SRBI NAJBOLJE RAZUMEJU UKRAJINCE: Marijupolj se na srpskom kaže VARVARIN, Odesa - ALEKSINAC, Herson - SURDULICA...

Mi znamo da bombe padaju toliko brzo da oni koji će umreti ne stignu da pročitaju da li na njima piše "NATO" ili "Rusija". Mi znamo šta je strah i kako je kad nemaš gde da sakriješ svoje dete

Osu­da je to­li­ko gla­sna da se re­t­ki gla­so­vi ko­ji, ne do­vo­de­ći u pi­ta­nje op­šti stav, pod­se­ća­ju da Ukra­ji­na ni­je je­di­na na me­ti agre­si­je mno­go sla­bi­je ču­ju. Ta­ko BBC na sr­p­skom 17. mart 2022. pod­se­ća: „Dok su oči sve­ta upr­te ka Ukra­ji­ni, u Je­me­nu se de­ša­va­ju stra­šni zlo­či­ni u po­sled­njih osam go­di­na".

Zaglušeni su bukom opšteg zgražavanja zbog razaranja u jednoj evropskoj zemlji i oni koji postavljaju pitanje o etičnosti različitog tretmana izbeglica sa Bliskog istoka i onih koji pristižu iz Ukrajine. Mihala Klante Bendiksen, koja je na čelu grupe Refudžiz velkam Denmark, osudila je hitno donošenje zakona koji izbeglicama iz Ukrajine omogućava dobijanje boravišne dozvole u roku od četiri dana.

- Ako ljudi stignu iz Avganistana ili Sirije, naići će na sumnju, nazivaće ih migrantima dok ne dobiju izbeglički status. Ali sada Ukrajince odmah nazivamo izbeglicama. Koja je razlika? (...) Tako je razočaravajuće i tako strašno što su ljudi tako ograničeni u svojoj empatiji sa drugim ljudskim bićima u svetu - rekla je ona.

Može li se selektivna empatija prema nesrećnima nazvati iskrenom? Ili su galama i busanje u prsa pokušaj da se prikriju loša savest i neiskrenost.

Otkud napadi na Srbiju što „nije zauzela sasvim određeni stav“ prema agresiji na Ukrajinu? Hrist kaže: „Pazite da milostinju svoju ne činite pred ljudima da vas oni vide: inače plate nemate od Oca svojega koji je na nebesima... A ti kad činiš milostinju, da ne zna levica tvoja šta čini desnica tvoja.“ (Matej, 6, 2-4). Zašto se ne zadovolje (u sebi) onim što misle da su dobro uradili, zašto to „čine pred ljudima“? Nama se čini da je iskreno saosećanje ispravnije od licemernog busanja u prsa. Njegoš peva: „Da je igđe brata u svijetu da požali, ka da bi pomoga...“, a ako Ukrajinci imaju nekoga ko ih razume i žali, to je srpski narod.

Pamtimo

Srbija je imala nesreću da 1999. godine nauči, i da pamti dok postoji njeno ime, kako je živeti i umirati pod bombama. Naše su zgrade razarane, naše su elektrane gađane, naši su ljudi u naručju iznosili ranjenu i mrtvu decu, mi smo u podrumima čekali da prođu vazdušni napadi. Stotine hiljada Srba na Kosovu izašle su iz svojih stanova i kuća sa jednom torbom, u koju su bile potrpane najvažnije porodične uspomene, i sa ćebetom preko ramena.

Naši su vozovi bili zaustavljeni raketom, naši putevi preorani, a mostovi pokidani. Marijupolj se na srpskom kaže Varvarin, Odesa - Aleksinac, Herson - Surdulica...

Mi u Srbiji znamo da bombe padaju toliko brzo da oni koji će umreti ne stignu da pročitaju da li na njima piše „NATO“ ili „Rusija“. Mi znamo šta je strah i kako je kad nemaš gde da sakriješ svoje dete. I zato što znamo sve ovo, nema potrebe da nam bilo ko govori „kakav stav treba da zauzmemo“ prema Ukrajini.

Mi stav imamo: razumemo i žalimo. U sebi. Ne na pozornici svetske politike.

Kurir.rs/Momčilo Petrović

Bonus video: