.

Spirala potiranja sećanja na strašni zločin genocida i danas je vrlo prisutna i aktivna. Hronoški pobrojana događanja u prethodnih osam decenija su pogrešna – počev od pripreme i samog čina jezivog zločina, pa sve do danas.

Teško je sakriti ljutnju zato što se još uvek ne znaju precizni podaci o žrtvama pokolja u crkvi i zbog toga što ovo mesto ni danas nema „tretman paradigme politike uništenja Srba u Nezavisnoj državi Hrvatskoj”. Teško je ne biti besan zbog činjenice da je mesto zločina, sakralni objekat, pravoslavna crkva, potpuno uništena. Preostali temelji su uništeni tokom nedavne prošlosti, a na istom mestu je izgrađen objekat sa ciljem suštinskog poništenja prostora za adekvatnu memorijalizaciju mesta zločina.

Teško je ignorisati bes što se u nedovoljnoj meri ne ističe modus operandi stravičnih zločina uspostavljen u Glini, nastavljen u Jadovnom, Pagu i Gospiću, i doveden do savršenstva u Jasenovcu.

Potpuno zatiranje mesta zločina je nesumnjivo novi zločin. Baš kao što je novi zločin bilo razaranje katoličke crkve sv. Ivana Nepomuka u nekoliko navrata, od 1991. do 1994. godine, čije su zidine potpuno srušene tokom 1994. godine.

Teško je danas ovde ne biti ljut i nezadovoljan jer ste bespomoćni da vratite vreme unazad i nešto suštinski promenite. Istovremeno, ovakav osećaj uvek može da bude dobar alibi da se kažu reči koje odražavaju realno stanje, a koje zahvaljujući dnevno-političkim kontekstima mogu biti protumačene kao neprijateljske, huškačke, i u skladu sa time, percipirane kao dodatno dolivanje ulja na vatru…

Za time nema potrebe jer je sve snažno, dostojanstveno, razumno rečeno u govorima Vesne Teršelić ispred Antifašističke lige Hrvatske: Pokažimo pijetet prema svim žrtvama ratova – Javni servis

Kao i Milorada Pupovca, čiji sažetak je objavljen u ovom autorskom tekstu: Autorski tekst Milorada Pupovca: Tko u Hrvatskoj uopće zna kakav se jeziv zločin 1941. dogodio u pravoslavnoj crkvi u Glini? | Telegram.hr

Dolazeći u Glinu, položio sam cveće na spomenik na mestu gde je otkrivena druga po veličini masovna grobnica u Baćinu, u koju su bili pokopani streljani civili hrvatske nacionalnosti tokom 1991. godine. Isto sam uradio i na Srpskom groblju u Dvoru, na mestu gde su sahranjeni pobijeni civili – Srbi iz izbegličke kolone, stradali tokom akcije „Oluja”, u begu sa Banije i Korduna, u pokušaju spašavanja golih života. Milorad Pupovac i Vesna Teršelić položili su cveće na spomenik svim stradalima iz Gline i okoline u centru Gline…

Pokazivanje i praktikovanje pijeteta i poštovanja prema žrtvama svog naroda, ali i prema svim drugim žrtvama, gradi temelje za poverenje, što je put ka izmirenju.

Suočavanje sa prošlošću stvara uznemirenje, i to je osećaj koji me prati od samog početka pisanja ovog teksta. I Pupovac reče da smo počeli sa procesom izmirenja vezanog za ratove od pre trideset godina, ali da još uvek nismo počeli za zločine iz Drugog svetskog rata. A za to je potrebno eliminisati sve prepreke koje su se nagomilale u revizionističkim i negacionističkim politikama, čiji je uticaj do te mere ojačao da danas gotovo tabuizira ovu tematiku, uz odsustvo primerenih reakcija osude.

Vrhunac je upravo to mesto, koje se zove danas Hrvatski dom, a bio je Spomen dom na temeljima crkve u koje je stvaran već spominjani „modus operandi” za satiranje i potpuno uništenje srpskog naroda, srpske crkve i uopšte svih tragova postojanja Srba u tom regionu. Nemoć da se utiče na lokalnu regionalnu nacionalnu politiku, kako bi se povratilo ime i memorijalna uloga ovog mesta, ne samo da frustrira potomke žrtava, pripadnike srpske zajednice u Hrvatskoj, već snažno kompromituje pojmove koji se u Glini zloupotrebljavaju u odnosu na hrvatsku državu i tamošnju vlast.

Sve ovo je pomenuto na ovoj komemoraciji. Bili su to dostojanstveni, precizno definisani zahtevi, očekivanja i kvalifikacije. Kao minimum se očekuje dostojanstveno i neometanjo sećanje i izmirenje na mestima najstrašnijih zločina, kao što je ovaj u Glini…

Ako pominjemo nešto pozitivno, onda je to svakako proces koji vodi Srpsko narodno vijeće, sa svojim partnerima poput Antifašističke lige Hrvatske, sa jedne, i Vlade Republike Hrvatske, sa druge strane, a tiče se zajedničkih memorijalizacija i gradnje poverenja na tim temeljima. Milorad Pupovac, Boris Milošević, Ana Šimpraga, Vesna Teršelić i mnogi drugi, rade istorijski važan posao. Veoma je važno da u tom poslu dobiju maksimalnu podršku umesto što im se često odmaže.

Smirivanje u odnosima između Srba i Hrvata u Hrvatskoj i izgradnja pretpostavki za pomirenje, izuzetno je važno i za demokratizaciju Hrvatske i njenu dalju evropeizaciju. Paralelno sa time, treba da teče proces otvaranja prostora za mostove saradnje, suživota, uspostavljanja poverenja između Hrvatske i Srbije.

Ovo je veoma važno da zastupamo u očekivanju godišnjice operacije „Oluja”, koju Hrvatska obeležava trijumfalistički, kao oslobodilačku akciju, dok Srbi u tuzi žaluju za pobijenima i nestalima.

Na kraju razgovora sa istoričarem Milanom Koljaninom o zločinu u glinskoj crkvi, pomenuo sam mu da ću ići i u Dvor… Na to mi je rekao: „E pa, tamo je baš bila sahranjena i moja baka. Ona je preživela Jasenovac, za razliku od svoje troje dece. Ubijena je u izbegličkoj koloni za vreme „Oluje”, pa je prvo kao N.N. lice tu bila sahranjena”. Izgovoreno me je, priznajem, dotuklo, i to prevashodno jer se ciklus zločina ponavlja i kruži u spirali zla.

U pomenutoj grobnici ima još 25 tela, koja su još uvek neidentifikovana. I još puno grobnih mesta znanih i neznanih čekaju da budu ekshumirani, tela identifikovana i dostojno sahranjena i ožalovana od svojih porodica. Bar 1870, a prema nekim podacima je čak 2.400 nestalih… Proces pronalaženja, identifikacija mora biti zajednički jer tako jedino možemo uspostaviti poverenje na ovom najtežem pitanju između Srbije i Hrvatske. Moramo to organizovati na takav način da potraga postane efikasna i da učvršćuje međusobno poverenje, umesto neproduktivnih razmirica i optuživanja.

***

Kada sam ušao juče u Glinu, dobio sam utisak kao da sam u Drezdenu posle Drugog svetskog rata. Znam da zvuči prenaglašeno, ali sam se zaista tako osećao. Ogoljeni zidovi srušenih kuća, kuće koje samo što nisu srušene i veoma malo obnovljenih kuća. I puno metalnih kontejnera u kojima je verovatno nesnošljivo boraviti u bilo kojem delu dana i noći…

Sada shvatam da smo rano prestali da vodimo kampanju solidarnosti sa Banijom, postradalom od zemljotresa.

***

Dan posle potresa, na zidu Domu omladine u centru Beograda, pojavio se grafit sa malim crvenim srcem pored kojeg je pisalo Petrinja.

To najbolje opisuje moje osećanje u odnosu na spisak mučnih tema – od teških zločina genocida, revanšizma, pa sve do prirodnih nesreća.

***

I vrlo brzo, taj izraz ljubavi od strane nekog iz tog kraja ko sada živi u Beogradu, ili nekoga ko ima snažnu empatiju u trenutku u kojem se događa velika nesreća… brzo je oskrnavljen žvrljotinama koje su prekrivale ovaj divan grafit. Bili su to slojevi svedočenja šta su oni nama radili, pa Vukovar, pa šta smo mi njima radili za Vukovar… itd. Beskrajna priča. Ti slojevi na tom grafitu, problem su koji moramo da rešavamo. Izrazi solidarnosti i ljubavi, moraju nadvladati izraze destrukcije i mržnje. Taj grafit bih štitio i neprobojnim staklom pred huliganima, sudio širiteljima mržnje… To je, čini mi se, jedini put da podvučemo crtu ispod povezivanja naših identiteta sa međusobnim istrebljenjem.

***

Od skretanja kod Jasenovca prema Hrvatkoj Kostajnici, Dubici, Dvoru… pa posle Dvora do Gline… to je novi sloj tuge kada se uoči siromaštvo, zapuštenost, odsečenost, devastiranost… Jedan od onih koji ulaže ogromne napore da održi lokalni život, kada počnem da pričam o nestalima, zločinima, kaže mi: „Znate, uskoro to ovde (mislim na obične ljude) nikoga više neće interesovati… mnogi koje bi zanimalo nisu više ovde, samo iz Dvora ima njih stotinu na dalekom i izolovanom Islandu, većina u Srbiji, možda njih više interesuje od onih koji ovde treba da prežive. Od privrede, ne postoji ništa. Pristupni putevi više su odsecanje od civilizacije nego spajanje.” Kako je sve to teško i čuti, a tek kako je živeti… Pored predivne prirode, Une, dobrih i vrednih ljudi…

Nas Srba i Hrvata sve je manje, naročito na teritorijama koje su nam srcu prirasle, koje su neka vrsta identiteta. Ostaviti bilo kakvu mogućnost da za par decenija neki naši potomci ponovo silom rešavaju neke probleme, stravičan je greh i poraz svih nas. Zbog toga je izuzetno važan proces koji stalno nastojim da objasnim i pohvalim, a koji se trenutno događa u Hrvatskoj, znajući za sve manjkavosti istog. Isti ili sličan model moraju da uspostave što pre političke elite naše dve zemlje. To će onda ojačati i ovaj unutrašnji proces u Hrvatskoj i osnažiti srpsku zajednicu…

***

I na kraju ljudi, a trebalo bi da budu na početku. Neki ljudi i u Hrvatskoj Dubici, Dvoru i Glini koje sam sreo i koji u institucijama sistema predstavljaju srpsku zajednicu, svojom kompetentnošću, obrazovanjem, vrednoćom i strašću predstavljaju izuzetan kapital. Njihov lokalpatriotizam, državni, ali i nacionalni patriotizam, prelamaju se kroz svakodnevnu konkretnu korist za građane tih prostora. Kada odlazite, jedite se znajući da ne možete mnogo da im pomognete. A hteli biste odmah. Jer shvatate da je to uslov preživljavanja. Da svi mogu da odu negde i nastave pristojan život gde će najranjiviji dodatno patiti.

***

Ljudi dalje: u prvom minutu kada sam ušao u Glinu, prilazi mi „gospodin čovek”, prepoznao me, pa želi da mi kaže par zaključaka… a onda kaže: „Danilo Kiš je u Enciklopediji mrtvih opisao našu kuću koja je ovde u Glini, uvažena profesorka MM je moja sestra.” Sve izgovoreno je stalo u samo tri minuta. Budete u centru jedne od meni najdržanih knjiga. I ode. „Neću da smetam”, kaže.

***

Prilazi drugi, kolega novinar, Hrvat, koji petnaest godina sarađuje sa nedeljnikom „Novosti”, koji izdaje Srpsko narodno vijeće. Po meni, to je najbolji nedeljnik u regionu za koji pišu sjajni profesionalci. Mislim da su većina u redakcijama pripadnici hrvatskog naroda, bez obzira na to kako se lično deklarišu. Jedan deo njih potiče iz legendarnog nedeljnika, po meni najboljeg iz tog vremena „Feral Tribune”. Prepoznajem taj model koji je najbolji, najčasniji, profesionalniji, u kojem se saveznici stiču na osnovu tih merila, bez obzira koji nacionalni predznak da imaju.

Pričamo o događaju, pita me kako do Požarevca, da li mora preko Terazija. Ide u Požarevac u posetu Radio Bravo, vlasnika i urednika ove radio stanice nagradili su za humanost.

Pričamo o nestalima, on mi kaže da je nezadovoljan, imao je brojne primere kada je uradio reportaže o svedocima koji su pokazivali mesta gde bi mogle biti grobnice, a da posle toga nije bilo pretrage terena.

U jednom trenutku poziva prolaznika, čika Stojana… Kaže: „On mi je govorio o grobnici koju sam ti pomenuo na njivi njegovog suseljanina…” Čika Stojan priča o tome da ima i skicu i da vlasnik te njive na kojoj misle da je masovna grobnica živi sada u Zagrebu i hoće da svedoči. Dali su izjavu nadležnim organima, ali prema onome što znaju, nije bilo pretrage. Dogovoramo se da se obnove razmene informacija i zahtevi.

Opet me ljuti, tužan sam, kako je moguće da se ne rasčisti ova priča… Vlasnik njive povratnik, propao je u zemlju, na svojoj njivi svedoči da je tu grobnica 20 sa 30 metara i ništa se ne dogodi, oni bez snage da se izbore da se bilo šta desi… I tako ko zna koliko…

***

I pored svega, impresionira me broj mladih, aktivnih u različitim aktivnostima. Prilaze mi dvoje i kažu mi da su jedini koji nisu bili novinari. Saznajem da na primopredaju čeka od 50.000 evra pomoći PKS za Baniju, ispred Zlosretnog ribara Simeona Roksandića iz Majskih Poljana… deca iz izbegličke kolone Oluja. Pominjem jedan tekst Đure Kurepe… Ivan koji je takođe matematičar kaže: „Ako možete, sugerišite i vi da se otkupi kuća porodice Kurepa u Majskim Poljanama koja je dala bar deset značajnih ličnosti u nauci, kulturi…” Pričamo u dvorištu zgrade koju je upravo Srpsko narodno vijeće otkupilo od vlasnika da napravi centar za kulturu, da bude sedište Srba u Glini, sjajno mesto i odličan, važan potez…

Žive u Beogradu, ali se vraćaju stalno, razumem ih. I ja bih… to je upravo ono srce sa grafita u centru Beograda.

***

Malo kasnije, upoznajem Igora Mrkalja čije veoma informativne tekstove redovno čitam. Mislio sam da to mora da je neko stariji, iskusan ko je sve to preživeo. Mlad čovek, impresivno i ohrabrujuće. Bar malo teši da ima neko ko ima za cilj da sve nepoznatno, smutno razjasni, da sazna i informiše nas… svojevrsni prosvetitelj.

***

Jedan mladić iz Gline pita kako da saznaju ko je sve identifikovan u jednoj od grobnica ili više grobnica u tom kraju, kako bi mogli da vode evidenciju o nestalima i neidentifikovanima. Ne dobijaju te informacije od nadležnog tela u Hrvatskoj… Znam za problem i to je nešto što mora veoma brzo da se reši pregovorima. Imena identifikovanih ne mogu da budu tajna. Iz bilo kojeg razloga. Kada se identifikuje pet tela, za hrvatske branitelje objavljuju se sve informacije, a onda se kaže da su identifikovana još tri tela. Što praktično znači da su u pitanju još tri nestala lica srpske nacionalnosti… Svaka žrtva ima svoje ime i minimum civilizovanog odnosa je da to imenovanje bude javno, da nema diskriminacije kada se utvrdi čiji su zemni ostaci identifikovani.

***

Anja Šimpraga uz Borisa Miloševića, nova je generacija političara iz srpske zajednice. Dete iz izbegličke kolone, koja se svojevremeno tako i predstavila u Hrvatskom Saboru. To svakako nije njen jedini identitet, ali time je svedočila da „pobednici” u Hrvatskoj nisu samo oni koji su vojno rešavali srpsko pitanje, već i oni koji su preživeli i koji dalje nastoje da ostvare svoja prava, da budu korisni za zajednicu i državu u kojoj žive. Razoružavajuće za normalne.

Pričam joj o poznanici koja ima advokatsku kancelariju u Beogradu. I koja je nedavno ponovo srela ljubav od pre rata, Hrvata iz okoline Šibenika, da su emocije ponovo proradile i da planiraju da žive zajedno u Šibeniku. I da kao advokatica, pravnica može da im pomogne. Anja i još par drugarica reaguju pozitivno. Neka ovo bude ta neka pozitivna priča za kojom tragam od početka teksta.

(Veran Matić)