Zoran Đorđević, funkcioner SNS, bivpi ministar i aktuelni direktor "Pošte Srbije", napisoa je autorski tekst za slovenalko "Delo", koji prenosimo u celosti:

Viševekovna istorija života Srba i Albanaca na prostoru Kosova i Metohije, zajedničkog života, života jednih pored drugih, jednih sa drugima, ali i jednih mimo drugih i jednih protiv drugih – imala je različite faze i pojavne oblike – koji su, najčešće, nastajali kao posledica širih geopolitičkih okolnosti i odnosa snaga među velikim silama i moćnim državama sveta, čije je prisustvo, interese i uticaj na području Balkana moguće pratiti bezmalo od ranog srednjeg veka.

Takođe, ti su odnosi bili, i ostali, i jedan veliki začarani krug, koji je opstajao kroz decenije kao proizvod i posledica verskih, kulturoloških,političkih ili ideoloških razlika, narativa ilimatrica u određenom istorijskom trenutku, naročito onih indukovanih i usmeravanih voljom i raznorodnim interesima nekih trećih, ni Srbima ni Albancima, u suštini, ne preterano sklonih (sa)učesnika u tom našem vekovnom sporenju.

Sve je to istorijski dokazivo i faktografskimoguće pratiti još od vremena vlasti Otomanskog carstva na ovim prostorima, preko doba borbe za oslobođenje od nje, vremena pre, za vreme i neposredno posle dva svetska rata, raspada SFRJ i oružanih sukoba devedesetih godina XX veka, ulaska NATO snaga i KFOR-a na KiM – pa sve do danas, do aktuelnog trenutka i barikada i blokada na Jarinju i Brnjaku.

Naravno, i srpska i albanska strana aktivno su, svojim težnjama, stavovima i interesima,činjenjima i nečinjenjima, učestvovavale u tom procesu, ne uspevajući da nađu i ponude adekvatne odgovore i načine da svoje probleme reše samostalno, bez tuđeg mešanja, u onoj formi koja bi to rešenje učinilo trajnim i održivim.

​Albanski secesionizam je, još od Prizrenske lige, imao samo jedan cilj – ujedinjenje svih Albanaca u jednu državu, koju bi činile i sve teritorije na kojima Albanci žive, bez obzira na to kojoj od postojećih država te teritorije formalno-pravno pripadaju. Tom su, bazičnom i trajnom cilju, bile podređene sve akcije i aktivnosti svih albanskih političara, u svim zemljama u kojima su Albanci živeli, bez obzira na njihove ideološke ili neke druge međusobne razlike – uključujući čak i period vladavine Envera Hodže u zemlji matici, u Republici Albaniji, i uprkos njegovom javno izražavanomkomunističkom internacionalizmu i tobožnjoj anacionalnosti.

Istovetno su se ponašale i albanske narodne i političke vođe na teritoriji KiM, i za vreme Kraljevine Jugoslavije i u posleratnoj, tzv. Titovoj Jugoslaviji – trudeći se da postupno i lukavo, veštom političkom mimikrijom, raznim manipulacijama i neistinama i stalnom propagandnom kampanjom o navodnoj ugroženosti Albanaca od strane Srba, sebi pribave oreol žrtve velikosrpske hegemonije, a sve zaradostvarenja svog cilja – stvaranja jedne, jedinstvene države svih Albanaca, Velike Albanije.

​Srpska strana, srpski političari i državnici, pokušavali su u tom dugotrajnom procesu da osmisle (i u praksi primene) različita rešenja, ne uspevajući, ipak, da iznađu takvo, kompromisno, održivo i obostrano prihvatljivo, koje bi, jednovremeno, i modifikovalomaksimalističke albanske zahteve, ali i dovelo do toga da se i srpski državni i nacionalni interesi poštuju i uvaže. Kraljevina Jugoslavija nije ni stigla da se sveobuhvatnije bavi rešavanjem kosovskog Gordijevog čvora, s obzirom da je bila ophrvana mnogobrojnim unutrašnjim problemima, što je i činilo državnom tvorevinom koja je od svog nastanka bila, zapravo, osuđena na privremenost i nestanak. Period postojanja SFRJ je bilo vreme u kome se pokušalo da se, na kraju i posle svih drugih primenjivanih načina, kroz davanje statusa autonomije i širokih ovlašćenja Pokrajini KiM,zadovolje obe strane, ali je privid uspešnosti tog pokušaja razvejan vrlo brzo, pri čemu se jaz između Srba i Albanaca samo dodatno produbio.

Od raspada SFRJ takođe se radilo na pronalaženju rešenja, pri čemu se mora istaći da je bilo i takvih koja nisu testirala političkurealnost, niti su vodila računa o uticaju sveukupnih globalnih (političkih, ekonomskih i svih drugih) odnosa, kao što nisu uzimala u obzir ni činjenicu da je, nažalost, međunarodno pravo u velikoj meri pod uticajem centara moći i da pravo i pravda u međunarodnim odnosima često bivaju samo teorijski pojmovi, a da je njihovo tumačenje i sprovođenje stvar interesa, dogovora i uglavnomonoga što bi se moglo nazvati politikom duplih standarda, u skladu sa trenutnim odnosom snaga na svetskoj političkoj sceni.

Agresijom NATO na SRJ i ulaskom snaga KFOR na teritoriju KiM došlo se do tačke čija je logična i očekivana posledica bila protivpravna secesija, odnosno samoproglašenje tzv. „Republike Kosovo“.

Od 2012.godine, od trenutka u kojem je predsednik Aleksandar Vučić preuzeo na sebe odgovornost za Srbiju, za srpske državne i nacionalne interese (od kojih je rešenje kosovskometohijskog viševekovnog problema svakako prioritet), svedoci smo jedne drugačije, odgovorne i mudre, realne i na dijalogu zasnovanepolitike - koja istinski teži ka pronalaženju trajnog, sveobuhvatnog, održivog i podjednako (ne)prihvatljivog rešenja za obe strane u sporu. Politike koja uvažava prošlost, validno je i realno tumači i, na osnovu toga, na osnovu njenih pouka (uz argumentovano i mitovima neopterećeno sagledavanje realnosti i sadašnjeg političkog trenutka) – usmerava ka budućnosti, ka zajedničkoj budućnosti Srba i Albanaca. Odvažno i hrabro, državnički dostojanstveno, maksimalno i istrajno se angažujući, Aleksandar Vučić je prihvatio ulogu onoga koji je spreman da trajno okonča ono čega su se svi drugi, na ovaj ili onaj način, u ovom ili onom vremenu, iz različitih razloga, klonili da reše, nemajući, on lično, pri tom nikakvu drugu ideju niti motiv osim mira,dobrobiti i prosperitetne, zajedničke budućnostisvih ljudi koji žive na prostoru KiM.

​Bilo je kako je bilo, uz mnogobrojne izgubljene živote na obema stranama, uz stotine hiljada proteranih i raseljenih ljudi (moramo reći - na srpskoj strani), uz ondašnje i današnje pokušaje revizije i falsifikovanja istorijskih činjenica, uz laži i propagandne prevare, uz izmišljene, ali i stvarne zločine, uz uvrede i teške reči i optužbe, ali i uz odsustvo iskrene želje da se pronađe rešenje, što sve zajedno ima za posledicuponovne tenzije i napetosti, barikade i blokade na Jarinju i Brnjaku i situaciju koja bi mogla, ukoliko ne bude mudrosti i političke volje, da eskalira u vrlo opasnom, nikome korisnom ni potrebnom, smeru. Upravo stoga bi, i Srbi i Albanci, trebalo da iskoriste ovu, možda i poslednju priliku, da iskorače iz tog kosovskog začaranog kruga svađa i nasilja i dogovore se, uz međusobno poštovanje i uvažavanje u najvećoj mogućoj meri legitimnih interesa svake strane, o tome kako će, u zajedničkoj budućnosti, nastaviti da žive jedni sa drugima i jedni pored drugih.

Ne smemo našim potomcima da ostavimo u nasleđe naše današnje nerazumevanje i našu današnju nespremnost na kompromis. Ni Srbi ni Albanci nemaju više vremena da koračaju u krug. Vreme je da, zajedno, izađemo na prav i čist put, put budućnosti.

Kurir.rs