KAKO SU SE 30 GODINA KASNIJE SRELI TUPURKOVSKI, JOVIĆ I MESIĆ: Seli za isti sto, ali se nisu odmakli od 1991!

BEOGRAD - Na vest o smrti nekadašnjeg predsednika Predsedništva SFRJ Borisava Jovića, savremenika raspada SFRJ, ponovo su pokrenute teme o krahu nekadašnje zajedničke države.

Jedina institucija koja je predstavljala pupčanu vrpcu druge Jugoslavije, bilo je famozno Predsedništvo SFRJ, kolektivni organ sa osam članova. Koliko su bili samostalni, a koliko su zapravo bili puki izvođači radova republičkih rukovodstava?

Članovi poslednjeg saziva, Borisav Jović iz Srbije, Stjepan Mesić iz Hrvatske i Vasil Tupurkovski iz Makedonije, na poziv „Politike”, pristali su sa zadovoljstvom da se sastanu ponovo, posle 30 godina, kako bi pojasnili uzroke nestanka nekada velike zemlje, kojom su formalno predsedavali.

Mesić i Tupurkovski proveli su dva dana kao gosti „Politike” u Beogradu”. Svaki od njih imao je svoju verziju istine krvavog raspada, ali njihov ponovni susret, protekao je u korektnoj i pomirljivoj atmosferi. Bogić Bogićević iz zdravstvenih razloga nije mogao da doputuje iz Sarajeva, iako je želeo da se priključi neformalnoj sednici krnjeg predsedništva.

Šta je bio prelomni trenutak u kojem ste shvatili da SFRJ više neće moći da postoji u tom obliku?

TUPURKOVSKI: Mnogo ranije sam znao kakvo je stanje na međunarodnoj sceni, odnos glavnih faktora i aktera prema Jugoslaviji. Ali, momenat kada sam potpuno dobro razumeo krajnju instancu toga što se kasnije dogodilo bio je sastanak Predsedništva u formatu vrhovne komande. Tada sam primio informacije koje su mi dale za pravo da tvrdim u sebi, ne u diskusiji, da mi nećemo spasti Jugoslaviju. I tada sam se okrenuo jednoj individualnoj, privatnoj akciji – da ne bude rata u Jugoslaviji. Bio sam u vreme čitavog slovenačkog rata tamo. Bili smo zajedno sa Stipom. Bio sam praktično čitavo vreme u nekim akcijama u Hrvatskoj, još nije počeo rat, nego su bila ta previranja i priprema društva za rat.

Tako da znajući te opasnosti, nisam imao osećaj da je moguće na drugačiji način delovati za Jugoslaviju i u korist tog društva, nego da podržim stavove drugih nekih naših sredina. Makedonija se isto opredelila za samostalnost i za samoopredeljenje. To je ključni momenat u mom delovanju u predsedništvu. To su istorijski momenti bili za mene.

MESIĆ: Mojim dolaskom u Predsedništvo, u Beograd, smatrao sam da je moguće održati Jugoslaviju, ali uz određene uslove. To znači uz novi politički dogovor. Jer, onaj model Jugoslavije, federacije kakva je bila za vreme Tita, bio je moguć jedino dok je Tito bio živ, jer je on bio glavni integrativni faktor. Drugi je bila partija. Treći faktor je bila armija. Tito je otišao sa životne i političke scene, partija se raspala voljom Slobodana Miloševića, a armija je tražila sponzora. Jugoslavija je imala pozitivnu ulogu kako za vreme Drugog svetskog rata, tako i posle rata, posebno u vreme sukoba istoka i zapada ili u vreme hladnog rata. Jedna od najpozitivnijih uloga je bila jugoslovenska uloga, jer je odigrala ključnu ulogu u formiranju Pokreta nesvrstanih koji je omogućio da se smire odnosi istoka i zapada, da oni na određeni način i međusobno komuniciraju. Ja sam lično bio uveren i dao sam sebi taj zadatak, da pokušam kroz instituciju predsedništva doći do novog političkog dogovora. Čak sam bio u to uveren, jer niko nije želeo rat.

JOVIĆ: Jugoslavija se raspala iz političkih razloga. Imala je političke ciljeve koji su je razbijali, zato što su određene republike i ušle u Jugoslaviju sa ciljem da se u određenom trenutku oslobode u samostalne države. To je godinama pripremano, od strane rukovodstva zemlje. Nije to palo sa neba. Vi vrlo dobro znate da je svaka ustavna promena u Jugoslaviji povećavala nadležnosti republika, a smanjivala nadležnosti federacije i da je Ustav 1974. godine pretvorio republike u države, a federaciju u uslužni servis za tu državu i to bez ikakvih prihoda, samo ako joj republike daju prihode za te usluge koje vrši.

Suština uzroka raspada Jugoslavije, naravno uz političke razloge, je činjenica da je Ustav iz 1974. godine bio poslednja etapa tih ustavnih promena i da je on favorizovao mogućnost otcepljenja republika, a nije dao nikakvo pravo federaciji da to zaustavi. Vi znate da su se u jednom trenutku Hrvatska i Slovenija odlučile da ne daju više prihode federaciji i da ne šalju regrute, kao i da su donele separatističke odluke za otcepljenje.

Dakle, federacija je imala vojsku, ali nije imala prava da upotrebi vojsku za sprečavanje sprovođenja separatističkih odluka. Imala je Ustavni sud koji je donosio odluke da se te separatističke namere spreče. Nije se to dogodilo. Čak ni vojska nije sprovodila odluke koje je predsedništvo donosilo, one odluke na koje je predsedništvo imalo pravo, na primer o oduzimanju oružja koje je Hrvatska nedozvoljeno uvezla. Dakle, predsedništvo u kome smo mi bili je, što se tiče naših mogućnosti da spasimo Jugoslaviju, bilo apsolutno nemoćno, jer je Ustav iz 1974. godine dao mogućnost rasturanja Jugoslavije, a taj Ustav su sročili Kardelj, po Titovom nalogu, i Tito.

Srpski narod koji je bio najviše zainteresovan za Jugoslaviju, s obzirom da živi na prostoru skoro čitave Jugoslavije, nije učestvovao ni u izradi Ustava, niti u toj politici rasturanja Jugoslavije, iako je najviše u javnosti osuđivan.

Ovde je sada gospodin Mesić pomenuo da je partija rasturena zbog Miloševića. Partija je rasturena zato što su Slovenci odlučili da izađu iz partije. Na 14. Kongresu javno su ljudi saopštili da je ta odluka doneta i pre nego što su došli na kongres, zato što je pre toga Jugoslavija već rasturena i što se sve odlučivalo u republikama i što je potpuno nelogično, da postoji jedna partija koja će odlučivati o nekome koji po Ustavu ima sva prava drugačija. Dakle, to je jedan čin koji apsolutno nije zavisio od Miloševića. To je bila završnica raspada Jugoslavije, koja je Ustavom već ostvarena i Slovenci su, logično razmišljajući, potpuno uradili što su morali da urade, jer ako već imaju samostalnost Ustavom definisanu, kako će neka partija zajednička njima nešto da pomogne. Milošević tu nema veze uopšte. O rasturanju Jugoslavije doneta je odluka daleko pre nego što se Milošević rodio, 1928. godine, na Četvrtom kongresu KPJ u Drezdenu. Godine 1935. je održan Splitski plenum CK Jugoslavije na kome je zaključeno da se ne rastura Jugoslavija zbog Hitlerove najezde, ali kada se završi odbrana od Hitlera, ko god bude želeo može da izađe. I želeli su Slovenija i Hrvatska.

Slovenija i Hrvatska su odlučile još pre nego što je Jugoslavija načinjena. Tupurkovski kaže sada naravno da su i oni želeli i to je tačno. Zašto je Makedonija želela? Makedonski narod je bio osporavan od Bugarske i od Grčke. Jedino smo mi priznavali makedonski narod i makedonsku republiku. Makedonija je dobila priznanje države i priznanje nacije, učlanjenje u UN i poziciju da nas prima u UN. Znači, oni su apsolutno imali poziciju da prihvate rasturanje Jugoslavije. Tako da opstanka Jugoslavije politički nije moglo da bude. Predsedništvo nije imalo mehanizme da spreči bilo koga. Vojska nije slušala ni ono što je naređeno. Zašto? Reći ću vam, po mom mišljenju, vojska je mogla da zaustavi taj uvoz od 100.000 kalašnjikova na granici. Sve je slikala, zvala me je da mi pokaže šta je bilo, ali nije me zvala da me pita da li da zaustavi. Pustili su znajući da posle toga ne mogu to da pokupe.

Predsedništvo je naredilo da mora to da se pokupi silom i da se pohapse oni koji su uvezli. Sutradan je došao kod mene ambasador američki Cimerman i rekao mi da se Amerika ne slaže sa tim da se to silom uzima. Vojska je poslušala američki stav, nije poslušala naš stav. Od nas je tražila 200.000 ljudi da bi to sprovela, a u suštini nisu ni to hteli da urade sa 200.000 ljudi, vojska je htela da sruši hrvatska i slovenačka rukovodstva, što je besmislica. Zamislite vi, da ruše rukovodstva koja su legalno izabrana, a sutradan koga će da izaberu, drugog? Opet će da izaberu nekog ko isto misli, ko istu nameru ima, sem ako neće 100 godina da drže vojni režim, što je nemoguće.

Pazite, bio je opšti haos u federaciji, u kome mi nismo mogli da uradimo ništa drugo, nego da pokušamo da izbegnemo rat. Raspad je bio siguran. Međutim, rat nismo mogli da izbegnemo zato što je Hrvatska shvatila da neće moći da ostvari tu odluku koja iz Ustava proizilazi, da se može otcepiti po republičkim granicama, zbog toga što Srbi u Hrvatskoj ne prihvataju tu odluku, jer im je oduzeto pravo na samoopredeljenje i ocenila je da ne može da uradi drugačije nego da se to pitanje reši. Hrvatska je odlučila da Srbe progna i prognala je Srbe i ostala je bez problema koji joj je visio nad glavom. Zato je rat izbio. Tuđman je saopštio javno: „Rata ne bi bilo da ga mi nismo želeli.” Iako smo se mi svi zalagali da se nađe političko rešenje, to je tako završeno.

Inače, najviše je Srbija i srpski narod izgubio, to je sasvim jasno. Ne samo što je izgubio državu koju je zaslužio uspesima u Prvom svetskom ratu, nego je izgubio mnogo toga što je uneo u tu državu. Nije ni to mogao da spase, a za to je kriv pre svega kralj Aleksandar koji je takvu državu stvorio, jer je trebalo stvarati državu srpskog naroda, a ne sa Hrvatima i Slovencima i krivo je srpsko političko rukovodstvo od 1941. godine pa naovamo, koje je dozvolilo da se takve ustavne promene vrše da Jugoslaviju ostave bez ikakve vlasti i da budemo stavljeni pred svršen čin.

Kurir.rs/Politika