BOLNA SEĆANJA NA OLUJU SRBA IZ KNINA: Kad smo proterani, kuća nam je spaljena, ali ikona i kandilo nisu izgoreli

Gojko Radmilović iz Žegara kod Knina imao je samo 11 godina kad je počela „Oluja“, u Srbiji je sve vreme sanjao zavičaj, gde se vratio i osnovao porodicu

Knin. Ne pamtim sliku! Pamtim samo zvuk! Riku krava i zavijanje pasa kad smo krenuli. Ja mali, a nesreća velika. Potpuno nesvestan šta se oko mene dešava, nesvestan onog jada, čemera, one tuge naše.

Bol u duši

Gojko Radmilović iz Žegara kod Knina imao je samo 11 godina kada je počela „Oluja“, kada su đed Ðorđe i baba Ðuka potrpali njega, brata Miloša u kola i krenuli. Nije im bilo prvi put da beže, bežali đed Ðorđe i baba Ðuka i 1941. godine, isto ovako. Navikli.

- Bog te pita ko se snašao i setio ili je sam bog tako uredio, pa u kola od sve naše imovine stavismo samo naše stare nošnje, sablje i kubure. Ikonu i kandilo smo ostavili. Jer, kad iz kućne odneseš ikonu i kandilo, onda je gotovo, onda nema dalje, onda se više ne vraćaš. A mi smo kandilo i ikonu ostavili jer smo znali da ćemo se jednom vratiti. Sigurno - priseća se Gajo krvavog avgusta 1995.

U Kninu juče se spremalo slavlje, stizali su branitelji sa svih strana da slave „Oluju“. Veseli ljudi na ulicama Knina.

U Srbiji Gajo je sanjao zavičaj. Samo zavičaj. Svake noći bio u svojim Žegarima, a danju nije plakao, samo ga mnogo bolela duša. Pritezalo ga nešto ispod rebara.

Kada su 4. avgusta krenuli iz kuće, đed klekao, onako gologlav poljubio kućni prag, strina se posle porodila u kolima, negde na Petrovačkoj cesti. Gajo je tada prvi put video mrtve ljude, gledao kako Srbi umiru pokušavajući da spasu žive glave.

Bez krova, ali srećan

Sav Knin bio je juče ukrašen šahovnicama. Ulice Dr Franje Tuđmana i Sedme gardijske posebno. Pre „Oluje“ u Kninu je bilo 80 odsto Srba, sada ih je manje od 20. U Gajovim Žegarima bilo je 2.700 Srba, sada ih je manje od 300. Isto je i u Plavnom, srpskim selima oko Drniša.

- Otac je 4. avgusta bio na Velebitu, kada je 5. avgusta došao kući, nije znao šta se dešava, zatekao pustu kuću, stoku puštenu po polju. Kada je saznao da smo otišli, krenuo je i on za nama nekim kamionom - priča Gajo.

Kada su se posle sedam godina vratili kući, Gajo i đed Ðorđe zatekli su kandilo na zidu i ikonu ispod, prislonjenu uz zid, cela kuća izgorela, samo taj deo nije.

- Legnem uveče u krevet, iznad mene ni krova ni plafona, gledam u zvezde, a srećan. Sanjam da sanjam moje Žegare, tri dana i tri noći bio sam kao u transu, vratio se Gajo u svoje Žegare - kaže Gajo.

Nisu znali šta rade

Danas će u Kninu biti veliko slavlje, doći će pola Hrvatske, biće i naleti aviona, predsednik Zoran Milanović deliće ordenje.

- Ne valja, dete, slaviti tuđu nesreću, ne valja ići protiv boga - rekao mi je juče jedan starac u selu na putu od Knina ka Drnišu.

Gajovi Radmilovići došli u Knin pre 350 godina. Gajo se po povratku oženio, sad gaji Elenu (9) i Irinu (6), radi, stvara, napreduje.

Kad 4. avgusta, 26 godina posle „Oluje“, Gajo uzme gusle i ispred kuće na terasi zapeva pesmu o Janković Stojanu, meni onako, izistinski krenu suze na oči. Šta tu ima da se piše.

- Poštujem hrvatsku državu i hrvatsku vlast, ne mogu da lažem, asfaltirali su nam put u selu, napravili rasvetu, decu učim da svoje vole, a da tuđe poštuju, i šta ću ja drugo. A one što su nas proterali, što su mi zapalili kuću, ne mrzim, verujem, nisu onog dana kada su palili moj dom znali šta rade - kaže Gajo.

I tako, živi Gajo svoj na svome na brdu iznad Knina, gleda Kninsku tvrđavu, zapeva ponekad o Janković Stojanu i kaže: „Gospod sa mnom!“

Zoran Šaponjić