NEKADAŠNJI ŠEF KABINETA PATRIJARHA IRINEJA: Praščević: Kosmet je doživljavao kao golgotu na kojoj je RASPET SRPSKI NAROD!

Blaženopočivši patrijarh Srpske pravoslavne crkve (SPC) Irinej bio je veoma skroman i plemenit čovek koji nikada nije govorio o svojim delima, podvizima i plodovima svog velikog truda. Za života ni drugima nije dao da govore o njegovim dostignućima. Bio je čovek koji nije mislio o sebi, nego je uvek bio posvećen drugima. I kada je bio zabrinut, to je bilo zbog drugih, a najčešće zbog patnji i stradanja našeg naroda.

Kako ćete se sećati vremena provedenog u radu sa blaženopočivšim patrijarhom Irinejom? Po čemu ćete ga posebno pamtiti? Bili ste šef patrijarhovog kabineta sve do njegove smrti...

- Imao sam veliku čast i privilegiju da budem službenik blaženopočivšeg patrijarha Irineja, uz koga sam obogatio svoja saznanja i stekao veoma dragoceno iskustvo, koje će mi značiti za ceo život. On je bio izuzetno vredan čovek, koji je svim svojim bićem bio posvećen služenju Bogu i crkvi. Iako je bio u dubokoj starosti, njegov radni dan je trajao od ranog jutra do večernjih sati. Pažljivo je čitao sva pisma, koja su mu dnevno pristizala u velikom broju, nikoga ne ostavljajući bez odgovora, saveta i pomoći. Svaki dan je imao po nekoliko prijema, a u međuvremenu se bavio službenim predmetima, kojih je svaki dan bilo napretek. Sećam se da je bio rado viđen gost na diplomatskim prijemima i velikim kulturnim i akademskim događajima u prestonici Srbije. S radošću je dočekivan u eparhijama SPC u zemlji, regionu i svetu. Posetio je i dočekao poglavare pomesnih pravoslavnih crkava, ukrepljujući veze svepravoslavnog jedinstva. U poslu sebe nije nimalo štedeo. Čak je u danima kada je bio bolestan tražio da mu se dostavljaju predmeti. On je bio toliko vredan čovek da bih se uz njega postideo kada bih pomislio na umor.

Koje njegove reči/savet ćete zauvek pamtiti?

- Svaka reč patrijarha Irineja, kao pobožnog i obrazovanog čoveka koji je vladao velikim životnim iskustvom, bila je mudrost koja se mogla primeniti u životu. Danas je javnosti dostupna skoro svaka njegova beseda, kojom se može oplemeniti duša željna duhovnih pouka. Često je govorio da se čovek treba usavršavati u jevanđeljskim vrlinama kao nepresušnom izvoru radosti, a kada je posao u pitanju, smatrao je da se ne sme žuriti sa odlukama i da se svakom pitanju mora posvetiti puna pažnja.

Po čemu će ga istorija pamtiti? Da li po završetku Hrama Svetog Save?

- On je bio veoma skroman i plemenit čovek koji nikada nije govorio o svojim delima, podvizima i plodovima svog velikog truda. Za života ni drugima nije dao da govore o njegovim dostignućima. Jednom me je prilikom očinski izgrdio pošto sam nekim ljudima ispričao kako finansijski pomaže lečenje bolesne dece. Osim toga, bio je vrlo štedljiv u korist crkve, kojoj se posvetio da služi u najtežem periodu, po završetku Drugog svetskog rata, kada je većina hramova i manastira bila porušena ili oštećena, a nije bilo mogućnosti za njihovu obnovu. Sve što je stekao za života ostavio je crkvi. Iako je obnovio i sagradio veliki broj hramova, posebno je bio posvećen izgradnji i unutrašnjem uređenju Spomen-hrama Svetog Save na Vračaru. Hvala bogu, doživeo je da ga vidi završenog, u punom sjaju i lepoti.

Da li se nekada žalio na nešto? Da li mu je nešto teško padalo? Koji su najveći izazovi s kojima se suočavao?

- On je bio čovek koji nije mislio o sebi, nego je uvek bio posvećen drugima i kada je bio zabrinut, to je bilo zbog drugih, a najčešće zbog patnji i stradanja našeg naroda. Brinuo se zbog velikog broja srpskih izbeglica, koje su svojevremeno bile prinuđene da napuste svoja vekovna ognjišta i decenijama muku muče da dođu do novog krova nad glavom. Brinuo se što je ugrožena institucija porodice i što se malo dece rađa. Brinuo se što je moral u krizi. Spomenuću još samo da se uvek raspitivao kako živi naš čovek na selu i u gradu. Teško mu je padalo kada vidi pusta srpska sela. To je smatrao našom velikom nacionalnom tragedijom. Prilikom poseta eparhijama naše Svete crkve u Evropi, Americi i Australiji govorio je kako je lepo videti naš narod u dijaspori okupljen oko svoje crkve, ali da bi bio srećniji kada bi ti ljudi živeli, radili, stvarali i rađali decu u našoj zemlji.

Kako je prihvatao kritike i tvrdnje pojedinih krugova da se previše mešao u politiku, da je bio blizak s vlašću, bliži nego njegovi prethodnici?

- Prvo, da li se patrijarhova briga za svoju pastvu može nazvati "mešanjem u politiku"? On je bio duhovni otac nekoliko miliona ljudi čija je ljudska i verska prava štitio odgovarajućim zakonskim i miroljubivim sredstvima. On kao naš arhipastir nije mogao da prećuti kada neki sebi daju za pravo da skrnave, ruše ili otimaju srpske pravoslavne svetinje koje su sagradili naši preci pre nekoliko stotina godina i nama ih ostavili u nasleđe za molitvu. Drugo, patrijarh Irinej je bio blizak narodu, a trudio se da ima dobru saradnju s vlašću koju je narod demokratskim putem izabrao u političkom procesu u kome nije imao učešća. Osim toga, njegova saradnja sa državnim zvaničnicima ticala se pitanja od verskog i nacionalnog značaja, a ne nekog političkog programa. U tom pogledu, treba obratiti pažnju na njegov doprinos razvoju odnosa između crkve i države na dobrobit svih građana jer se zauzimao i za interese drugih tradicionalnih crkava i verskih tradicija.

Profesor Darko Tanasković, koji je dobro poznavao pokojnog patrijarha, jednom prilikom je rekao da je on svakodnevno istinski patio zbog Kosova i Metohije, gde je proveo 18 godina svog života. Šta je za njega značilo Kosovo, te kakvom se rešenju kosovskog pitanja nadao?

- Patrijarh Irinej je Kosovo i Metohiju doživljavao kao golgotu na kojoj je raspet srpski narod. Duša ga je bolela zbog stradanja našeg naroda, ali je bio veliki čovek, koji nije odobravao princip kolektivne krivice. Slušao sam ga kako je pred stranim diplomatama govorio da među Albancima ima mnogo dobrih i čestitih ljudi koji nisu na strani svojih sunarodnika poznatih po rušenju krstova, crkava i manastira. Sećao se dobrih odnosa sa nekim Albancima i Turcima u Prizrenu. Zamerao je onim akterima koji su viševekovna stradanja pravoslavnih Srba na Kosovu i Metohiji "legalizovali" podrškom separatističkih ciljeva i oružanih pobuna albanskih ekstremnih elemenata 1999. godine. Govorio je više puta da prvi uslov pri rešavanju kosovskometohijskog problema treba da bude povratak stotina hiljada proteranih srpskih civila tako što će im se vratiti uzurpirana imovina, nadoknaditi prouzrokovana šteta, obezbediti uslovi slobodnog života i rada u okruženju u kome neće biti diskriminisani na verskoj i nacionalnoj osnovi.

Utisak je da je patrijarhu Irineju jako važan bio rad Mešovite komisije hrvatskih katoličkih i srpskih pravoslavnih stručnjaka za zajedničko razmatranje lika kontroverznog kardinala Alojzija Stepinca, nadbiskupa zagrebačkog u vreme zloglasne NDH...

- Patrijarhu Irineju je jako bilo stalo da se zacele teške istorijske rane na putu ponovnog zbližavanja Srba sa Hrvatima, koje je u mnogim javnim nastupima nazvao našom braćom, te je stoga bio zainteresovan za ulogu nadbiskupa zagrebačkog Stepinca, koji je bio na čelu rimokatoličkog klira u čijem je sastavu bilo zloglasnih ustaša okrvavljenih ruku u pokoljima nedužnih i nezaštićenih srpskih civila. Srce mi se stegne kad se setim suza starog patrijarha koji je zaplakao dok je gledao neku monografiju sa slikama na hiljade pobijene srpske dece u Nezavisnoj državi Hrvatskoj. Drhtavim glasom je rekao: "Oni su naši anđeli!"

Tim povodom je pisao papi Franji, koji treba da odluči o proglašavanju Stepinca za sveca. Nisu se sreli, ali kakva je bila saradnja njih dvojice?

- Patrijarh Irinej je bio posvećen razvoju dobrih odnosa između SPC i Svete stolice. Na tom plemenitom putu rešavao je mnoga otvorena i osetljiva pitanja pismenom korespondencijom s poglavarom Rimske crkve i razgovorima s papinim predstavnicima, crkvenim velikodostojnicima. Patrijarh Irinej je pratio rad pape Franje i imao je lepo mišljenje o njemu. Nije tajna da je pred mnogim ljudima govorio da je papa Franja dobar hrišćanin! Tek će se javnosti otkrivati detalji koji svedoče o njihovim odnosima ispunjenim izrazima uzajamnog poštovanja. Oni su svojim delima postavili čvrst most u odnosima između pravoslavnih i rimokatolika na ovom našem prostoru.

Boban Karović