NEMAM SE KAKO DO SRBINOM ZVATI: Takva je moja Gora Crna, vazda raspeta, kruna od trna, peva i u tužbalici

Nemam se kako do Srbinom zvati, gde istim jezikom s kamenom zborim,
gde te večnost ustavi i za trpezu svrati – nemam se kako do Srbinom zvati, piše Mihailo Medenica u najnovijoj kolumni koju prenosimo u celosti.

Ona meka, mila, pitka svanuća
kad zapeva gora, stoka, kuća…

Zakašlju se sulundari – đedovi stari…

Uprede planina livade u pletenice,
pa ih skrije pod maramu od krošnji bukve,
tek kap parfema od divljih krušaka
i bledo pudera prezrele zukve.

Ošuri se sunce o vareniku,
polije mu baba ladne vode,
da krišku kajmaka i tobož prekori
pa sunce tragom đeda mi ode.

Otrči za stadom oblaka ognjeno čobanče,
klapara za njim nebesko opanče…

Umije me majka Moračom,
čitavom, do vrela,
mislio bi opustela korita,
ožednela sela, ali…

Dok ne gleda sakrijem Moraču u oči pa trk na nekoševinu, pod onu smreku,
sednem, nalaktim se o pretke, isplačem reku…

I opet sve peva, biju vodijeri ko klepala,
na pričest jurnu bilegije niz kose,
samo rosa, ko udovica kukavna, tuži jučeranje otkose…

Pali, ko na Bojnoj njivi,
vaskrsni otkosi, junaci sveti,
leleči roso, imaš i za kim,
i otkos zna za srpstvo mreti.

Takva je moja Gora Crna,
vazda raspeta, kruna od trna,
peva i u tužbalici- večnost je kćer
mojoj Srpkinjici…

Da, ona meka, mila, pitka svanuća
nad bratstvom planina monaškog mira,
gde mi rodoslov uklesan na kori varenike,
gde mi je kuća paraklis kraj svetog manastira.

Nemam se kako do Srbinom zvati
gde istim jezikom s kamenom zborim,
gde te večnost ustavi i za trpezu svrati – nemam se kako do Srbinom zvati.

(Kurir.rs / Mihailo Medenica)