I IBAR JE BIO CRN: Čim je dim suknuo u nebo, znali smo da gori naša crkva... MI NJIHOVE DŽAMIJE NE BISMO PALILI

Opasno je izaći na ulicu, nos promoliti, a kuća mora da se brani. Otvorim vrata, čujem pokliče s one strane Ibra, smeh, dovikivanje, radost... Poneka eksplozija. Raduju se dok gori naša crkva, prisećaju se Srbi pogroma 2004.

Dok priča o onom tužnom, o onom teškom, crnom danu, 18. martu 2004. godine, kad je gorela Crkva Svetog Save u južnom delu Kosovske Mitrovice, Miroslav iz Severne Mitrovice, čija je kuća u strančici iznad Ibra, ponovo, iznova i iznova zadrhti, kao da je sve bilo juče.

Okleva da mi kaže pravo ime. Ne želi da rizikuje. Boji se, ne za sebe, za unučad, za sina i ćerku, ko zna ko će kako protumačiti to što priča. Sve što ima i što voli i dalje mu je ovde, u Mitrovici, ne planira nikud odavde, a ovde tako često niko ne zna šta će biti do mraka ili do jutra, a kamoli sutra.

- Od tog dana do danas, kad god pogledam dole, prema jugu, setim se onog dima, onih ljudi na ulici koji su stajali, gledali, plakali, vapili... Onda se zapitam - zašto, zašto crkvu... I još nešto se pitam, zašto sam ja, zašto su moja deca, tada mala, morala da gledaju te strašne slike, ono crnilo, krvavo nebo iznad grada - priča, a grlo mu se steglo.

Sedimo na šetalištu u Mitrovici, gledamo most na Ibru i više ćutimo nego što pričamo. Tražimo odgovore, a nema ih.

Priseća se...

- Pucnjava, sporadična skoro čitav dan... Opasno je izaći na ulicu, nos promoliti, a kuća mora da se brani. Stižu vesti o ubijenim i ranjenim oko glavnog mosta. Otvorim vrata, čujem pokliče s one strane Ibra, smeh, dovikivanje, radost... Poneka eksplozija. Raduju se dok gori naša crkva... Dim i dalje kulja. Ja njihovu džamiju ne bih, ne znam šta da mi plate. Boga bih se bojao - veli on.

Južna Mitrovica danas. Osamnaest godina kasnije. Crkva Svetog Save obnovljena. Delimično. Bele se zidovi, oko porte bodljikava žica. U porti portirnica i u portirnici kosovski policajac. Ono što je izgorelo, izgorelo je, nikad se više ne može vratiti. Skoro čitav ikonostas, stare crkvene knjige, mnoge ikone, vredna, stara plaštanica, stare svešteničke odežde.

Ivanka Belović, poslednja Srpkinja, starosedelac iz južne Mitrovice, kuća joj je bila u uličici, na stotinak metara od crkve, umrla. Kad sam je koju godinu ranije našao u kućici s leve strane uličice, iza visoke drvene tarabe, obradovala se, kao da joj je neko najrođeniji došao. Kad sam krenuo nazad, poklonila mi crvenu jabuku. Ja prešao Ibar, na sever, ona ostala u uličici koja je nekad nosila ime Hajduk Veljka, pa posle nekog meni nepoznatog iz UČK.

Tišina

Mitrovica danas. Kilometar od crkve je pravoslavno groblje. Svedok vekova. Oskrnavljeno, razrušeno, satrveno, krstovi polomljeni, spomenici smrvljeni maljevima, kosti mučenika davno pobacane okolo da ih razvlače psi, grobnice pootvarane. Danas je ovde tišina. Nigde nikog. Kad sam pre koju godinu bio ovde na Zadušnice, neke Albanke prale su tepihe na stazi pored razbacanih kostiju, deca su se okolo igrala i smejala, a iz jedne kuće odmah iza ograde groblja čula se preglasna muzika. Raduju se ljudi. Jedan starac plakao je na groblju, savijen do zemlje, na kolenima, tiho, ni avaz se od njega nije čuo, samo su suze tekle niz lice dok je pokušavao da nađe grob svog sina.

Kosovska Mitrovica 18, ili 118, ili 218, ili 1.018 godina kasnije. Svaka godina ovde je godišnjica. Zidovi crkve građene od 1896. do 1912. opet se bele kao duše anđela. U crkvenoj porti igraju se dečica sveštenika Nenada Stojanovića. Petorica sinova. Dimitrije, Lazar, Marko i Filip, Stefan. Najstariji je sedmi razred, najmlađi, Stefan, rođen je u junu prošle godine. Pored crkve mali golići, malo dalje zaboravljena lopta, bicikla, plastični kamiončić.

Oni su sada jedini Srbi u delu grada u kome je do 1999. godine živelo 50.000 Srba. Eno razrušenog groblja i polomljenih spomenika da posvedoče da Srbi nisu ovde od juče. Kad se 1999. vojska povukla iz grada, sveštenici ostali, sa svojim narodom.

Crkva Svetog Save bila je centralni pravoslavni hram Kosovske Mitrovice, u njoj i krštavano i venčavano, služene liturgije, slavili se Vaskrsi i Božići, pevalo se u slavu Boga.

- U ove naše dane, na liturgije dođe nekad petoro, nekad desetoro, narod s one strane Ibra. Kad je Sveti Sava, veliki praznici, dođe malo više naroda. Nekad se desi da, sem mene, popadije Tatjane i moje dece, u crkvi nema nikoga. Deca idu u školu u severni deo grada, ja tamo predajem veronauku - priča otac Nenad.

Sa komšijama Albancima, nastavlja, nema problema, u dvorištu crkve dan i noć je stražar, oko dvorišta je bodljikava žica, za svaki slučaj. Jedino kad prota Nenad krene pešice nekud iz dvorišta, mora da obuče civilno odelo, nije baš preporučljivo da ide u mantiji. Kad me ispraća iz porte, isprati me do kapije, ja odem ka severu grada, preko Ibra, on ostane sam u porti, meni dođe da zaplačem od muke pred tom slikom.

Jasna misija

Crkva i zvonik ostanu kao neka starostavna kula motrilja. Iza zvonika crveni se nebo dok sunce zalazi.

Kosovska Mitrovica, južni deo grada danas. Misija oca Nenada sada je jasna, veli mi, da sačuva svetinju, da je ostavi nekim drugim, boljim od nas. Da svojim sinovima prenese tvrdu veru u Gospoda, da svakog dana, ama baš svakog, iz crkve uznese molitvu, čistu, iskrenu, blagodatnu, da Gospod sačuva ljude njegove... Da spase ovaj hram, oca Nenada i njegovu čeljad, sve ljude...

Gospod će uslišiti.

Otac Nenad ima veliki san, veliko poslušanje pred sobom. Sanja da na crkvu postavi krstove, tamo gde su stajali do marta 2004. godine, kada su počupani, da na krov stavi oluke, popravi prozore da crkva ne prokišnjava, da sredi pod, stradao od požara, uvede u crkvu grejanje.

Radiće, kaže, koliko može, svaki dan pomalo, pomoći će Bog i dobri ljudi. Za početak da sveti hram ne prokišnjava, posle ostalo.

Onaj dan kad je gorela Crkva Svetog Save u Kosovskoj Mitrovici, kad je nebo iznad južnog dela grada odjednom potamnelo, kad su beli zidovi svetinje pocrneli, kad se more krvi navalilo na brda okolo, na grad, na sve ljude, boli Miroslava. Tu sliku poneće sa sobom u grob.

- Gledam nebo, sećam se dobro, a sa neba slapovi crnila. Gledam Ibar, i voda crna od onog crnila s neba... Gospode Bože, na ulici se među ljudima mogao osetiti vapaj - spasi, raširi svoja krila, Gospode, zakrili nas... A Bog nas te noći, dok je gorela naša crkva, zaštitio, zakrilio. Posle, dao i da crkvu obnovimo, malo, koliko smo mogli... Velika je slava Gospodnja, velika su dela njegova - veli mi Miroslav dok gledamo Ibar.

Zoran Šaponjić