SVAKI SRBIN UHAPŠEN ZA RATNI ZLOČIN UNAPRED JE OSUĐEN! Advokat Ljubomir Pantović: Neke sudije ne skrivaju mržnju prema Srbima!

Sumorna i istovremeno burna godina je iza nas.

Od čega su se građani branili protekle godine?

Generalno su se branili od nepravde, mada je bilo i suprotnih slučajeva, da se građani brane od pravde, beže od pravde, pokušavaju da izbegnu pravdu. Ima i takvih. Na žalost, znamo da i ovde kod nas neki ljudi borave sa nekog drugog područja koji su u sukobu sa zakonom da bi izbegli pravdu. Ima nepravde, bilo je i biće je uvek.

Koliko su građani na Severu upoznati sa pravom i pravdom? Koliko im je bitna pravda?

Pravda je bitna za svako živo biće. I tek začeto dete ima pravo na pravdu. Mislim da naši građani nemaju dovoljno svesti o tome kakva su njihova prava, kako ih štititi. U tom pitanju nisu dovoljno posvećeni, ali neki jesu. Poseban problem predstavlja i sporost u dostizanju pravde. Postupci jako dugo traju i građani često gube poverenje u sudove i to nije samo pojava kod nas, već i šire. Evo ispred mene je predmet o imovinsko pravnom sporu više strana i više nacionalnosti iz 2004. Uzurpirani su kuća i plac vlasnice koja sada živi u Beogradu. Sedamnaest godina nema rezultata, još smo na početnoj tački. Zamislite to! Sa druge strane, možda bi građani trebalo da pokušaju da se više edukuju o tome šta su njihova prava i kako ih štititi. Imamo i jednu srećnu okolnost da je Kancelarija za KiM angažovala grupu advokata za pružanje besplatne pravne pomoći, ja i kolega Vlajić nismo deo tima, ali to funkcioniše. Naše kolege putuju širom Kosova, zastupaju Srbe i druge nealbance, ali se opet susreću sa problemom sporosti i neefikasnosti. Često se desi da mnogi ljudi za života ne dočekaju epilog.

Kada kažete angažovala, ima li dovoljno advokata i da li su to advokati van Kosova?

Na Severu ima nas jako malo advokata. Inače na samom Kosovu negde oko 5 odsto od ukupnog broja advokata su nealbanci, dakle, ne samo Srbi, nego svi oni koji nisu Albanci. Ovde na žalost nije dozvoljeno u krivičnom postupku da advokati van Kosova obavljaju advokatsku praksu. Izuzetak od tog pravila je da mogu da se registruju pod određenim uslovima. To važi za advokate sa kojima kosovska advokatska komora ima bilateralne sporazume iz zemalja EU i SAD.

Zašto ne mogu iz Srbije?

Mislim da je to urađeno namerno. Posebno je u Zakon o krivičnom postupku uneta jedna odredba gde se kaže da branilac okrivljenog može biti samo član Advokatske komore Kosova. Mislim da je to urađeno tendeciozno da bi se okrivljenim Srbima – kojih je zaista bilo mnogo odmah iza rata, onemogućilo da imaju veći izbor advokata, kvalitetnijih advokata. Mislim da je to u pitanju, puno smo razmišljali o tome, i ja i kolege i nismo našli neko drugo razumno objašnjenje.

ima li tendencije da se tako nešto promeni?

Ne, teško. Doduše sada je u postupku izmena Zakona o krivičnom postupku, i to po treći put. Možda se nešto promeni ali, nisam siguran da se radi o transparentnom postupku pripreme za izmenu zakona.

Da li postoji zainteresovanost advokata iz Srbije da se ova praksa promeni, ili neka zainteresovanost od strane institucija da se možda ovo pitanje podigne i na politički nivo, da se eventualno o tome u Briselu razgovara?

Ne, nisam primetio to interesovanje. Nisu pokazali to interesovanje. Iz kog razloga, ne znam.

Kakav je Vaš lični utisak iz sudnica kosovskih, kako se kao advokat osećate? Kako biste čitaocima približili scenu iz kosovskih sudnica?

Tu postoje dve situacije. Ako branite čoveka za neko uobičajeno krivično delo iz opšteg kriminala, onda gotovo da nema problema. Ali ako branite okrivljenog za ratni zločin, vi non-stop osećate, pošto sedite ispred, osećate na glavi, na leđima – strašan pritisak od ljudi koji su u publici, pa čak i od vaših kolega novinara koji izveštavaju ne uvek korektno. Ima i korektnih sa druge strane. Vrlo je loš osećaj kada ste samo vi i vaš branjenik u sudnici Srbi, a svi ostali nisu, a sudi se Srbinu.

Optužio ga je tužitelj Albanac, sudi mu tročlano veće sastavljeno isključivo od sudija Albanaca, i svi svedoci tužilačke strane su Albanci. Vrlo loš osećaj. Dakle, govorim samo u tom segmentu. U drugim suđenjima zaista nema većih problema. Nema sudnica od većih gradova na Kosovu u kojima nisam bio osim u Đakovici. Neke kolege su bile i u Đakovici. Dakle, kada su u pitanju ova vrsta suđenja i međuetnička krivična dela, onda je situacija grozna.

Hoćete da kažete da kada su u pitanju ratni zločini, u sudnici pravda nije osnovna već međuetnička podela?

Tačno tako.

Zašto? Kako to tumačite?

Ono što sam mogao da primetim u tim suđenjima jeste tendencija za tom osvetom, moram da upotrebim tu reč – mržnjom, netrpeljivošću prema Srbima kod jednog dela sudija. I mislim da je kod svih suđenja za ratne zločine, a to su činjenično i pravno najteža i najsloženija suđenja za mnoge, prisutan taj element osvete. Ušao sam u 27. godinu bavljenja advokaturom i mogu da osetim u sudnici kada je sudija pristrasan. Bez obzira na to što se on formalno trudi da tu sve bude formalno upakovano u normalan tok krivičnog postupka i glavnog pretresa, ipak ja vidim da je on strašno pristrasan. Isto važi za tužioce. Čak ima jako ostrašćenih sudija i tužilaca koji ne kriju svoju želju da okrivljeni Srbin bude osuđen po svaku cenu, bez dokaza. I to je nešto što mi veoma smeta. Više sam puta govorio o tome, sada ponavljam to sa punom odgovornošću i ovo mogu da kažem gde god i mogu da argumentujem sa konkretnim primerima.

Kada smo kod konkretnih primera, koji su slučajevi obeležili 2021., u radu vaše advokatske kancelarije i uopšte?

Za mene, i uopšte, upravo su suđenja za ratne zločine bila najznačajnija. Ove godine bilo ih je šest. Neka su okončana i u drugostepenom, neka nisu. Ne mogu da se otmem utisku o kojem sam vam malo čas govorio. Za branioca koji se trudi da svoj posao obavlja savesno, to jako opterećuje. Pet ili šest suđenja, sva su završena osuđujućim presudama, što u prvostepenom, što u drugostepenom postupku. Ja sam u prethodnoj godini imao dva suđenja i još jedno u pretprošloj 2020, i ono što karakteriše ta suđenja jeste činjenica da ona nisu pravična, nisu fer, ne zasnivaju se na dokazima nego isključivo na želji da optuženi bude okrivljen po svaku cenu.

Vi ste svedoci da vrlo često, da ne kažem svakodnevno, imate u kosovskim medijima izjave najviših zvaničnika, pa i na nižem nivou, da je na Kosovu 1999, bio genocid, mada za genocid nema nijedne optužnice. Nije je bilo ni u haškom sudu za bivšu Jugoslaviju, ali se konstantno nameće ta tema genocida, nekažnjeni genocid. Naravno, takve poruke idu ka sudovima, nosiocima pravosudnih funkcija koji sude i koji naravno razmišljaju da ako najviši zvaničnici Kosova o tome pričaju, ‘daj da ja ne dolazim u sukob sa njima’. Naravno, moram i to da kažem, da na Kosovu postoji puno i fer sudija, časnih i poštenih sudija, ali u takvoj atmosferi o kojoj pričamo, to da prema njima idu svakodnevno takve poruke, oni se ustručavaju, ne smeju da sude po dokazima.

Vi ste joj se tada obratili javnim pismom? Da li ste dobili odgovor?

Ne nisam dobio nikakav odgovor, iako sam joj se obratio i preko vašeg medija, ali sam pismo poslao i poštom na Ministarstvo spoljnih poslova Kosova. Nisam dobio ni odgovor, niti čak podršku od pojedinih kolega, od bilo koga, ko bi kazao – tačno je, ministarka je prekršila prezumpciju nevinosti.

Da li Vas je kontaktirao neko od međunarodnih predstavnika nakon objave tog javog pisma?

Ne, niko. Inače, kada je reč o međunarodnim predstavnicima, EULEX je praktično napustio Kosovo kada je u pitanju pravosuđe, ostala je jedna redukovana misija, gde oni nadgledaju suđenja. Imaju jednog posmatrača, koji sastavlja izveštaje. Više puta sam mu se obraćao da dobijem uvid u izveštaje, on mi je odgovorio da je to za internu upotrebu. Nedavno je EULEX objavio izveštaj o stanju pravosuđa na Kosovu, u kojem se prilično kritički, koliko sam uspeo da vidim, osvrću na rad kosovskog pravosuđa. Posebno naglašavaju suđenja za ratne zločine.

Tu je i FHP, i oni su imali kritičke izveštaje sa pojedinih suđenja?

I oni, mada Fond za humanitarno pravo tu lavira. To mi liči na ono kao kad igrate fudbalsku utakmicu pa je jedan tim izgubio sa 5:0 i onda se žali što mu nije suđen aut u 50. minutu, tako i Fond. Njihovi posmatrači, koje inače lično poznajem, kažu, ‘presuda je OK, dokazana je, ali ima tamo nešto sporedno što nije baš u redu’. To nije u redu. Evo primera slučaja Gorana Stanišića. Prvostepeno suđenje okončano je 30. septembra, ratni zločin u selu Slovinje u opštini Lipljan. Glavna svedokinja je svedočila pet puta pre hapšenja Stanišića. Njoj je ubijeno pet članova porodice u tom selu i ona je očevidac tog zločina. I u tih pet ranijih izjava kod UNMIK-a, EULEX-a, istražitelja haškog tribunala je kazala – sina i muža su mi ubili i nabraja potpuno druge ljude, ne Gorana Stanišića. Ali kada je uhapšen Stanišić, tužiteljka je pozvala i ona je kazala da je Stanišić ubio njenog supruga, sinove i dva unuka. A u pet ranijih izjava je nabrojala potpuno druge ljude po imenu, prezimenu i nadimcima. I kada ja kažem potom sudiji, ‘da li možete da verujete svedoku koji u pet izjava ne spomene Gorana Stanišića, već potpuno druge ljude kao izvršilaca ratnog zločina, a tek kada je Stanišić uhapšen, 20 godina kasnije, ona po prvi put spomene njegovo ime’, sudija poveruje takvom svedoku i Goran Stanišić dobije 20 godina zatvora. To je nešto neverovatno i vrlo teško mi ovakav postupak padne.

U maju ove godine Vrhovni sud Kosova je prema mom zahtevu o zaštiti zakonitosti doneo odluku, prema kojoj u jednom delu stoji da maksimalna kazna za krivična dela ratni zločin izvršena na Kosovu ’99, može da bude u skladu sa krivičnim zakonom bivše SFRJ koji je tada bio na snazi i to 15 godina. Tri meseca posle toga, Goran Stanišić dobija 20 godina. Dakle, Osnovni sud u Prištini ne sluša najviši sud na Kosovu. Kada su u pitanju Srbi, ne važi ništa.

Šta je rešenje? Kako može ovakva situacija da se popravi?

Postoje dva rešenja, jedino moguća u ovakvoj situaciji i naravno uz pitanje, koliko su ostvarljiva, odnosno koliko ima volje pre svega kod međunarodne zajednice. Prvo rešenje je vratiti međunarodne sudije, jer smo se mi vratili sada u ’99 i 2000. godinu. Prva suđenja su na Kosovu započela u decembru ’99 i januaru 2000. Sudije su bile samo Albanci. Presude su bile osuđujuće i to maksimalne – od 17, 18 godina, pa na više. Svaka, nijedna oslobađajuća, svi su bili krivi. I tada je SRSG Bernard Kušner preko svog odeljenja za pravosuđe, video da tu nema pravde i već od oktobra 2000, doneta je uredba koju smo nazivali „64 Panel“, prema kojoj su stranci bili u većini u veću. Sve te presude poništene su u žalbenom postupku i suđenja su bila fer. Eulex je nastavio tako. Mi smo imali primedbe, ali u opštem radu, to su bila pravična suđenja, sa izuzecima, ali ponavljam – generalno pravična. Čim je EULEX otišao pre četiri i po godine, opet smo se vratili u ’99 i 2000 godinu – svi su krivi!

Šta je drugo rešenje?

Drugo rešenje, takođe je teško ostvarivo ali nije nemoguće. Kosovo ima specijalizovana veća u Hagu. Sudi se za ratne zločine od 1. januara 1999, do kraja decembra 2000. Haj’te da taj sud sudi i Srbima!

Ali kosovski zvaničnici i javnost to upravo i traže?

I ja sam isto za to. Ovi ljudi koji su uhapšeni pod sumnjom za ratne zločine, dajte da im se sudi u Hagu. Ovo ovde nisu pravična suđenja. Svako ko dođe pod udar da je optužen za ratne zločine na Kosovu, tvrdim, koliko god da ovo zvuči grubo da generalizujem, biće osuđen. Imao sam do sada 14 ili 15 suđenja za ratne zločine. Ja sam provincijski advokat, ali su bile ovde na Kosovu takve okolnosti da sam od samog početka svoje advokatske prakse počeo da se susrećem sa ovom vrstom suđenja. I koliko god da vam ovo što govorim deluje grubo, ja vam tvrdim da je to tačno. Svako od Srba ko je uhapšen pod sumnjom za ratne zločine je unapred osuđen.

U višegodišnjem snažnom odijumu kosovske javnosti prema specijalizovanim većima u Hagu, jedan od glavnih razloga za to što ga Albanci nazivaju diskriminatorskim sudom, jeste upravo nedostatak postupka protiv Srba optuženih za ratni zločin. U tom svetlu, Albanci bi jedva dočekali da se Srbi prebace u Hag i da se i njima sudi tamo? Prema tome, to deluje moguće. Ko bi doneo takvu odluku? Ali i šta bi Srbi koji su već godinama u pritvoru pod optužbom za ratne zločine, ili oni kojima je suđenje u toku, ili imaju već prvostepene odluke – na to kazali? Da li bi i oni bili voljni da se proces prebaci u specijalizovane komore?

Pre svega, moram da priznam da i meni deluje grubo da jedan sud sudi samo pripadnicima jedne nacionalnosti…

…Ali specijalizovana veća to nisu nikada kazala, naprotiv..

…Da, ali u praksi je za sada tako. Kada kažem da je potrebno da se i Srbima sudi u Hagu, mislim isključivo na postupke koji su u toku ovde na Kosovu protiv Srba koji su osuđeni za ratni zločin. Dakle, mislim na to da se prebace njihovi spisi u Hag i prenese postupak u hašku sudnicu. Zašto da ne?! Jer oni isto odgovaraju za ratni zločin i krivična dela protiv čovečnosti kao i oni koji su već u Hagu i čiji su postupci u toku.

Dakle, ako postoji obostrana volja da to bude tako, šta je onda prepreka?

Ja mislim da tu nema velike prepreke. Nisam siguran u to ko bi tehnički morao da donese takvu odluku, ne bih sada znao to. Skupština Kosova je donela odluku o specijalizovanim većima u Hagu.

Istovremeno, kosovski organi i zvaničnici se inače protive tome što se postupci uopšte vode u Hagu i traže da se upravo postupci iz Haga, „vrate“, kako kažu na Kosovo, jer se radi o formalno kosovskom sudu…

Tako je, ali je i izglasano i to da se sedište specijalizovanih veća nalazi u Hagu, sa međunarodnim sudijama.

Peta godina od integrcije – nada u mlade sudije

Ušli smo u petu godinu integracije pravosuđa, raspuštanja srpskih sudova i njihove integracije u kosovsko. Četiri godine kasnije, koliko je ona uspešna, i uopšte, koliko je efikasno samo pravosuđe?

Prva godina je bila katastrofalna, jer je neko odlučio da sudije prvih šest meseci praktično ne rade ništa, već da se pripremaju a onda da narednih šest meseci rade u tihom režimu, na probnom radu, pa smo imali godinu dana saldo nula skoro. To je izazvalo nezadovoljstvo i nas advokata i građana. Oni su to pravdali novim propisima. Nije to objašnjenje bilo na mestu, jer vi ako ste sudija ili tužilac od 20 godina radnog iskustva – kakav probni rad, oni mogu da dobiju 15 dana a polako da proučavaju predmet.

Kakva je situacija sada?

Sada je bolje. Ono što mene sada posebno raduje jeste to da postoji jedna mlada garnitura mladih sudija – sada pričam samo o Srbima. To su mlade sudije i u parničnom i u krivičnom delu čiji rad zaista mene ohrabruje i raduje me to što imamo podmladak. I oni jesu naša budućnost ovde. Ima oko četiri ili pet takvih izvanrednih mladih sudija. Mnogo mi je drago zbog toga. Srednja generacija već polako razmišlja o kraju svog radnog veka. Dakle, sada je bolja situacija i biće još bolja zbog ovih mladih sudija. Verujem u njih. Znam i druge, pripravnike i oni obećavaju.

A kada je u pitanju advokatura? S obzirom na to da sudove prati advokatura, imate li dovoljno kapaciteta?

Naravno da smo deo pravosuđa, jer nijedan sud ne može da radi bez advokata. Ali kod nas nije sjajna situacija. Ima nas jako malo, rekao sam vam već da je samo 5 odsto advakata koji nisu Albanci i naša starosna struktura je nepovoljna. To je problem. Ja imam 65 godina, kolega Žika Jokanović, na primer, još radi a ima 86 ili 87 godina. Trenutno imamo jednog ili dva mlađa advokata. To je naš problem. Mi odlazimo polako a nema mladih da nas zamene. Valjda će i ovde da se situacija popravi, znam da ima dosta mladih koji završavaju pravne fakultete. Međutim, tu se pojavio sada i dodatni problem – kosovsko ministarstvo prosvete od nove godine više neće vršiti verifikaciju diploma našeg pravnog fakulteta u Severnoj Mitrovici, pozivajući se na reciprocitet.

Mislite na optužbe da Srbija ne priznaje kosovske diplome Albancima iz Preševa, Bujanovca i Medveđe?

Tako je. To je informacija iz prve ruke, od nove godine više nema verifikacije pa će to opet zaustaviti priliv kadrova u sud, advokaturu, tužilaštvo srpske nacionalnosti.

Srpski i kosovski sudovi približno izjednačeni po pitanju dostupnosti pravde

Vi funkcionište u oba sistema. Imate predmete i u kosovskim i u srpskim sudovima. Zapravo, predmeti sa Kosova, zaostali pre integracije, ali i novi se usmeravaju na Opštinski sud u Leskovcu, koji je sada nadležan za ovo područje. Da li osim ovog suda je još neki sud nadležan za ove predmete?

Kosovski predmeti idu samo u Leskovac.

Koliko je to funkcionalno da se sve sliva u jedan sud? I kakva je dinamika predmeta sa Kosova? Da li ona jenjava kako zaostali predmeti polako dobijaju nov epilog i o kakvim se to novim predmetima radi?

Svi stari nezavršeni predmeti su 2017. fizički prebačeni u Leskovac i oni se obrađuju ali ima i novih predmeta. Međutim, to je uzak, manji broj predmeta najčešće iz oblasti radnih sporova, u kojima se najčešće tuže poslodavci čije je sedište u Srbiji. I ima jedan broj predmeta, ne tako mali, to su bračni sporovi, razvodi za one koji su brak zaključili u srpskim institucijama. Kosovski sud neće da razvede brak koji nije zaključen pred kosovskim organom jer se smatra i da nisu u braku supružnici. Tu je konstantan priliv novih predmeta ali je to i opšta pojava u Srbiji. Mnogo brakova se razvodi zaista i uz radne sporove, mi smo jedni od retkih advokata koji paralelno, barabar, rade i u kosovskom i u srpskom sistemu.

Kakvo je vaše iskustvo iz srpske sudnice u Leskovcu?

Mi se i tamo suočavamo sa problemima. Ja sam konkretno imao situaciju da je advokat suprotne stranke zatražio od sudije da se udaljim iz sudnice, jer nisam srpski advokat, već dolazim sa Kosova. ‘On je član kosovske komore, molim vas da mu uskratite pravo’, zatražio je od sudije. Sudija mi je odmah zatražila legitimaciju i onda pita, ‘ko ste vi, zašto piše ovde Republika Kosovo?’ Bila je baš u pitanju sidija koja je rodom sa Kosova. Kazao sam joj, ‘nisam to ja napisao, niti mogu da izbrišem, niti sam srećan zbog toga što piše, Vi dobro znate gde ja živim’, na šta mi ona odgovara, ‘ja sam sa Kosova, osetljiva sam na to. Kolega, nemate pravo’. A šta ćemo sudija da radimo sa Ustavom Srbije u čijoj preambuli piše da je Kosovo deo Srbije? ‘Mi te institucije ne priznajemo’. A sa tim institucijama upravo Srbija pregovara, ima poslanike. To je često bilo neprijatno, kada čujemo da nam kažu ‘izađite’. Dakle, imali smo dosta problema, ali i tamo ima ljudi koji drugačije razmišljaju.

Ali ako se pozovete na briselski sporazum koji je zaključen između najvših državnih organa i Prištine o integraciji pravosuđa?

Ali to se odnosi striktno na sudije, tužioce i osoblje. Na žalost o advokaturi tu nije ništa rečeno. Mi smo imali dosta problema baš zbog toga u leskovačkom sudu, nismo se svađali ali smo se mnogo ubeđivali i tek od nedavno, Viši sud u Leskovcu doneo je presudu upravo u vezi sa ovim problemom, potvrdivši da imamo pravo da zastupamo stranke i pred srpskim sudom. Od pre pola godine, ne prave nam više probleme. Ali nam sada problem predstavljaju putovanja, čekanje na Merdaru, loši putevi preko Prokuplja. Žitorađa itd.

Da li postoji još neki dominantan utisak iz iskustva u radu dva sistema, osim pitanja suđenja ratnih zločina u kosovskom i donedavnih poteškoća priznavanja srpskih advokata iz kosovske komore u Leskovcu?

Osim toga i težine putovanja, ne. Mi nemamo na primer problem drugačijih propisa u dva sistema, jer smo ja i kolega Vlajić već godinama u advokaturi. U srpskom sudu, osim ranijih neprijatnosti, posebno kada nam kažu da izađemo iz sudnice, ali i to je već iza nas, nemamo. Korektne su i sudije i advokati. Zaista, Leskovac je jedan lep grad.

Izuzimajući suđenje za ratne zločine gde je pravda dostupnija u srpskom ili kosovskom sistemu?

„Ako treba da pravim paralelu, mislim da su tu negde, izjednačeni. Ne mogu da kažem da je nešto mnogo bolje u srpskom sistemu nego u kosovskom i obratno, nisam neku statistiku vodio ali, manje-više situacija je slična. Svuda imate i dobre i loše sudije, svuda imate vredne sudije i manje vredne i svuda imate sudije koji su stručni i oni koji su manje stručni. Tako da je vrlo teško reći gde je pravda dostupnija. I srpskom pravosuđu ne cvetaju ruže, znate i sami koliko kritika ima na srpsko pravosuđe, mislim na Republiku Srbiju, gde je osnovni problem, kao i kod kosovskg, da politika ima upliv u rad i funkcionisanje pravosuđa. Nije velika razlika ni ovde na Kosovu, tako da se i građani i u Srbiji i na Kosovu sreću sa manje-više istim problemima“.

Kurir.rs/Kossev/Tatjana Lazarević