KO ROGOVI U VREĆI: Dogovor opozicije nemoguć, pre svega zbog liderskih sujeta!

Šest meseci pred izbornu trku ni izdaleka nema dogovora o tome u koliko kolona treba izaći na beogradske izbore, kako nastupiti na parlamentarnim izborima i kog kandidata istaći za predsedničku trku. Pokušaji dogovora - redovno propadaju

Politička prošlost

Tako je ovih dana - upravo zbog izbornih kolona - neslavno propao pokušaj dogovora Stranke slobode i pravde, Demokratske stranke, Pokreta slobodnih građana s jedne strane i Ne davimo Beograd i Zajedno za Srbiju s druge strane. Iako su obe strane ponudile i predlog sporazuma, u kojem je važna tačka međusobno nenapadanje, ova dva bloka su odmah razmenila optužbe.

Programske razlike, kao i narcizam i sujeta lidera glavne su prepreke za preko potrebno sabiranje opozicije, ocenjuju sagovornici Kurira. Jer, kako upozoravaju, birači su tokom iscrpljujućeg iščekivanja dogovora opozicije sada već izgubili strpljenje.

Srđan Graovac iz Centra za društvenu stabilnost smatra da je uzrok nemoći opozicije u njima samima, a programska neusaglašenost i liderske sujete su dva ključna razloga zbog kojih ne postoji čvršći i jači opozicioni blok u Srbiji.

- Kada pogledate koje stranke pokušavaju da se okupe, videćete da je to spektar od krajnje desnice do krajnje levice, te ne čudi da imaju ozbiljan problem da se programski usaglase. Na ključnim temama ne možete im pronaći zajedničku tačku. Međutim, ono što ih je teralo da, uprkos tome, sarađuju jeste činjenica da su targetirali istog neprijatelja. Cilj je srušiti Vučića i osvojiti vlast, ali za sve ostalo ne mogu da se slože. Sujete su još jedan nepremostiv problem za današnju opoziciju. Sklop ljudi je takav da svako od njih želi da bude neprikosnoveni lider. Kada se tome doda i balast političke prošlosti koji većina njih nosi, jasno je da je taj problem samo eksplodirao čim su se iz vlasti preselili u opoziciju - objašnjava naš sagovornik.

Narcizam malih razlika

Izvršni direktor Cesida Bojan Klačar ocenjuje da je suština nesporazuma u opozicionim redovima to što je reč o strankama koje su jedna drugoj konkurencija.

- U javnosti se retko sagledava da ujedinjenje ima svoje političke posledice. Neko ulazi u savez jači i sa većim ambicijama, a svako gleda da izračuna da to bude sa što više benefita za njegovu stranku. Na listi problema opozicije prvi je ogromna heterogenost, i to na više osnova, od karaktera ljudi i tema do regiona u kojem deluje. Primetno je i da neke opozicione stranke na pojedinim temama imaju sličnije stavove sa vlašću nego sa kolegama iz opozicije. Osim zajedničkog stava o vlasti i Aleksandru Vučiću, nema gotovo ničega u čemu mogu da se saglase. To možda jeste važno, ali svakako nije dovoljno. I na kraju, teret opozicije jeste i narcizam malih razlika između lidera - kaže Klačar.

I. K./ Kurir.rs