U KOM SMERU IDE ZAPADNI BALKAN NAKON SAMITA NA KRANJU? Vreme najvećih globalnih i regionalnih protivurečnosti od doba Hladnog rata

Samit Eu-Zapadni Balkan na Kranju održan je u vreme do sada najvećih globalnih i regionalnih protivurečnosti, kakve se ne pamte još iz perioda Hladnog rata. Pojedini bi se usaglasili da je Hladni rat bar imao jasno podeljene strane i uloge. Današnje protivurečnosti deluju toliko isprepletano bez jasne linije razdvajanja interesa, što nije slučaj kada govorimo o vrednostima. Bar u pogledu vrednosti Zapadni politički blok nastupa jedinstveno kroz rezolucije, uvođenje sankcija i druge dokumente, navodi u autorskom tekstu za Kurir Darko Obradović, iz Centra za stratešku analizu.

Zapravo članstvo Rumunije i Bugarske je dominatno podstaklo unutrašnje reforme, razvoj i rast ekonomskog standarada. Rumunija je lider u IT industriji. Da li bi tako bilo, da se čekalo da se ispune standardi? Ili bi Rumunija možda postala zona ruskog uticaja u skladu sa Primakov doktrinom. Upravo iz tih primera opravdano smatramo da je proširenje strateška investicija EU, pa možda i trošak koji nosi obostranu korist. U geostrateškom smislu EU postaje bogatija za oko dvadesetak miliona stanovnika sa godišnjim BDP od 125 milijardi eura. Članstvo bi pozitivno uticalo i na nagomilane istorijske kontradikcije i bezbednosne dileme. Svakog dana svedočimo oštrim strelicama upućenim ka Srbiji. Bezbednosne dileme, a samim tim i regionalni rivalizmi svoje korene vuku još iz perioda raspada Jugoslavije. Zarobljenost u devedesetim godinama nameće se kao zgodna prilika za region da se pažnja preusmeri sa ekonomskih pitanja.

Dok Srbija gradi regionalnu stabilnost i povezuje region kroz „Otvoreni Balkan“, za to vreme imamo fanatike koji se snalaze izazivajući krize. Ovakvo stanje koje traje, dovelo je do dva ishoda. Prvi ishod je zamorenost građana, a drugi je zamorenost EU koja izazove Zapadnog Balkana tretira kao datost koju valja držati kontrolisano i podalje od sebe. Ovo implicira da je potrebno promeniti pristup, sabrati bezbednosne i strateške činioce i platiti trošak stabilnosti. Od II svetskog rata, samo je koncpet ujedinjene Evrope od bivših neprijatelja i rivala napravio partnere i saveznike. Da nije tako bilo dobar deo Evrope bi takođe bio zarobljen u istorijskim i tradicionalnim konfliktnim tačkama. Bezbednosne dileme su objedinjene i otklonjene kroz NATO. Za ovakve poteze potrebna je strateška, a ne birokratska vizija. U tom smeru zaključci sa zadnjeg sastanka nas ohrabruju kada je u pitanju podrška državama Zapadnog Balkana. Predvidjeno je 30 milijardi EU na period od 7 godina, od toga 9 milijardi kroz bespovratna sredstva. Na ovom mestu vidimo da je pažnja usmerena na izgradnju strateške nezavisnosti regiona.

Sama struktura predloženih sredstava upućuje na nuđenje alternative u odnosu na Kineske i Ruske energetske i infrastrukturne prodore. Snažna ekonomsko-razvojna podrška EU često ne dobija zasluženu promociju i pažnju, na to se upravo i osvrće u jednom delu deklaracija sa Kranja. U kojoj se navodi da je potrebno unaprediti javno komuniciranje i promociju saradnje. Ovakvo deklarativno opažanje lidera EU je na mestu. U pristupnom procesu i saradnji sa EU najviše dominiraju kategorije datuma priključenja, otvaranje-zatvaranje klastera, a zapravo malo se radi na promociji benefita samog pristupnog procesa. Ovi benefiti nisu uopšte zanemarljivi. U pogledu Srbije donacije EU iznose više nego investicije Rusije i Kine. Na polju stranih direktinih investicija u zadnjih 9 godina, 70% investicija je iz EU. Slična je situacija i sa ostalim državama Zapadnog Balkana. U pogledu pomoći tokom Pandemije, EU je Zapadnom Balkanu obezbedila 3,3 milijarde eura. Kada se dođe na teren trgovine ona za Zapadni Balkan-EU iznosi 69% od ukupne razmene, dok sa Rusijom 4%, a sa Kinom 8%. U tom pogledu jasna je strateška uzajamnost Zapadnog Balkana, koja se ne može promeniti ili alternativno zameniti bez ozbiljnijih ekonomskih potresa u pogedlu štete za države Zapadnog Balkana. Iz tog razloga važna je potvrda od strane EU da nastoji da još više olakša protok roba i kapitala.

Ovakav karakter odnosa nema svog globalnog takmaca, koji može da kompenzuje pristupni proces ka EU, niti da ponudi racionalnu motivaciju za odustajanje od punopravnog članstva. Na ovom mestu, dolazimo i do obaveza. U deklaraciji se apostrofira potreba usaglašavanja spoljne i bezbednosne politike sa EU. Na ovom terenu sitacija je poprilično šarenolika. U dobroj meri usaglašavanje spoljne i bezbednosne politike predstavlja političku kategoriju, a ne pitanje standarda. U praksi znači jasno biranje strane. U tom pogledu svaka država Zapadnog Balkana suvereno odlučuje i procenjuje posledice. Pojedini krugovi često postavljaju pitanja da li negovanje partnerstva sa Rusijom i Kinom ima svoju suštinu. Ovo sve više postaje ključno pitanje za Zapadni Balkan. Izbor Olafa Šolca za kancelara SR Nemačke samo će dodatno smanjiti manevarski prostor u spoljnopolitičkom balansiranju. Zelena agenda ima svoj eknomski i ekološki značaj, ali i politički. Pitanje prekograničnog zagađenja i emisije štetnih gasova podiže se na nivo kategorije nacionalne bezbednosti.

Što će u perspektivi otvoriti mnoga pitanja i razmimoilaženja. Kada govorimo o Deklaraciji sa Kranja, između redova se nazire da isticanje Zelene Agende zapravo znači pokušaj zaustavljanja projekata iz kineskog Puta Svile, koji u velikoj meri ne ispunjavaju potrebne standarde. Na još jednom mestu, a koje se tiče spajanja infrastrukturnih koridora vidi se da EU polako operacionalizuje svoj tretman Kine i na području Zapadnog Balkana, što se i ne krije kada se kaže da je Kina rival, partner i izazivač. Pojedina strateška promišljanja zaključuju da se EU suviše kasno uključuje na praktičan način kada je reč o alternativnoj ponudi u odnosu na projekte Puta Svile. A možda i nedosledno dolazi sa tom alternativom, iz razloga što još uvek nema odlučnog stava kako delovati ka Kini, strategija EU-Kina tek treba da bude usvojena. Amerikanci sa Velikom Britanijom i Australijom su daleko odlučnije zauzeli svoj stav u praksi.

Za kraj, kuda ide Zapadni Balkan nakon Samita? Lideri država Zapadnog Balkana racionalno sagledavaju odnos EU, uz primetan zamor. Otvoreni antagonizmi još uvek su prisutni. Bezbednosne dileme su izražene, a vizija zajedničke budućnosti podeljena. Odustvo jasne podrške inicijativi „Otvoreni Balkan“ otvara prostor za polarizaciju, upravo na toj polarizaciji svoju priliku vide strateški rivali EU, a to su Rusija i Kina. Do sada se niko nije uhvatio kvalitetne analize u pogledu toga da li bi danas u Rumuniji i Bugarskoj bili Ruski brodovi i baze da nisu postale članice EU? Neizvesnost opipljivog datuma otvara prostor za manevar. Alternative EU jesu glasne ali nisu suštinske. Postaje jasno da Put Svile nije alternativa evropskim grantovima i razvojnim kreditima. Bezbednost regiona uveliko je ugrožena uplitanjem geopolitičkih rivala EU, a EU se nalazi u položaju posmatrača. Što se vidi po pitanju Kosova i Bosne i Hercegovine. Za kraj, važna je praktična potvrda zainteresovanosti EU za Zapadni Balkan u prvom redu ona mora biti iskrena i jedinstvena u pristupu svih članica EU.

(Kurir.rs, Darko Obradović)