KIČ I ŠUND TREBA OPOREZOVATI! Popović Perišić: Svetom VLADAJU politika i mediji! Zapitajmo se otkud ovoliko mržnje među ljudima

Da je Nada Popović Perišić bila najbolji ministar kulture (1994-1998) u prethodnih 30 godina, reći će i najveći kritičari režima devedesetih. Kampanja "Lepše je s kulturom", koju je tada pokrenula, pamti se i dan-danas, kao što se pamti i podatak da budžetska izdvajanja za kulturu u tom periodu nisu bila zanemarljiva.

- Ne znam šta je pozadina svega, ali se divim "hrabrosti" ljudi da, iako su do fototipskog izdanja došli prevarom, napadaju i bez imalo zazora optužuju druge. Očigledno je da opet neko ugrožava njihove "planove". Naime, njima tadašnje Ministarstvo kulture nije odobrilo izdavanje fototipskog izdanja Miroslavljevog jevanđelja budući da je taj zadatak već bio poveren Narodnom muzeju u Beogradu i Narodnoj biblioteci Srbije, kao institucijama od nacionalnog značaja, koje su odgovorne za čuvanje kulturnih dobara. Imajući u vidu značaj Miroslavljevog jevanđelja za srpsku kulturu, Republika Srbija je, duži niz godina, zakonom o budžetu obezbeđivala znatna finansijska sredstva za konzervaciju i fototipsko izdanje ovog kulturnog dobra. A kad me optužuju da sam zloupotrebila budžet i sredstva namenjena fototipskom izdanju, autori pokazuju da ne znaju kako funkcioniše budžet i moraće pomenute tvrdnje da dokažu na sudu. Ovo, inače, nije prvi put da oni tako nastupaju, ali ovog puta prepustićemo sudu procenu verodostojnosti.

Tu su i optužbe da je Miroslavljevo jevanđelje u vreme socijalista bilo zabranjeno...

- Pomenuti autori pominju i igraju na kartu da je Miroslavljevo jevanđelje upravo u vreme socijalista bilo zabranjeno. Pretpostavljam da dobro zvuči - jedini rukopis koji je bio zabranjem, i to iz ideoloških razloga. Kakva korisna "reklama". Međutim, istina je drugačija. Naime, Ministarstvo kulture nije zabranilo fototipsko izdanje, već nije legalizovalo piratsko izdanje, budući da je utvrđeno da je ovo preduzeće na nelegalan, piratski način izvršilo snimanje Miroslavljevog jevanđelja, bez odobrenja Ministarstva kulture, koje je jedino ovlašćeno da to odobrenje da. Dakle, i tada i danas ponavljam svoje najdublje uverenje da se kulturna dobra ne mogu prepustiti "privatnoj inicijativi" čak ni onda kad je ona brza i efikasnija. Postavljam jedno pitanje - da li je i danas moguće da neko bez dozvole snima kulturno dobro, iznese snimljene materijale u Johanezburg, štampa i ubira prihod za nešto što pripada ovoj kulturi i svima koji su njen deo? Ovo rešenje Ministarstva potvrdio je i Vrhovni sud Srbije. Nikakav kasniji sporazum ne može da izbriše činjenicu da je Miroslavljevo jevanđelje snimljeno na nelegalan način, prevarom. Ne mogu da komentarišem da li su stranice pogrešno spojene ili nisu, ali znam da je taj posao bio poveren stručnoj i posvećenoj osobi, o tome mogu da govore oni koji su rukopis i videli.

Na javnoj sceni, čini se, mržnja je postala glavno obeležje. Čini se tako da je mržnja duboko zagadila i polje kulture...

- Posle te vaše tvrdnje sledi jedino logično pitanje - zašto toliko mržnje? Međutim, rečenica "Zašto toliko mržnje" je i naslov knjige Elzabet Rudinesko u kojoj odgovara na napade grupe francuskih terapeuta na Frojda. Mislim da je ovaj naslov aktuelan i kad se govori o našem društvu - zašto toliko mržnje? Rekla bih, bez preterivanja, zato što je gotovo svaka komunikacija neistomišljenika u našem društvu duboko politički ostrašćena. Ideologija i pripadnost jednoj političkoj opciji služe da bi se diskvalifikovali i vređali pripadnici druge političke opcije. Umesto sučeljavanja različitih argumenata, imamo moralizatorske diskvalifikacije.

Mnogi za to najviše optužuju politiku i medije?

- Mi živimo u svetu kojim vladaju politika i mediji. Danas je moć medija ogromna, što ih čini još odgovornijim. Mediji su ti koji oblikuju vrednosti i stvaraju sliku sveta u kojem živimo. S porastom moći medija i zahtevom potrošačkog društva prisustvujemo, ne samo kod nas već i u svetu, svojevrsnoj tabloidizaciji: površnost, odsustvo ukusa i odgovornosti u komunikaciji dovode do toga da se politika pretvara u spektakl, da u debatama, ako ih ima, preovladava emocija nad razumevanjem, moralizatorstvo nad analizom, neodređenost nad teorijom. Tako slika sveta koju donose mediji postaje pojednostavljena, lažna, nedovoljno izoštrena i nedovoljno promišljena, odnosno, kako kaže Umberto Eko, mediji se od prozora u svet pretvaraju u obično ogledalo.

Jasno je da kulturna komunikacija, koliko god priželjkujemo da je spasonosna, teško može u svetu da se izbori s nekim vladajućim ideologijama?

- Nažalost, kulturna komunikacija nije humanizovala svetsko društvo. Učesnici kulturnog dijaloga imaju iluziju da učestvuju u raspravama, ali ne i sposobnost da se razumeju. Komunikacija prestaje da bude briga o istini i postaje sve više apetit za moć, prostor raznih - osetila sam na svojoj koži - političkih artikulacija i "nevidljivih" političkih okršaja. Tabloidi sve više neguju trač kao "književni žanr", podilaze sumnjivom ukusu, slave osrednjost i stvaraju privid da je sve moguće. I ako ste kojim nesrećnim slučajem - ili nečijom namerom - postali, makar nakratko, tema tabloida, možete unapred da se predate. Ta bitka je izgubljena. Nikad ne možete posedovati tu veštinu izvrtanja činjenica i, kako bi rekli ruski formalisti, neobičavanja stvari. Ko god je prošao kroz ozbiljno školovanje, zna da se ne može govoriti i pisati o stvarima a da se ne čuju oba mišljenja. Da je pominjanje imena bez mogućnosti da se čuje i druga strana zapravo pristup koji predstavlja mešavinu dogmatizma, intelektualne lenjosti i infantilne psihologije.

Ono što se popularno naziva "slučaj u kulturi" uvek je imalo veći odjek od bilo kakvog realnog uspeha u ovoj oblasti...

- Moje iskustvo, kad je o kulturi reč, govori da su često marginalni likovi bili tvorci i pokretači ekscesnih situacija u kulturi, proganjanja i paušalnih ocena, koje, nažalost, nikada nisu bez posledica. A upravo neznanje i glupost, zavist i pojedinačna neostvarenost onih koji poseduju određenu moć nanose najviše štete ne samo pojedincima već i čitavoj slici društva. Interpretacije u kulturi, koje šire mediji, najopasnije su kad to čine oni čija su znanja u tom domenu mala, a moć, koju sebi pripisuju zahvaljujući položajima koje zauzimaju, velika.

Ako zanemarimo kulturne klanove, zavisti, spletke, afere i tome slično, kako vam uopšte izgleda današnje stanje u kulturi?

- Prethodnih godina je došlo do preusmeravanja kulture i okretanja ka vrednostima koje se vezuju za nacionalno, za identitet, pa time i za prošlost... To je moj utisak. Naravno, kultura, odnosno umetnici - čija je uloga da uvek idu korak napred u odnosu na mejnstrim i da budu kritička savest ovog i svakog društva, a mi imamo veoma darovite umetnike - idu u korak s modernim izrazima koji vladaju u svetu.

Je li nedostatak novca najveći problem kulture u Srbiji, kao što pojedini uporno tvrde?

- Mada je budžet za kulturu znatno uvećan, po meni - nikad dovoljno para za kulturu. Mislim da je problem način raspoređivanja novca. Moj lični stav je da se kultura ne može finansirati preko jednogodišnjih konkursa. Potrebno je programsko finansiranje, kao u nauci, na petogodišnji period. Uz to, kultura se mora finansirati, pre svega, institucionalno, pa onda i programski. Morali bi da postoje i alternativni načini finansiranja, od igara na sreću, na primer.

Da li mislite da je kulturna scena Srbije prepoznatljiva u svetu?

- U svetu postojimo zahvaljujući individualnim rezultatima koje postižu ili su postizali, na primer, Vlada Veličković, Marina Abramović, Nemanja Radulović... Zahvaljujući tome nas prepoznaju. Kolektivno pak ne dostižemo komunikaciju sa svetom onako kako bismo mogli i morali.

Kako doživljavate ocene da ste najbolji srpski ministar kulture u poslednjih tridesetak godina?

- Volela bih da izostavimo ovo pitanje ili ovaj vaš stav, jer će mi on doneti samo još više neprijateljskih reakcija i fabrikovanih afera. Uostalom, mislim da je danas ova ocena preterana. Mnogo toga se promenilo i u društvu i u kulturi i teško se mogu porediti rezultati pojedinih perioda, jer su vezani za konkretne situacije i vreme. Na kraju krajeva, kultura je slika i naš odnos prema svetu. I posle mene bilo je dobrih ministara, koji su dosta učinili, a konačno imamo ponovo ženu na čelu ministarstva, što me veoma raduje, jer mislim da su žene efikasnije. Mnogo toga dobrog je Maja Gojković već uradila u ministarstvu, ali treba sačekati kraj četvorogodišnjeg mandata da bi se dala prava ocena.

Pamti se i danas vaša kampanja "Lepše je sa kulturom", koju je kreirao čuveni Dragan Sakan. Koliko je ona približila ljudima kulturu?

- Mogla je da bude i bolja da nisu došle sankcije. Ta kampanja jeste uspela, mislim, da donekle skrene pažnju na to da je kultura važna, a takođe je uspela i da se u jednom trenutku u vladi ne govori samo o privredi i ekonomiji nego da se govori i o kulturi. Moja teza i tada i sada jeste da kultura prethodi ekonomiji. Ona mora da bude na prvom mestu. Da, živimo svi od ekonomije - kao vlasnica privatnog fakulteta znam šta je liberalni kapitalizam - ali bez kulture ne možemo da idemo dalje. Zemlja se poznaje po tome koliko ulaže u kulturu i obrazovanje.

Ali vi devedesetih radite tu kampanju, dok s druge strane raste i postaje dominantna turbo-folk muzika...

- Da, ta kampanja se poklapa s vremenom kad turbo-folk počinje da se razvija. Prigovarali su mi kako se zalažem za elitnu kulturu, za elitizam... Naravno da nije problem i da treba da postoji popularna kultura, ali moraju se u svakom društvu izdvojiti one vrednosti koje to društvo vuku napred. Slobodno možemo reći da se danas rađa nova ideologija - ekologija ili, kako bi Feliks Gatari rekao, ekozofija, koja ne razdvaja zagađenje psihe, društva i okruženja. Ova ekologija za koju se zalaže Gatari dovodi u pitanje postojeće kapitalističke formacije moći i njen monopol nad proizvođenjem značenja. Po meni, ova ekologija ne može da zaobiđe analizu i kritički otpor prema rijaliti programima, sumnjivim, retrogradnim teorijama i verbalno nasilje, kojim obiluju tabloidi i pojedini TV programi.

Poznato je vaše nekadašnje zalaganje da se folk muzika oporezuje kao šund. Otkud takva ideja?

- Dosta su me napadali zbog toga, tvrdili su da je to neka vrste cenzure. I dan-danas mislim da vredna dela treba da se oslobađaju plaćanja poreza, a da kič i šund treba da budu oporezovani. Možemo da pričamo o tome da li je to uvođenje cenzure na mala vrata... Moguće da je tako. Ali, prosto, mislim da je država odgovorna za nivo obrazovanja, znanja i razumevanja sveta, te bi morala da reaguje. A kad je reč konkretno o folk muzici, nisam protiv nje u celini već smatram da treba oporezovati stvari kojima se šalju poruke koje ne odgovaraju pravim životnim vrednostima.

Na kraju, vlasnik ste Fakulteta za medije i komunikacije, tu ste i profesor, te imate dobar uvid u znanje i htenja mladih ljudi. Šta je, zapravo, u ovakvom svetu vaš cilj kad je reč o njihovoj edukaciji?

- Najveći broj tih mladih ljudi dolazi sa idejom da steknu diploma, a mnogo manje njih sa idejom da je najvažnije steći znanje. To je tako jer je znanje kod nas potcenjeno. Zaboravlja se da se bez temeljnog znanja ne možemo izgraditi kao individua, niti opstati u svetu naglašene konkurencije. Na fakultetu nastojimo da naučimo studente da postavljaju pitanja. Da bi razumeli svet i sami sebe, moraju stalno da postavljaju pitanja. Ono što smo učili u školi dato nam je kao neka vrsta dogmi, bez upitanosti, a sazrevanje kreće sa postavljanjem pitanja, sa upitanošću.

Pa to je davna praksa većine fakulteta u svetu...

- Zato mi i nastojimo da sarađujemo sa stranim univerzitetima, ali i da naše znanje, znanje ove zemlje u njenom najboljem vidu, prenesemo izvan njenih granica. Pokušavamo da oformimo istureno odeljenje našeg fakulteta u jednoj stranoj zemlji. To bi bio način da i naše obrazovanje postane konkurentno na evropskom tržištu obrazovanja. Mi imamo odlične programe koji nimalo ne zaostaju za stranim fakultetima, kao i odlične predavače, i mislim da treba da se odmerimo u toj utakmici i kad je reč o obrazovanju.

Boban Karović